Nova Evropa

јеч »барон«! Г. Димовић увјерава даље: »Замена једне речи другом не значи увек да је прва реч лоша, већ да је друга бољи синоним, или да је познатија и прецизнија у ономе што хоће да представи, или да се, ради лепоте у фрази, избегне често понављање исте речи«. Не знам по каквој логици су ријечи као — рецимо — »панталоне«, »кирија«, »барон«, и друге, »бољи синоним, познатије и прецизније« ријечи него »хлаче«, »станарина«, »барун«, и т. д., и који уестетски« закони захтијевају да ове посљедње буду избачене из филмских текстова у корист првих»...

Живио сам у Београду и Србији прије више година и још тада сам писао у српским новинама и часописима. У Београду су у оно доба штампане и три моје књижице. Било је то доба кад су тамошњим Србима »хрватске« ријечи изтледале смијешне; увијек на шалу спремни Београђани од срца су се смијали многим хрватизмима, и многе су духовито пародирали. Постојао је и читав рјечник таквих »хрватских« израза и фраза! Али још у оно доба било је Београђана који су осјећали и љепоту понеких »хрватских« ријечи. Добро се сјећам вечери проведених у једној кавани близу Дунава, у друштву српских студената; док су Цигани свирали, ми смо уз чашу смедеревског вина ватрено дебатирали, највише о језику. Неки од студената уживали су у »музичком струјању« неких наших израза; тако им се допадала ријеч »свемир«, док сам јој ја великодушно претпостављао »васиона« и »васељена«, тврдећи да »свемир« нема смисла, будући да у »све-миру« ништа није мирно!... Отада су прилике кренуле знатно на боље. У београдским новинама, часописима, и књигама, има све више »хрватских«, па и словеначких, ријечи. Кад је Г. М. Црњански недавно штампао у Београду једну моју новелу, није нашао за потребно да моје »хрватске« ријечи замјењује »српскима«, а још мање да ијекавштину мијеша с екавштином. У одличном чланку Г. М. Станковића »Хоће ли Загреб и Београд говорити истим језиком 2« (који је такођер штампао Црњански, у свом листу »Идеје«) набројане су многе наше ријечи које су се већ одомаћиле у Србији, а препоручује се и употреба још неких; али девет десетина тих ријечи, у филмским текстовима, стоје под анатемом Г. М. Димовића! Ја сам у свом чланку лојално признао да је Г. Димовић »прихватио неке хрватске ријечи и обрте«, само што он није конзеквентан, и у томе је половина његове погрешке. Нико не тражи од њега, да прихвати »неукусне и недуховите кованице«, или »провинцијализме и локализме« (као што су, можда, »пуца«, »хижа«, »фућкати«, и т. д.), али зашто уклања и оне ријечи које суи наше и књижевне, а којима се у говору и писму служи неколико милијуна Југословена, и Срба и Хрвата»

143