Nova Evropa

морао бити«. Код извесног дела интелектуалаца јавила се унутрашња потреба »чинити подвиг«, показало се »херојско« расположење, тежња за лепотом и висином личних и друштвених идеала. Таква духовна средина опајала је и младеначку душу Короленка. Он је био у првим редовима тога покрета, и са тим идеалним капиталом кренуо је у равнодушни и трезвени свет. Сукоб између идеала и стварности био је озбиљан и проузроковао је многе јаде, али се Короленко показао прави стојик. Он није остајао на мртвој тачци. Понекад би мало застао и окренуо се, проценио или допунио старо, и — ишао даље, избегавајући сваки шаблон и мисаону рутину.

Богата и разнолика уметничка природа Короленка била је врло хармонички и сложен комплекс различитих расних утицаја. У његовој појави, у погледу очију које су благо светлуцале, у тону и лирској сети, испољавао се становник Јужне Русије који је несамо географски већ и духовно био у додиру с Пољском. Поред тога, наслеђе по мајци-Пољакињи увек је долазило до израза. У карактеру његова оца, судије, јављале су се најбоље особине средњевековног витеза, плахога Козака, који је с напором савлађивао своју сирову природу. Слике Пољске и Украјине, озарене романтичким сјајем прошлости, омамљивале су младу душу, а другови и наставници потсећали на дужност да се посвети своме завичају. Али још више и дубље зарезало се у младеначку душу, остављајући ту неизбрисив траг, строго, готово сурово и тужно лице Русије. И то је одлучило. Немогуће је читати без узбуђења странице прве књиге »Историјег мога савременика«, у којима се приказује борба опречних расних гласова у неискусном дечјем срцу. Дирљива исповест трепери кроз одељак под насловом »Ко сам«; ту траже израза силе које су тада тежиле да загосподаре младом свешћу: »Ко сам ја, стварно» То замршено, и чак нерешиво питање постало је средиштем читаве мале драме у мојој још неотпорној души. С почетка, у њој су превлађивали утисци и мисли добијени од језика, књижевности, и културе мајчине; доцније, наишла је друга струја: појава новог наставника, украјинца Буткевића, чинила се веома привлачном, чак и занимљивом, иако некако извештаченом. С треће стране, неодољиво је звала руска стихија поражавајући својом унутрашњом лепотом. Три народности смрсиле су се у једно клупко, и свака је тражила право да влада младом душом под условом да ова некога мрзи и некога гони.« Ми знамо, како је тај проблем решио Короленко. Одбацујући љуску неправде и лукавства, он је извадио из сваког елемента чисто зрно истине и љубави, и вишу и праву отаџбину нашао је у моралним основама и традицијама руске литературе. Вре-

331