Nova Evropa

казалиштима, у штампи. У чланку »Језик у филмским текстовима« истакао сам чињеницу, да се не слажу чак ни правописи које је одобрио Просвјетни Савјет, те који се употребљавају као помоћни школски уџбеници. Сада идем још даље, па тврдим да се правопис Г. Димовића не подудара ни са Боранићевим ни са Белићевим, из чега још не слиједи да ГГ. Белић и Боранић морају баш у свему имати право, а да Г. Димовић баш ни у чему не може да има право. То у пракси није важно! Важно је да се данас, док још немамо један за све обавезан правопис, на овај начин, без нарочите потребе, тјера игра са језиком, прави забуна и повећава језичка анархија, која код нас сада влада. Зашто да филмска подузећа и кинематографи, па и државна благајна, страдавају због абнормалних појава и несређених филолошких односа, кад се још нико није нашао да направи реда тамо гдје би најприје требало да га буде, а то су школе, књижевност, казалишта, и штампа» И зашто баш посјетиоци кинематографа, за свој властити новац, кад желе да се разоноде или кад хоће да виде нешто ново, да буду силом увучени у сав тај филолошки каос, да се револтирају тамо гдје би требало да се смију, или да се смију тамо гдје би требало да буду дирнути2 Додајмо још овај случај у пракси: неко ко је недавно свршио школу у Београду или у Загребу, у Сарајеву, Новом Саду, или у Дубровнику, и постао филмски адаптатор, па по свом најбољем знању, онако како јенаучиоу школи, пише и преводи филмске текстове, — тај ће веома брзо доћи до спознаје да је у школи погрешно учио, јер ће његове текстове Г. Димовић ишарати црвеном оловком! Недостаје дакле још само једно: да Г. Димовић напише свој властити правопис, да га предложи Просвјетном Савјету на одобрење, и да га Просвјетни Савјет одобри, као што је, игнорирајући разлике, одобрио и Боранићев и Белићев, и — прећутно — многе школске књиге, за све могуће школе и разреде, у којима »писци« практикују своје личне правописе! То значи, да се чепрка по површини, а да језгра остаје недирнута. Да ли ћемо се на тај начин икада макнути са мртве тачке»...

Одговорност према филмском подузећу, које је власник филма, према кинематографу, који игра филм, и према јаввности, која гледа филм, носи, у првом реду, адаптатор. Зато је мјеродавно писмо, нарјечје, и језик, којима се он служи, па је тако одређено и законом. Док не будемо имали један јединствен књижевни језик, нека се у филмовима употребљавају оба дијалекта, али сваки посебно. Филмских адаптатора има и Хрвата и Срба, па ће у неким филмовима бити заступан више »српски«, у другима више »хрватски« језик. Од филмског подузећа зависи којег ће адаптатора ангажо-

145