Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 70

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

те се роди слијеп" ?*) Исус им одговори: „Ни он сагријеши ни родр1тељи његови, иего да се јаве дјела -Божја на њему" 2 ). И на Сави се јавигае дјела Божја кроз молитве пресвете небесне Царице. Ми пепрестано гријешимо дјелима, мислима и жељама, у знању и незнању, али нема грпјеха, који не остаје испод Божјег милосрђа. Кад се покајемо и престанемо гријешити, не треба да сумњамо, да ке нам Бог опростити, јер Христос Ј ) Јов. 9. 2. 2 ) Јов. 9. 3.

рече Петру, да треба опростити: „Седам пута седамдесет 3 ). Бог нам је заповиједпо: не чинити прељубе; не убијати; не украсти; не свједочити лажно; а поштовати оца и матер своју 4 ). Испуњавајући и ову заповјед пјевајмо свемогућој нашој заступници пресветој Богородици: „ РЈ д З иса чистда , Еога плотјк> рождшла ео спдсенТе кс*к1( г ћ. еи>же оод-к чмов^ћческји \»Бр4т спасенје, товоиј дд шкрАЦЊУГћ. раи, Когородип,« чистда кллгослокенндА". (Служ. о усопга.). 3 ) Мат. 18. 22. *) Лук. 18. 20. ће се).

0 ЗАКЛЕТВИ.

Када се два, или више лица, парниче о неком спору, па нејмају доказа нисмених, илп личних, — своје право могу и заклетвом доказатп. Када се каква лица позову, да праву вриједност неком имању, или ствари одреде, и да би та њихова процјена савјесна и праведна била, — они се претходно заклињу. Када се какав чиновник државнн, војени, или општински у повјерену му дужност уводи, и да би се рад његов свагда на правди и земаљским законима оснивао. тразки се претходно од њих заклешва. Даље владаоци земаљски, минпстри, посланици на народним саборима и скупштинама, свештеници, учитељи и свп у опште државни и општински чиновници прије почетка рада свог свагда се заклињу. На пошљетку и многа поједина лица заклињу се пред другима, или више пута сама у себи, да у будуће пзвјесне послове неће више радити, нарочито, ако су они још и штетни за њихов морални или материјални живот. Тако: пијанац се заклиње, да се више никада не ће опити; картарош, да се не ће картати ; супруг, послије смртп друга, да се не ће више женити; друг другу, да ће бити вјеран, осветитп један другога и т. д.

На шта је дакле заклетва? Ништа друго, до призивање за свједока ондје највеће светиње, која свијет овај држи и њиме управља; која даје здравље и болести, живота и смрти. Онога, од кога се ништа сакрити не може, који је свуда и на сваком мјесту на самога Бога Саваота, Творца неба и земље. И заиста, нико. осим Бога не може све знати и у евачију душу прозрјети, па с тога је и врло оправдано, што се у оваквим приликама на њега обраћамо и за свједока нашег призивамо. Да би дакле исказ наш, било пред судом, или другом каквом милошћу потврдили и представили га у правој ствари, ми тада Бога за свједека призивамо, или у обичном говору кажемо: Ћ Вога ми и . Заклетва је од најстаријих времена уведена, па се и данас сматра за једну од врло важних и најмоћнијих чињеница у свакоме друштву и ДрЖаВИ. „ЊпрПЛМИ ИЛТЖЕ ГОГПОДД ЕОГД ТКО!ГШ К[&", вели сам Бог народу израиљскоме преко боговидца и пророка Мојсија, из чега се види, да је заклетва још и у народу старог завјета постојала и да је од самог Бога дата. И ако је заклетва од своје важности сада доста изгубила; и ако данас има доста безбожника, који ништа за свето не сматрају, — ипак и ти најпокваренији људи, више пута, када до