Nova Evropa

O

ради о неком важнијем гласању. Свако тачно зна како ће гласати, без обзира на све одржане говоре и изнесене разлоге, те према томе не сматра за нужно ни да говоре слуша, нити да се удубљује у просуђивање свих разлога »за«. и »против«, — припадност овој или оној странци одлучује, па је важно само да се прикупи потребан број чланова Странке, да не би дошло до какова изненађења услед случајног изостајања појединаца који нису стигли на време. Ова се слика, можда различита у нијансима, понавља ваљда у свима светским парламентима. Оно, што је у Енглеској постало традицијом, која се образовала мало помало у току векова, лако и брзо усвојено је у другим земљама, чим су доспеле до парламентарног уређења. Парламентарци с правом увиђају, да им дужност никако не налаже да стално седе у парламенту и да слушају досадне говоре, кад своје време и свој положај народних посланика могу много боље да искористе за разне интервенције у министарствима и по другим вишим установама, или за обављање свакојаких послова, који често немају никакве везе са радом законодаваца, али пружају изглед на леп профит. За велик број народних посланика може се тврдити, да се у парламенту не тражи њихов рад, већ само њихов глас, који ће они дати у потребном тренутку, а према упутствима од стране својих »претпостављених« (наравно, страначких). Али, ако је то тако, онда шта остаје од праве идеје народног представништва, и у погледу његова састава, и у погледу његова рада»

Да би се повратио народном представништву онај смисао који оно треба да има, за то је потребна — како већ рекосмо — темељна реформа, при чијем се извођењу не сме водити много рачуна о традицији, већ се мора узимати у обзир само суштина ствари. На првом месту истиче се ту питање броја народних посланика. Нема ни логичког ни фактичног разлога, да овај број буде у некој пропорцијоналној сразмери са бројним стањем целокупног становништва у земљи. Ако, рецимо, у једној земљи има 40 милијона становника, а у другој 60 милијона, зар из ове чињенице произилази, да су државна питања у другој за 19 пута већа и важнија, или компликованија, него у првој, или да законодавни рад у првој захтева за 1» пута више труда, који се мора поделити на одговарајући већи број људи» Зар није напротив случај, да иста државна питања искрсавају пред парламентом у земљи са 60 милијона као и са 15 милијона становника; и зар не би био смешан закључак, да је мања земља са својим малобројнијим народним представништвом, већ услед ове околности, осуђена да слабије, односно лошије, решава о својим државним пословима» Јасно је дакле, да се овде ствар има просуђивати на некакав други начин. —

101