Nova Evropa

вати; а јавност ће се тако привикнути на обје врсте израза, будући да се и једни и други филмови приказују по цијелој земљи. То је засад, држимо, једино праведно рјешење филмског језичког проблема, док не добијемо један заједнички правопис. Ако Г. Димовић буде радио у том смјеру, неће никога имати противу себе!

На крају, још нешто. Г. Димовић спомиње писмо које сам му прије годину дана, на почетку његова рада, писао из Париза. Након првих његових коректура, кад сам се увјерио да он познаје језик и да »има уши и за другу страну«, ја сам му одиста упутио писмо на које се он позива; али сам у њему рекао, углавном, и све оно што сам написао у свом чланку у претпрошлом броју »Нове Европе«. То писмо, поред мога одушевљења и хвале за ласкаво мишљење Г. Димовића о мојим текстовима, садржавало је и доста »савјета«, дабогме у форми у којој млађи, ако хоће да буде учтив, даје »савјете« старијему. Од тога времена прошла је година дана, али је Димовић остао непоколебив: не мари он за практичан живот, за скромно изражена мишљења других, па ни за отворене протесте и критику штампе, — њему као да нико ништа »не смије« да замјери! Какво је онда чудо, да и онај који је најприје одобравао коректуру филмских текстова сада мора да буде у опозицији» Кад ме дакле Г. Димовић пита, да ли да то моје писмо чува »као докуменат мога одушевљења«, или да га поцијепа »жао докуменат моје заблуде«, онда му одговарам, да то зависи само од њега: ако послуша добронамјерне савјете оних који о техници филма знају више од њега, а можда ни у књижевном и језичком погледу нису аналфабети, — нека моје писмо чува као докуменат мога одушевљења; а ако са филмским текстовима и у будуће буде поступао као са својом приватном својином, као непогрешив диктатор, коме нико не смије ништа да каже, — нека га поцијепа као докуменат моје заблуде! Јер, и рад Г. Димовића је јаван. На сваком списку наслова налази се његов својеручни потпис; сваки списак наслова регистрован је код Држ. Филмске Централе; свако вече на хиљаде Југословена, и Срба и Хрвата, у готово три стотине мјеста наше лијепе домовине, похађају кинематографе и читају текстове које је коригирао Г. М. Димовић, и — према томе — могу и сами судити ко има право, те у чему и уколико ко има право. Свачији јаван рад изложен је критици, па тако и рад Г. М. Димовића.

Маријан Микац.

146