Nova Evropa

Вишњић је, у својој пјесми о буни противу дахија, врло близак Мажуранићу, будући да у обојице до борбе долази услијед тога што тако Бог хоће; јер он жели да се освети онима који су повриједили поредак и правду, које је он устројио. Код Вишњића, свеци »вргоше прилику да се Срби на оружје дижу«, — али се они дигнут не смједоше. Свеци не мирују, него чине све што је потребно да дигну народ на оружје, али узалуд, њихова акција остаје без успјеха. На небу је већ донесена осуда за дахије; њима се прориче шта их чека »до послетка«, — а Срби се ипак не усуђују дићи се на оружје! Мажуранићеви осветници су готови да полете у бој, али их он не пушта док их не надахне божанском силом, те их не направи да буду »не к'о крвав нож којијем рана задаје се смртна и тешка, већ ко перо за унучад позну којијем се дјела отаца биљеже витешка«. За њега је довољна ова духовна, интелектуалистичко-апстрактна инспирација, па да се полети у крвав бој, док за Вишњића то није доста, него је потребна, да би његова раја ступила у борбу и започела буну, једна стварнија, материјална повреда њихове властите индивидуалности, па да се из те повреде добије потребна инспирација за борбу. Тек кад Турци почну сјећи главаре и прваке народне, када загрози опасност животу Карађорђеву, тада тек — у самоодбрани — устаје раја на оружје противу дахија. Сами свеци њу нијесу били кадри покренути на борбу; али под заштитом тих светаца, она даје отпор након што бива повријеђена физички и материјално и угрожена њена егзистенција. Зато се Мажуранићеви јунаци боре да изврше »бог што суди с неба«, и да буду осветници његове правде, док се Вишњићеви боре за властито ослобођење, за слободу, а противу ропства, у којем су живјели. Но и једни и други долазе у ратничку арену, да изврше оно што је на небу већ пресуђено, што је означено као воља божја. Идући од Мажуранићевих до Вишњићевих јунака, иде се, заправо, од неба ка земљи, од апстракције ка реалности. Своју снагу, потребну за борбу и побједу, Мажуранићеви јунаци добијају с неба, а Вишњићеви јунаци ту снагу посједују, и потребан је само један јак потицај, велик надражај, па да се она покрене и стави у акцију. Као код Мажуранића, и овде тај надражај за покрет сила великим дијелом долази с неба (»свеци вргоше прилику«), само што је тај небески потицај недовољан да постигне оно што се хоће: мора да дође до физичке повреде да би дошло до отпора.

Теку Његошеву доживљају Карађорђева подвига (»Посвета праху оца Србије«) силази се сасвим, у тумачењу борбе за слободу пјесмом на земљу, и пјесма постаје правом пјесмом слободе и фактором у покретању борбених снага на

122