Nova Evropa

Неоспорно је, да је добро да сложена питања, која се тичу целог народа, буду претресана од извесног скупа људи, у коме ће бити заступљени разни назори, разна схватања, разна гледишта; оно што неће пасти на памет једноме, пашће на памет другоме или трећем, — неко ће се сетити онога што су други пустили с вида, и у томе је смисао сваког расправљања на скупштинама, те јемство да ће се ствар, о којој се ради, расветлити са више страна, при чему се неће пропустити нешто што је од битне важности. Али је неоспорно и то, да у ову сврху није потребан скуп од неколико стотина људи. Штавише, скупод неколико стотинаљуди није способан за продуктиван рад, и његова многобројност може само да рад кочи у свим стадијима парламентарне процедуре. Намеће се питање: колики је број људи потребан да би се осигурало свестрано (или бар приближно свестрано) проучавање сваког проблема» Ово се питање не може образлагати никаквим теоретским доказима. Сваки ће број бити више-мање произвољан, и ако бисмо узели, например, округли број 100, не може се побити тврдња, да би исто тако исправно, или можда исправније, било узети 120 или 80. Само с искуством може се утврдити, колико је њих довољно да би се могли образовати сви потребни одбори за проучавање разних питања, која се имају претресати у народном представништву, а да би се сам претрес обављао не формалности ради него онако како то изискује природа ствари. За Југославију, с обзиром на њену поделу на девет бановина, и с обзиром на оно што ћемо још ниже изнети поводом питања избора народних посланика, можемо претпоставити да би се њен парламенат могао састојати од неких 90 чланова.

Звање народног посланика требало би да је најпочасније звање што га може постићи грађанин у држави. У овом смислу, баш њему би имала да припадне пресудна улога у преуређењу друштвених појмова. Насупрот данашњем схватању, према којему се највеће поштовање одаје богатству, ту има да се појави видљив доказ да постоји нешто што више заслужује поштовање него новац, а то је истинско народно поверење. Зато положај народног посланика не сме да буде скопчан са великим приходима, да га не би ни ценили извором таквих прихода. Награда народног посланика имала би да износи онолико колико је потребно да се живи веома пристојно, али која ни издалека још не уводи човека у ред богаташа. Народни посланик морао би се задовољити оваком наградом и нетражити никакве друге зараде. А да би се он заиста сав посветио своме позиву, за то би имала да служе јемством три услова: напоран рад, контрола, и одговорност.

102