Nova Evropa

ских текстова« —, да сам то био и прије његова »ступања на дужност«. Према томе је, држим, очигледно да се у критиковање нисам упуштао из личних мотива, утолико мање што ни као филмски практичар не бих рискирао да му паднем у немилост!... 5

Ко је ма и са мало пажње и добре воље прочитао онај мој чланак, морао је доћи до закључка да сам о филмскотехничким моментима говорио зато да прикажем тежину посла, и потребу да се — приликом израђивања филмских текстова — узимају у обзир и филмско-техничке могућности изражавања. Текстови на филму нису оно што су текстови у књизи: не постоји филм због текстова, већ постоје текстови због филма. Притом нисам тврдио да адаптатор мора или може писати језички лоше или некњижевно, већ сам рекао да оба посла треба познавати и радити подједнако добро. С обзиром нато да филмски текстови имају да објасне филм који је на туђем језику, те да га учине разумљивим и приступачним за нашу јавност, само се по себи разумије да ти текстови не смију да буду рађени произвољно, неимајући у виду сцену, или дужину оригиналних дијалога и промјену слика. Истина је, да »проблем филмског језика код нас не решавају метри и дециметри, којима се мере филмски написи«, али се те метре и дециметре не смије лакоумно игнорирати: они представљају границу због које се текстови, често, не могу дословце пре водити, и због које се са текстовима не смије по милој вољи газдовати. Филм је, као и језик, жив организам, и баш зато што је жив организам не смије да буде игнорисан, ни запостављан, а најмање онда кад се ради о изради текстова за њега. Вјештина је дати текст који ће бити несамо језички исправан и књижеван, већ уједно и у складу са радњом филма и са ситуацијама на филмској врпци! Дакле, не запостављање једнога другоме, већ слагање и допуњавање једнога с другим, односно подређивање једнога другом. Само у том случају страни филм може да одговори сврси којој је намијењен, т. ј. да буде примљен од наше јавности (ако у њему самом, т. ј. у његову карактеру и квалитету, не лежи запрека). Ко то не схваћа, доказује да нема осјећаја за филм; а коректор филмских текстова требало би да буде, ако не баш и добар практичар, а оно бар донекле и утолико теоретичар да је начисто с основним појмовима о самоме филму. Човјек се стога мора да зачуди кад прочита овако тврђење Г. Димовића: »Филмови су, већином, илустровани позоришни комади«. Не, филмови нису никада позоришни комади, чак ни онда кад је за подлогу филма служио казалишни комад, или кад лош или недовољно искусан режисер није потпуно искористио законе филм-

141