Nova Evropa

менско и ситно потчинио је великим и непоколебљивим. вредностима, тражећи општеруску синтезу која би задовољавала моралне захтеве и мирила појединачне противуречности. Нараштај коме је он припадао црпео је веру и снагу са извора чистог идеализма.

Међутим, Короленко није толико тежио хладној истини колико је желео да се у животу оствари хуманост и правда. Једна од средишњих идеја његова нараштаја, која је заокупљала целу пажњу и савест његових представника, била је идеја народа, која се у своме далеком циљу спајала с идејом човечанства. Њу су они несамо теоријски примали, и исповедали, него су је искрено гајили у срцу с болом и у мукама. У њу су улагали много својих мисли и свога осећања. Она је била прожета активном љубављу и вољом за жртву. За носиоце таквог нацијонализма није могло бити разлике у односу према сељаку Волинске, Нижегородске, Томске, или Полтавске Губерније. Тај нацијонализам је на прво место стављао дужност, а затим тек право. Идеологија Короленка брисала је племенске разлике и није знала за ограничења тамо где се радило о правима човека. Ту је он био јак и доследан. Године 1918 и 1919, врата његова стана у Полтави нису се затварала; молиоци разних нација стално су узнемиривали заморено срце старога писца, а он, болестан и изнемогао, ишао је из једне установе у другу, молио, писао, јамчио... Солидарност народа који су насељавали Русију за Короленка није била апстрактна формула, већ живи и реални факат. Он је познавао и осећао ране што их је историја исписала на телу појединих народа насељених у Русији, и није их се одрицао. Али изнад свих увреда и подвојености, он је уздизао идеју заједничке отаџбине, на чијем тлу је сматрао могућним решење свих спорова и свих несугласица. Са висине свог духовног видика, Короленко је гледао у далеке пределе, и умео је да види и да прашта.

Могло би се још много тога рећи да се исцрпе душевно богатство личности Короленка. Он је нашао своју истину. Она је за њега била у измирењу идеала и стварности или, боље рећи, у хармоничној комбинацији обојих. Основа за приступ к решавању болних питања и тешких сумња за њега је била вера у моралну природу човекову и присуство у свету више идеалне моћи. Уметничко оваплоћење свог позитивног идеала он није дао ни у једном од својих дела. Али онај највиши изражај и облик лепога, који није достигао као уметник, он је дао као човек у своме животу, где се у последњем недокучивом сазвучју спојила његова умет-

ност са његовим битисањем. П. Митропан.

332