Nova Evropa

акцију. Његошев геније Карађорђе у цјелости је ослобођен сваког небеског утицаја, привезан за земљу и стваран живот, за свој мали грм из кога је лаву тешко изаћ, — али овоме Тополскоме ипак не би тешко него изађе, те »крсти земљу и варварске ланце сруши; из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души«. Њему су на путу биле све препоне, али он успјешно »к циљу доспје великоме«. Карађорђе је други Његошев геније (први је Обилић), који је геније по својој снази и јакој вољи; његова је снага толика, да се пред њим Стамбол тресе, »крвожедни отац куге«; пред њим се једноставно мрзну туђе силе, — »Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле«. Он је јунак са свим атрибутима генија, а нарочито с атрибутом трагике, јер геније значи нестајање, трошење снаге нештедимице, велико освајање и расипање. Иза генија настаје млитавост, празнина, пустош. То су уједно трагови и Његошеве теорије генија.

Његош је насупрот народном пјеснику, Филипу Вишњићу, и пјеснику у духу народном Мажуранићу, свео сву проблематику борачког отпора и успјеха на проблематику стицања и стављања у покрет физичке, отпорне снаге бораца. На путу од Смрти Мајке Југовића, Смрти Марка Краљевића, Почетка буне на дахије, Смрти Смаил-аге Ченгића, до Горског Вијенца, ово значи потпуно силажење на земљу, у ре ални живот.

~

Ове умјетничке нијансе, кроз које је прошла народна поезија од Косова, па до Његоша, готово су идентичне са онима кроз које је прошла умјетност Ивана Мештровића од првих почетака до најновијега доба.

Стварајући своја дјела по мотивима из народне поезије, Мештровић није ни имитирао ни илустрирао народну поезију, он је само реагирао на исте оне друштвене појаве на које је својим дјелима реагирао народни пјесник. Главно обиљежје умјетности и његове и народног пјесника јесте: реакција на ропство и тежња за слободом. Само се по томе ове двије умјетности могу доводити у неку везу. Мештровића народна поезија није инспирисала, али му је она дала градиво за изражај једне инспирације добијене на истим изворима на којима се је инспирисао и народни пјесник: Мештровић је узео мотиве народног пјесника, као што један пјесник узима ријечи којима се и други служи, да искаже њима свој властити доживљај. Оно што је сродно код њега и код народног пјесника јесу животни услови и доживљаји, који су условили један одређен умјетнички израз и реализацију једног доживљеног искуства. Није толико важно да ли је то историјски истинито, колико је важно да ли се Мештровић субјективно вољно или невољно подвргавао жи-

123