Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 12
Весна Парун
топи ја
Весни
ја по
Наспи
Срибањска у
Дубоко сањарење
Како тмуран, како настран дан без осмијеха, без молитве. Сам без човијека, у влажну зеленилу снена бријеста, У дну перивоја.
У такву дану најбољи је лијек убогој земљи бијела доколица. Њено празно, неизмјерно, дивље страсно ништа. Оно које може изненада, не стремећи никуд
и не видећ пута постати
још страсније још слађе још чишће
у судбину загледано све,
тако чујно тако пробубђено
да будноћу нашег давна слуха у мјесечев одсјев претвори,
у крхкоћу глазбе. Неодзив,
А дан тмуран, дан зеленосив пут облачних шума одлети. Само душа будна лелујава дуња у сред зимње голети зачарана испод бријеста плава.
Свибањска утопија
Три су пакла
на овој земљи
у којима се вјечно с пролазним грли. Први је пакао несагорив број. Други је пакао необјашњива ријеч. Трећи су пакао тврде опипљиве сагориве објашњиве гомиле ствари
под којима лежимо живи закопани
у безвремени
бол свој претворени што изговарајућ себе памти:
И то је глухо
и слијепо памћење једина наша беспомоћна истина на овој земљи
у ова три пакла гдје звијезде гасну а Крв само
пламти.
Фауст и Маргарета
Не бих ни знала да је већ прољеће да није под прозором јоргован процвао. И некако је друкчији, плав. Лањског је прољећа“ имао руке. Кришом ме је
у сутон миловао
а кос је звиждао ову исту арију. Не, ово ипак
није прољеће.
Без жеља је град, без мириса ивијеће,
То нетко опонаша годишња доба тако невјешто
и брзоплето!
као да је провукао
имену и презимену Весне Парун ЈУ ласлућују се два словенска 60жанства. Једно се наговештава јасно: Весна, богиња пролећа. Друго је, једним словцем, одступило. Свеједно, ко уме да чита, нека уместо Парун прочита Перун. Јер, ова песникиња јесте, колико то може бити, земаљска спрега питомине _ пролећне и грмљавине небесне. :5
Све што је Весна учинила и чини — све је то у име поезије и за поезију. Она је естетизовала ерос. Страст је примила од ероса и тој страсти дала уста поезије.
Страст није муљ у који се заглибљује дух, него је ватра, грозница, стрепња у дамарима и пустоловље у уобразиљи.
Страст је пасија. А пасија је мука, страдање за чисто уверење, из љубави према другоме, пасија је послање које оставља |блажен траг — јеванђеоски на суровом лицу ближњих.
С нешто снисходљивости — ње није наодмет! — моја фантазија покушава да сликовито домами ову робусну и танану плодиљу облика, Плођење и рађање, бол удахњивања живота неживоту, хеуристички, делириј.,. Дух силази у пут, јер је из пути поникнуо, Пут је духовна, јер је и дух путен,
Чулно дрзништво Веснине поезије је крик посувраћивања у прабивство, у целовито биће које се расцепило на полове јер се 6оговима тако хтело. Бибав ритам сензуалнос“ ти претходи ритму контемплације водећи је до рефлексије.
Она је наша Сапфа и Гаспара Стампа, наша Марија Алкофарадо и Лујза Лабе, наша Елоиза, и Лу Саломе, наша Цветајева.
У целини узев, Парунова је имала храбрости да заволи хаос, да артикулише буру, У свим значењима, од твари до бића, по мери природе и по налозима културе. Није се цењкала ни устезала, јер ни они који песницима одређују дар нису цицијашили када је њу ваљало обдарити. .
35 ~
КА
ДА
Од лирског састава до. епиграма, од епиталама до баладе, од елегија до сонета, од оде до сатире — све је стао облик до 06лика, од давне „Црне маслине“ до јучерашњих песама записаних у жућкастом нотесу у каквом ђаци уписују речи страних језика.
Као од реке која се излива, од њене силине се. зазирада. Надмено је прекоревана да је мутна, неумерена, хировита. Канда је њен песнички поводањ ипак прејак за наша уска приречја.
Весна Парун је премостила јалове године — што јаловије то нетрпељивије — између два народа који су ваљда један и два језика који су поуздано један. Њеној песничкој ватри бивало је тесно на нашим огњиштима, јер смо та духовна огњишта, противио разуму и користи, лишавали слоге и растуђивали. Језик њене поезије — то је словенско пролеће и у њему кротак дом за браћу. Тај склад и чврст, органски, првобитни склоп износи језичку јединственост на.частан ступањ народне самобитности с којег су то лепо обележје рода и племена гурали и јоште гурају раздираоци и мутиводе, мрзиоци и одроди, а враћали га Мажуранић и Његош, Матош и Андрић, Тин и Растко, Исидора, Десанка и Весна.
Уверавају нас учени лингвисти да нам је језик, међу словенскима, најприкладнији за поезију. А ето, године проводимо слушајући немушт говор, некакву накараду и здрузготину која нас вуче у домаће туђинство. Упињемо се да докажемо да.нам језик није за помир него за размир. : " Стога је, бесумње, језички озон Весне Парун благоугодан за плућа овог народа који се злопати баш и кад не би морао и ове културице која у светској духовној утакмици посустаје, паланчи се пристајући на захтеве дана, лишена цивилизацијске свести и дугорочних циљева, У
Једна песникиња у свему овоме не може много. Њен став је опомена која указује на плиткост у нашим духовним настројењи-
бину вредности.
»
ма. Она не пристаје на ускогруђа. У нашу прзничаву кројачницу — где се бајаги кроје скути за вредности — она носа не промаља. А и што би — тамо би њој било тесно. Оставши по страни у збивањима тако опасним са своје задрте провинцијалности, нужно неродољубиве јер је самољубива и слепољубива, Весна Парун није само песнички пример него неосетно израста и у етички пример. Ми имамо пуно граница, али имамо премало унутар тих граница. Није страшно што нам понестаде блага и еспапа те се за њим по свету ломимо, него је страшно што нам понестаје памети, што престајемо бити прибрани и упућени на себе. Што, најзад, заборављамо уједињујућу моћ духа.
Значај Весне Парун видим, између осталога, у њеном напору обједињавања, који је напор усмерен на очување сродства, у сваком погледу, а не на изналажењу разлика по сваку цену. Значај видим у једрини њеног осећања, у непомућеном хуманизму. У спремности да свему подари меру поезије, да потре баналност. (Бабељ је, својевремено, узвикнуо да је баналност контрареволуционарна.) У укупности својој, Парунова је песникиња и човек се напросто лецне осетивши колико је та реч снажна када се њоме именује истинско биће. Она је весталка. Зна свој пут. Поезија јој није занимање него позив, Има своју муку, али и своју веру.
Она је личност. Не потцењујући снагу заједнице — напротив истичем снагу самосвојних личности. Оне су кочићи поред пута и опомињу нас да не скренемо у провалију. Потреба за таквим личностима у нас је постала насушна. У сваком подручју живота имамо их премало, Мало је, према томе, и песника кадрих да наша ооћања уједине у космополитску забринутост за суд-
руку из гроба.
А на длану му заједно, гле,
јесен и зима, прољеће и љето. Ту шћућурени дрхћу од страха да им нетко
не промијени распоред. Ето зашто је свибањ тако блијед липањ без пчела
га српањ без даха.
Наши су костурћ одвукли мед
у своја црна подземна саћа
· и пијани од
земљина праха мисле: душа
у тијело се враћа. Јадни Фаусте!
Јадна. Маргарето! Обоје преварени обоје кажњени. Умна је старца усмртило прољеће
а дјевојку љубичасти велови њени.
А сад једна врло старомодна " будница — Крапинским Илирцима у част
Приљубимо се тјешње једни уз друге. Збијмо редове,
браћо. Не дишимо. Да се ова брда
не сруше на нас.
Да не постанемо једно сувишно данас.
~ Умијесто да пишемо:
мислимо и мисао своју викнимо, напишимо. Јесмо ли људи или тек строј за прање туђих излињалих визија. Није те докончао душманин твој, па нека то учини госпа Хипокризија.
(мај 1984) Побједнички марш
Имамо уста која говоре
ухо које слуша, ногу која хода. И'товоре уста, и слуша ухо,
и нога хода хода и хода. . А никако да изустимо једном
у ухо јави
њено право име.
И никако да чујемо оно
што смо одавно
спремни .чути.
И никако да стигнемб онамо јецајем пјесме заогрнути
куУАСМО се с нашим
мртвацима запутилн,
ОТКУА смо мали
из повијести
откинути,
(Из необјављене збирке „Вријеме гори")
Весна Парун је једна од таквих личности, То што је некако постранце, скрајнута то говори о нама. Стекавши јаку свест 0 коренима, верујем да разговетније назире оно што нам предстоји. јака страст самоспознаје прожела је њену поезију већ од младалачких књига. Данас је та страст зрела и преточила се у мисао. |
Знам за нека искушења кроз која је ова песникиња прошла. То што им је одолела 7“ То се могло очекивати. То што је на'њих стављана — то се није морало допустити.
Меправично је помислити да је страст ос НОВНА црта на лику ове песникиње. Она. није ништа мање оштроумна, троницљива, дивље даровита и — рећи ћу нешто што буди бојазан — она има нешто — видовито. Мрачно видовито. Јер истине виђене пре других често знају бити мрачне, Весна је
Касандра и Сибила. Ус је оно ла Уђује се да буде он:
ћу чини оно што ми, сти, не смемо. Сигурно је да Весна Парун нема све врлине песника. Ко их има2 Али она има неке од тих врлина у пуној силини, на. таквом
У папирнатој храбро“
степену који не оставља “недоумица, а те нас
врлине сећају да реч Ро У њеном песничком бићу траје исконска потреба за смислом. Као што стенама на скршњим острвима. није потребно _ длето, овај робусни грумен јесте, он је сушта датост, оваплођена жудња за осмишљавањем, Хоће ли овај највећи хрватски песник по: сле Тина бити довољно снажан да нас ономене суштине нашег духовног бића2 Весна Парун је достојна Весне Парун. Да ли, смо ми достојни ње. Народ, "веле, има најчешће оно што заслужује. Ако смо ми
заслужили Весну Парун а а — ми · 03биљан народ. у , УУ в
јејп значи стварање.
(Реч изговорена на Коларчевом Универзитету 6. јуна 1985)
Милан Комненић
народном
= _——— === давнина ин
но желимо. С детињом безазленош-