Nova Evropa

вотним околностима под којима је настала народна поезија. Његова искрена и интимна исповијест несумњиво би потврдила, да је он свој живот са исто толико тешкоћа очувао са колико га је тешкоћа и народни пјесник проживљавао. Али, осим исповијести, о томе говори и његово умјетничко дјело, које тако јасно објашњава његов живот, као што би његова исповијест о животу била објашњење тога дјела. Мештровићеве скулптуре, које су превасходно израз доживљаја силе, или су дјело реаговања на слабост, гести »нејуначком времену упркос«, могу се подијелити у три карактеристичне групе, од којих двије посљедње чине дјела из времена живљења под приликама у којима је настао циклус пјесама о Марку Краљевићу (оне из друге групе), или у вријеме када је било стварни било привидни доживљај слободе изазивао у умјетнику реакције сасвим различите од оних првих, реакције какве је доживио Филип Вишњић пјевајући о буни противу дахија. Неке скулптуре из ове посљедње групе потсјећају рјечито на Његошеве инспирације из којих су настале неке његове пјесме о слободи, и о борби за њу. Према томе би прва група његових скулптура, коју чине углавном оне које приказују Христа и Мајку, одговарале косовском циклусу народних пјесама, јер се њима исказује велика и непојмљива способност трпљења, моћ страдања, неодупирање злу и смирење; као и у косовском циклусу, тако овдје имаде највише религијозних мотива, који — дакако — нијесу схваћени црквено него скоро изразито апокрифно. Најкарактеристичнија дјела из друге групе су Милош, Марко, и Срђа Злопоглеђа. Трећу групу чинила ди, поред осталих, дјела као Мојсије, Индијанци, Споменик Француској, и друга. Гледајући фигуре из друге групе, човјек имаде утисак као да гледа јунака који, пред великом животном опасношћу, стиска своју шаку у песницу тако дау њој пуцају кости, а у очима бљеска ватра; снага јунака ту долази до врхунца напора, али се не излијева него само пријети и застрашује, као год и народна пјесма о Марковој смрти на Урвини планини. Пред фигурама из треће групе је утисак другачији: оне своју силу не задржавају, него њом прелазе у освајање, постају »вјечне зубље вјечне помрчине« и, ако немају улогу Сестре Батрићеве из »Горског вијенца«, онда имају улогу Игумана Стефана: оне гласно драже на покрет, на отпор, покрећу у офанзиву, потичу на освету. У овим дјелима имаде нечега његошевског, само што Мештровићеви јунаци не остављају утисак као да долазе из неког маленог, него из великог грмена, а Његошеви су сви од реда изашли и поријеклом су из маленог грмена. Када би се у народној поезији тражиле паралеле Мештровићевим јунацима, онда бисмо наспрам његову Христу ставили Мајку Ју-

124