Nova Evropa

говића, наспрам Милоша, Марка и Срђе — истоимене јунаке из народне поезије, а наспрам Мојсија — Његошева Милоша Обилића и Вишњићева Карађорђа. По овим паралелама могло би се одредити и Мештровићево схватање генија. Гледајући Мештровићеве јунаке, човјек може запоставити сваку њихову ману и врлину, ријечју сваку њихову нарочитост, прије него врлину посједовања једне огромне силе. Пут од схватања генија и његове највише врлине, силе, од стране народног пјесника, до схватања Његошева, води кроз све фазе Мештровићева умјетничког стварања, и схватања које је то стварање пратило.

Мештровићево умјетничко дјело може да нам објасни, али не и да замијени, дјело народног пјесника, па је зато упоређење између та два дјела потребно једино у сврху да се олакша тумачење и једног и другог. Надовезивање умјетности Његошеве и Мештровићеве на умјетност народног пјесника не значи друго него доказати, да свакој великој умјетности одговара по једно доба великих историјских дотађаја, великих народних доживљаја, и великих умјетникових узбуђења. Све три ове умјетности имају за основ инспирацију аутора пред ропством и опасношћу од ропства, и пред жељом за слободом и њом самом.

*

У пјесми о буни противу дахија, Вишњић види двије стране: на једној су »изјелице Турци« на челу са »свих седам дахија«, а на другој је »сиротиња раја, која глоба давати не може«. Види пјесник да ништа није вјечито и да свакој тиранији имаде краја; али ипак не може да мотивира рушење једне тираније док се год не претвори у насиље и у својим владавинским методама не дотјера до апсурда. Тада нестаје сваког оправдања за њену егзистенцију, а бунтовницима, сиротињи раји, не може више да се приговори, па ма што да учини и ма чим да се послужи при рушењу те тираније и у побуни противу њена владавинског система. У сваком насиљу Вишњић види како расте и буја клица властите његове пропасти, тако да, када се дође до крајности, ова клица нарасте до те мјере да се само она види и осјећа како доминира. Његош је пјесник слободе по томе што слободним Турцима супротставља слободне горштаке, којима даје иницијативу за борбу противу тираније, проповиједајући: »Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права — то је људска дужност најсветија«! Вишњић поступа другачије: он не пориче право силном освајачу да управља освојеном земљом, мада предвиђа његов скори крај; али када се његова управа претвори у насиље, тада јој супротставља жртве тога насиља дајући моралног оправдања свим

125