Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б-.Х. ИСТОЧНИК

заклетве дођу, од исте презају, зазиру, и не радо се заклиљу. А зашто? Зато, што су у души својој увјерени, да заиста има неко више биће, које мотри на свачијл живот и рад, па бојећи се праведне осуде његове избјегавају увијек заклетву. Таква лица прије ће дозволити, да спор изгубе, п ако су више пута у праву, но што ће сс заклети. Наравно, да и од овога има изузетака; али опет ови не сачињавају правило. Начин вршења заклетве није тачно опредијел>ен прописима црквенпм, Мени бар то није познато. Истина о заклетви пма неколико ријечи у Фирмилијановом г Напохијалнику ", под насловом: „чинт! гок(ршж1а клатки ", али ова се заклетва опет не може примјењивати на све случајеве, већ само на један, а то је, кад се један, или више њих као свједоци заклињу. Нрема томе, заклетве су до сада вршене како је који свештеник знао, или од других својих колега видио. Тако, многи свештеници вргае заклетву без епитрахиља, а неки опет са њиме, но без икаквих црквених молитава. Свакојако и једни и други не врше је правилно. Но моме мишљењу држим, да би било најправилније извршпти заклетву овако: У цркви, гдје се обично заклетве полажу, треба на сто поставити упаљену свијећу једну, или двије (ради веће важности), а на средини стола положити св. јеванћеље и крст. Затим свештеник облачи епитрахиљ и одежду (по могућности најсвечанију) и окренувши се истоку стоји ј

с десне стране, а лпце, које се пма заклети, поставља с лијеве стране до себе, п пошто се такво лице прекрсти и цјелује крст и св. јеванђеље, свештенпк гласнопочиње: „Б. мгомокжћ Б ог-к ндшч,"... „ТрискАто!".... За тим одпоји тропар „Сгши Го(ПОДИ ЛКЈДИ ТКОа".... и кондак : В ознннја нл КрКТТ!" Послије тога каже заклињућем се, да метне прва тра прста десне руке склопљена у једно (онако, како се крстимо) на крст, и да за свештеником говори заклетву, коју му он ријеч по рпјеч гласно чита. По изговореној заклетвн свештеник говори сугубну јектенију: „ПолжлУи ндек Боже" „бцк . ножжга " (за владаоца, архијереја, заклињућег се, и кја прлко(<1дкн1л Х јшгтиани )... А ко ,ии.10[тик-ћ" и т. д. Потом пр^.и^дрогт-к и отпуст. Затим у кратком говору преставља заклињућем се лицу важност заклетве и поучава га, да цио свој будући рад удешава тако, како ће свагда Богу угодити. И заиста, када би се мало већа пажња поклањала заклетви и њеном вршењу, много би мање зала и крнвоклетства у друштву било, јер би се тада св. вјера православна и хришћански морал у народу узднгао, и онда не би се никада о огријешили о девету божју заповнјест, која вели: Н( екид^тмстк^и нд др^ги тко^гш (кид-бтмгткл ложнл", — а онда ћб ! бити знатно поможено, Зајечар, 20. јануара 1894. Мил. С. Пантелијћ, свештеник зајечарски.

ИСКРЕ ПОЈЕЗИЈЕ. Од Дионисија Миковића

IV.

Све, ако ће, посље мене, Нека буде ка' и прије Ал' нека ми мило Српство Буде доста напредније. V. Ко учини добро дјело Нек се никад не покаје, Јер наш Творац без награде Добро дјело не пуштаје.

Зла су дјела оног срца, Н1то Божијег страха нема Човјек себе злим дјелима У вјечиту муку спрема. VI. Гдје је горцост ту је лудост, Ту су и зла снаколизса Гордељиви нема вишег Ој, од себе, свог крвника.