Nova Evropa

понирао у бездне дубине, и сваки нов доживљај био је једно ново понирање у све већу дубину. Гундолф је говорио, да је Гете цео свој живот до краја претварао у судбину. Панвиц (Раппуш2) вели: Гете је централна тачка у односу Немца према свету. А општи је закључак, да Гете живи у Немачком Народу, те да живи и у овоме столећу као свудприсутни дух, као брујање чистих звона изнад свакодневних смутња и недаћа. »У оза1взсће Де1ћип6« доноси анкету међу најчувенијим личностима, немачким и страним, по питању: »Шта је за мене Гетег« Као општи смисао из ових одговора излази: треба сваки дан читати Гетеа. Да споменемо и крајњи конзервативно-царистички лист »Ктешгхље1ћип 8«, који такођер успомени Гетеа посвећује број, у којем професори из монархистичког табора доказују: да је Гете био главни противник Француске Револуције, и да се тек данас види да је цела нова Европа јалове демократије и духовног просташтва последицом Француске Револуције, коју је Гете потпуно оповргао у име духа ну име континујитета народнога живота! Услед чега је Гете данас актуелнији него икад. Исто тако и немачки нацијоналисти настоје да докажу (например, теоријски вођа партије Розенберг), да је Гете био — активист; он је, кажу они, веровао само у акцију: све мора да прође кроз акцију, да би се изразило. Насупрот овим конзервативцима и нацијоналистима, који не воле Гетеа интернацијоналисту, није недостајало ни гласова који славе Гетеа као — социјалисту...

Сва ова уверења и сви гласови одјекивали су, мало сталоженије и више документовано, и у многобројним предавањима, одржаним широм целе Немачке, у свим већим и мањим градовима и по свим школама. У Вајмару, свечаности су трајале недељу дана. Највећи књижевници, професори, и филозофи — и немачки и страни — говорили су у име своје струке и у име своје земље. Швајцарски професор Штрихс например, говорио је о Гетеу као творцу појма светске књижевности (»Меш ћегаћиг«), који је у светску књижевност унео мит немачке осамљености, немачке чежње за вечним, за неостварљивим, — унео у свет тајну немачкога бића. Говорник Рајха, председник Гетеова Друштва (»Соеће-Сезе већа ћ«), професор Петерсен, говорио је о Вајмару као срцу Немачке, и рекао је, да стваралачки развој нико није у стању зауставити, па да стога нико неће моћи задржати и спутати ни развој Немачке. Гете је, каже, ово предосетио, и у томе је био Немац, као у свим својим дубинама. Ман (Тћотазг Мапп) је говорио у Вајмару као професор: о Гетеу као грађанину; а Колбенхајер (Егелт Којђепћеует), сада много читани нацијоналистички писац, спорио је Гетеа интернацијоналистима, доказујући да је

296