Nova Evropa

поступцима бунтовника. Кад се слобода угрози или уништи, тада су, по Његошу, допуштена сва средства, да би се њима повратила; а по Вишњићу, када је живот угрожен, тек тада може да се приступи употреби ових средстава, којима се може сломити насилник. По Његошу, нема вриједности којом би се могла накнадити одузета слобода; а по Вишњићу, она се може само донекле накнадити добром владавином и благим поступањем. Кад ове накнаде нема, онда бива оно што је опјевано у пјесми о »Турцима београдцима«. Та је пјесма најтипичнија за народну и Вишњићеву мисао и за његов став према насиљу властодржаца:

Кад се шћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне, И да друга постане судија,

Ту кнезови нису ради кавзи, Нит' су ради Турци изјелице, Ал' је рада сиротиња раја, Која глоба давати не може,

Ни трпити турскога зулума.

Ова побуна је нужна и оправдана, јер се ради о одбрани посљедње животне позиције, голог живота, гдје се престаје водити рачуна о свим моралним обзирима и евентуалним посљедицама физичког отпора. Што је дошло дотле, да су буна и физички отпор једини излаз и једино ријешење створене ситуације зулумима и терором, криви су сами Турци на челу са свих седам дахија, који не послушаше аманет великог освајача султана Мурата:

Да вам царство дуговјечно буде: Ви немојте раји горки бити, Веће раји врло добри будте; Нек је харач петнаест динара, Нек је харач и тридест динара: Не изностте глоба ни пореза, Не изностте на рају биједа;

Не дирајте у њихове цркве,

Ни у закон нити у поштење; Не ћерајте освете на раји!... Ви немојте рају разгонити

По шумама да од вас зазире, Него паз'те рају ка синове; Тако ће вам дуго бити царство; Ако л' мене то не послушате, Већ почнете зулум чинит' раји, Ви ћет' онда изгубити царство!

Управљачи београдског пашалука нијесу послушали овај аманет освајача српског царства, ~

Већ велики зулум подигосмо, Погазисмо њихово поштење, Свакојаке б'једе наносисмо,

126