Nova Evropa

ског живота! По истој логици би се могло тврдити и да су филмови: илустровани романи, илустроване новеле, илустроване поеме, илустроване легенде, па чак и илустровани новински чланци! Не оспоравам, да дијалоге у филмовима треба да обрађују »књижевници и књижевно образовани људи«, али оспоравам да је сваки књижевник и сваки књижевно образован човјек способан за филмског адаптатора, и да је већ самим тим што је књижевник и што има књижевничког талента или књижевно образовање стекао квалификацију за филмског адаптатора (намјерно избјегавам ри: јеч »преводилац«, јер то није исто: преводилац познаје само језик са којег преводи и на који преводи, док добар филмски адаптатор, уз језичко, мора имати и стручно знање). Знам неколико наших познатих кљижевника и казалишних радника, који су »преводили« филмове и којима нико не оспорава књижевне способности и познавање језика; а ипак су они били лоши филмски »преводиоци«, па су се веома брзо и повукли. Тајна њихова неуспјеха лежи у томе, што су свој посао радили једнострано, и што су — као и Г. Димовић — на филмско-техничку страну посла гледали с висока.

Шта сам дакле замјерио Г. Димовићу »лично»> — Замјерио сам му, да »сувише неумољиво тражи примјену извјесних језичких правила, те форсира извјесне ријечи за које ни међу српским књижевницима и људима од пера не постоји сагласност, и да мијеша ијекавштину са екавштином. То је све, али то је и доста! У томе лежи сав спори све незадовољство, и нико никада, а најмање ја, није приговорио, и не приговара, Г. Димовићу због коректура фактичних погрешака, које потјечу било из незнања било услијед брза и непажљива рада. На прву моју замјерку одговорио је Г. Димовић, да се »не буни против добрих провинцијализама и локализама, који могу и да корисно послуже ближем упознавању језика«. »Ако се« — каже он — »у Загребу „плеше' и иде у казалиште', у Београду се „игра' и иде у „позориште', па ипак, „казалиште: у филмским текстовима никада није замијењено „позориштем, нити „плес „игром, нити је то потребно, нити то смета коме«. То је, свакако, тачно; али кад је Г. Димовић толико увиђаван, зашто није и досљеданг2 Јер, ако се у Београду облаче и свлаче »панталоне«, а »кирајџије« плаћају »кирију«, и дјеца се »васпитавају«, — у Загребу се облаче и свлаче »хлаче«, »станари« плаћају »станарину«, дјеца се »одгајају«, и т. д.; па ипак Г. Димовић немилосрдно осуђује ове (и друге) ријечи, и замјењује их првима! У Хрватској и дан-данас живе »баруни«, —- тако их називају и сељаци, и грађани, и књижевници, и новинари, тако се називају и они сами, кад говоре нашим језиком; али Г. Димовић тражи да се употребљава туђа ри-

142