Глас народа

400

ВРОЈ 49.

„Г Д А С НАРОД А."

ГОДИНА IV.

више и бољи гимиазиЈа од карловачке, али иема, иеЕу да рекнем, гори, него јаднији ђат од њених, Половина је„благодјејанац", учи из јгнлости туђе школу, све је то заплашено и утучено па ко ће те кренути. Но нешто се радити мора. Ми сазовемо из сваке школе по два три најбоља ђака у наш квартир. Ту им кажемо шта смо наумили. Једни скакаху од радости и викаху: — ХоЕемо, хоЕемо, а други Кутаху и неговораху ништа. То беху благодјејанци. — Зар ви нисте Срби запитаће један од скакача ове? — Јесмо хоЕемо али — беше тиј одговор, из кога се дало извести ни да хоће ни да неће, него да несмед<. — Шта али — нема ту али; ви сте кукавице, ви нисте Срби, оддасте, нетребате нам, ми ћемо ићи и без вас, избаци један и запева из свег грла гласом нуним ватре и осећаја: „Сад ил никад ваља мрети", па нек помремо, нек нас потуку, а не да нас само истерају из гимназије! — Ал не-нас — вас треба потући: „Ко род мзда и крст часни згази Нека иигде неиа уточишта Нека гине, ди га сабља стигне". Ео је тај, који хоће да буде издајица, запита други од оних, који хоБе да се иде пред Ново Сађаве? Многима благодјејанцима ударише сузе, аједан ће стиснув песницу повикати. Та нека ми само рекне ко штогод. Просјак добије крајцару и иде шњоме куда хоће, а ја да сам роб, па не само роб него издајица, ни кукавица нећу бити, баци ћу им „бердов" и књигу у очи и узећу мотику, али нећу да нред браћом сраман будем. Живио! Живио! заори се са свију страна. Ми га загрлисмо и дадосмо му руку: Ево деснице. II остали благодјејанци тронути овим призором пружише нам руке. — Ево, иа нашто изашло. И нехотице запевасмо сви у глас: Брат с братом род с родом И у ватру н у воду. окрећући се у колу у које смо се случајно ухватили били па папослетку кад -један зграби јастук па га под пазуво мету и у!је у среду држећи к Р а Ј У зуби и за свира кроз нос: дана, дина, тара диди диди, диди — даном — даном, а ми одиграсмо тако момачки да се све прашило. Сад дакле на ствар. —Ми смо се заверили, који смо овде, али ни су ту сви. Кдк-о ћемо оне друге придобити. Ја држим овако: Сваки нека обиђе своју школу јошвечерас нека пм каже вако је то лепо, штосмонау-

мили, како кад сви идемо ни једном неможе бити ништа, па ако то непомогне, он нека запрети да неће, никад више добивати ексерције (писменесаставе) па ће о испиту добити другу класу, те ће онда морати репетирати школу а то Је гадније него сада славно из школе истеран бити, па на другу гимназију ићи, а најпосле ако и тај страх непомогне а оно их ваља клети. „Ео не дође на бој на Косово." — То је све тако. Али да још нешто пре тога покушамо, Како смо се искупили први ђаци из сваке школе, то да одемо овако скупа директору, па да га замолимо да нам да сутра Фрај, па макари у четвртак накнадили сутрашњи дан. Ако неда добро, ако да боље. Сви пристасмо на тај предлог и одемо директору. Говорисмо му, тако се то неда сваки даи видити така слава и искасмо да сутра не буде школе. Нејде. Обећасмо му да ћемо жртвовати и наш слатки четвртак, за који би се са свим светомпотукли, кад би нам га хтео укииути, али бадава. Не могу — несмем, би директоровљев одговор. — Али Господине свачијаје врата даиас слобода отворила; само ви — Шта, слобода, да ћу ја вама слободу, пребледивши осу се на нас директор, то је слобода, да нејдете у школу, а? — Ви тако сваћате господине, али дух времена. — Какав дух — зиам ја те духове, који вас распињу, али ћу их ја — само нека Фали који сутра. Сад дакле иеостаде нам друго него и против директореве воље ићи иред НовосаЈане. Уговорисмо, да се сви састанемо на доки. Дока је долина више Карловаца, с оне стране од куд се иде из Вуковца у Карловце. Уредисмо да сваки себи набави капу Југовића и црвено неро, или бар кокарду. За једиу Форинту могла се купити капа с пером а кокарда, за шестак. Ко не би имаонишестака тај ће је добити од другова забадава. Варјак велики порезаћемо се да купимо сви а барјачиће, ко може нека себи наирави. Барјак мора бити. Немали новаца ко, нашто су му двајастука, него један у нужди да прода чивуту. На доку отићемо рано и то крадом да нас нико неопази. Једни циганском малом, други чак око дворскебаште, треЕи тенгером. По договору обиђемо свакц својушколу.Влагодјејанцимарекосмо, да благодјејанијеније директорово нипатријархово него Стратимировићево. Он је покојан, а покојни не суде. Он је оставио на 1јаке новац својаиије рекао даови несмеду ићи пред Новосађапе. Какав би он Србин био да је он то забранио ! Свима нак рекосмо: