Nova Evropa

„Јарошенко; други лик сам ја боље познавао и упамтио: седога старца, готово аскета, последњих година живота, «2 тужним сјајем око дубоких и умних очију, са сталном бригом на челу, али не за себе већ за друге. Између та два момента протегао се је обиман и обилан рад Короленка као изванредног руског писца, чији су списи стално били предметом опште пажње, а понекад читави догађаји. За онога првог Короленка рекао је његов савременик А. Чехов: »Он је мени најомиљенији савремени писац«, и — на другом једном месту — у шали: »Заклео бих се да је Короленко врло добар човек. Пошао бих са задовољством несамо са тим већ и за тим младићем!« ИМ Горки је признао, да је његов први учитељ у литератури био Короленко, који га је охрабрио, упу"тио, и научио писати. Чувене чланке Короленка о смртној казни са сузама је читао Лав Толстој, говорећи: »јЈа Вас волим, волим Ваш часопис, и хоћу да Ви узмете у њега штогод Вам се свиђа од мојих написаних радова«. Напокон, и критика наших дана сматра Короленка обрасцем »идејног, моралног, и јавног живота руских интелектуалаца у његову најбољем и правилном облику«. Публицист и јавни радник, заштитник слабих преовладао је за последњих двадесет година у Короленку над чистим уметником. Додуше, естетска руска критика говори с иронијом о Короленку као »поточићу алтрујизма, идејних разговора, друштвеног ра«сположења«; неки жале што је свој таленат жртвовао за љубав извесном правцу, и што је публицист упропастио песника. У ствари, никакве промене није било. Короленко је увек остао уметник; најбољи доказ за то су дивне странице »Историје мог савременика«, написане у међувремену од 1908—1920, у буци грађанског рата.

Духовна личност Короленка формирала се на међи двеју деценија важних за историју руске социјалне мисли. Нараштај Шездесетих Година, који је тако лепо приказао И. "Тургењев у лицу Базарова, уступао је на јавном пољу место новим људима, са другим погледом на свет: наместо најивних реалиста и сентименталних »егојиста у начелу«, дошли су људи са развијеним осећањем правде, апологети индивидуалности; насупрот једностраном рацијонализму, они су прогласили принцип потпуног и свестраног развића личности. Просвећени егојизам био је потиснут од идеје пожртвовности. Савест их је потсећала на дужности према народу, и тако се створио народњачки покрет: интелектуалци су пошли у народ. Један од вођа и теоретичара тог покрета писао је о том времену овако: »Хтели смо да сазнамо истину о овоме свету, какав је, али истовремено нас је занимала и друга половина проблема: питање о томе, какав би свет

330