Nova Evropa

поуздање. Мотив са Марком на Урвини значи пријетњу тиранину и обећање заштите робу; али — ништа више од тога. Тек у циклусима народних пјесама о ослобођењу Србије, народни пјесник се нашао у таквим околностима да је давању отпора требало дати нову мотивацију. Историјски догађаји и прилике стварали су додуше мотиве за народну поезију, али сад ни она није остајала тек пасивним производом њиховим, него је утицала од своје стране да се процес ослобођавања убрза. Из проповиједи трпње у косовском циклусу прешло се било на проповиједање самопоуздања и на пријетњу отпором о циклусу о Марку Краљевићу;г а у циклусу о борбама за ослобођење ова се пријетња претвара у отворен отпор, у буну, у устанак на дахије. Народна поезија, која је настала у ропству, као реакција на робовање и жудња за слободом, прошла је кроз три етапе, да се напосљетку —- стварањем слободних држава — изгуби, пошто је нестало потребе која ју је била изазвала.

Што се више ишло усусрет слободи, у вријеме настајања народне поезије, то је потреба анонимности народног пјесника бивала све мања, тако да се дошло од потпуно непознатих народних пјевача ранијега доба до познатих аутора посљедњих циклуса народних пјесама. Навршило се је сто година (1834—1934) и од смрти аутора циклуса пјесама о ослобођењу Србије, Филипа Вишњића, највећег познатог народног пјесника у нас. Он је завршио перијод стварања народне поезије. Поводом његове стогодишњице одаће се многе почасти и хвале кроз његову личност свим непознатим и познатим ауторима народне поезије. Умјесто сваког величања њих и њихових јунака, ми ћемо се овдје осврнути на неке важније моменте, који народној пјесми, испјеваној у вријеме Филипа Вишњића и послије њега дају нарочит карактер.

:

»Почетак буне на дахије«, пјесма коју је испјевао Филип Вишњић, још није пјесма слободе као она Његошева у »Горском вијенцу«; али је, по својим тенденцијама, потпуно супротна косовској пјесми о Лазареву привољевању небескоме царству. У косовској пјесми нема тенденције освете, нити тенденције да се проповиједа борба ради неких овоземских успјеха. У Вишњићевој пјесми, напротив, ове су тенденције изразите и у центру сижеа саме пјесме. Ако бисмо вршили упоређења између Вишњићеве пјесме и неке друге, из перијода новије наше поезије, било би потребно да претходно одаберемо — барем по предмету — сличне пјесме. У том би случају избор пао свакако на Његоша и на Мажуранића.

121