Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 13

јануару 1983. је поводом педесетогодишњице – националсоцијалистичког освајања власти Херман Либе одржао предавање које је већ таДа наишло на широк одјек. Али тек са становништва 8. маја 1985. можемо исправно проценити у којој мери су његове тезе садржавале сигнал. Растући интензитет сучељавања са националсоцијалистичком владавином, који расте упркос временској дистан„ци која се повећава, Либе је објаснио прехидом у развоју Савезне Републике Немачже. Најпре је, за време периода изградње земље, дошло до фантастичног консолидовања и растерећивања — захваљујући дискрецији и помирљивости с којом су великодушни противници нацизма пришли својим оптерећеним земљацима. Тек у касним седамдесетим годинама, сматра Либе, побуњена омладина и део непомирљиве левице поново су отворили једва. зарасле ране. Националсоцијалистичку прошлост они“ су подигли до савремене политичке свести. Окончали <у са обзирном дискрецијом и започели критику која од тада угрожава стабилност наше републике. Савезни канцелар Кол је могао имати овај или неки сличан сценарио на уму када је по ко зна који пут нагласио да је стекао поуку из историје. Јер он је био тај који је далековидо одредио 8. мај као датум када треба да се симболично иноценира преко потребан повратак у нормалност педесетих година. И од овог наследног греха његова влада требало би да нас растерети по испробаном конзервативном рецепту — „растерећивање од прошлости", тако је својевремено била названа Либеова терапија.

Решење са ветеранима

Неокрњене односе који постоје између универзитетског ректора који се враћа из емиграције или се потврдио у реддвима покрета отпора, и „колеге који је био нациста и понаша се уздржано“, Либе је описао као односе „несиметричне дискреције". Управо овај тип дискреције је Кол увежбавао најпре над гробовима Вердуна. Извесно, то је била само проба, јер толико асиметрије као код ратне кривице 1939. није било у питању кривица за рат 1914. (чак ако у обзир узмемо и најновија истраживања). С друге стране, стисак руке на Вердуну био је добар модел за тада још предстојеће немачко-америчке сусрете. Н четрдестогодишњицу, требало је да надалеко видљиви сусрет ветерана обележи нормализацију. Као некад Рихтхофен и његови другови, и сада би. ратни противници витешки требало да покажу међусобно поштовање да би садашњости обезбедили ауру једне привидно регулисане прошлости, Наравно да се концентрациони логор Дахау није могао уклопити у овај концепт — он то није могао као концентрациони логор, а онда ни као концентрациони логор који је одмах био напуњен комунистима и 'ооцијалдемократама.

Од,двог плана коначно је преостао још немачко-амерички стисак руке између генерала-ветерана поред есесовских гробова У Битбургу. Ова ужурбана сцена нам, после: свега што јој је претходило, изгледа тако бизарно да нам лако може измаћи рационални моменат у тој ирационалности која је презентована јавности. Кол је мирне савести могао довући америчког председника пред камере на гробљу. Па он је само инсистирао на симболичној противуслузи за спровођење програма стационирања ракета, који је са своје стране већ имао симболичан карактер. Он је бар послужио интересима властитог народа, као симболично уверавање у верност савезу. Када се једном почне тиме да се политичка рационалност замењује судбински потмулом симболиком, онда један стисак руке повлачи за собом други. Мапив тапит Јауаћ. : Е Е

Стисак руке у Битбургу требало је, дакле, да стопи обоје — окретање од дестабилизованог савлађивања прошлости и посведочавање актуелног братства по оружју. Кол је желео повратак немачким континуитетима. Та његова намера је исправно схваћена. Само сагласност са том намером објашњава са. моразголићујуће реакције на оне догађаје који су целу ствар усмерили у другом правцу.

Због чега није успело растерећивање од“ прошлости на „ветеранском путу", како се та ствар вероватно зове на службеном немачком језику2 Пре свега због тога што на немачком тлу није било америчких војних гробова што је војно гробље У Битбургу било покривено снегом у време када су га инспицирали. Али есесовски симболи на не: ким гробовима, и осећања оних који се свега сећају. само су обелоданили оно што би

неком другом приликом ионако изашло на'

светло дана. Историја је сустигла и ,бламирала оне који су хтели да ЈОЈ измакну путем конзервативне интерпретације. При томе се показало да становништво једног модерног друштва у целини све мање жели да се препозна у шоубизнису његових државних представника. Овога пута смо стекли умирујуће искуство да административним средствима није могућно организовати ОИ ну регресију, али је довољно забрињавајуће то што се при томе пред нама разголитио један такав менталитет.

Изнуђено помирење

Израелу, канцелар је још рекламирао невиност неког ко је на крају рата био Нена њак. До свог првог наступа, пре неко. о недеља у Берген-Белзену он је ипак зе : да се помирење не може дрско захтевати 5 поготово не онда када неко сам очекује 7 захтева: заборав. Али онда је ипак 200 о организовања једног изнуђеног МИН и 3 је убрзо на светло дана изнело Ра о ности. Председник је ла кл : > ј адознало проц ве се Бије На исправити, Ме са ији: да ли ће изнуђени гест помирења и ИЕ хваћен или ОИ ар њена Ро и ј свест ко ј ита Ји поривала аранонсе овог па и лења хлопки. Најбоље би трен и ] аи која се од е МЕ „принео по властитој Ри И колико дана касније: „МИ, емц | проштај. Али изненадило њи алеје достигнуће хришћанства, наиме заповест праштања, ма колико

Приликом посете увек чило за себе

штету која.

када би

Јирген Хабермас

· Одбациоање .

~

— културнополитички памфлет —

нам оно тешко падало... никакву улогу."

У одређеним круговима је жеља за поновним успостављањем немачког континуитета потиснула у страну сва двоумљења. Још једном је свима, од келнера до кардинала, колективна одговорност послужила као непролазни привезак. Као да Јасперс није, пре ге, тово четири деценије, направио јасну разлику између кривице за коју се може само индивидуално одговарати и заједничког јамчења за недела која се нису могла десити без заједничког толерисања. Данас нико више не заступа. тезу о колективној одговорности. Ко је упркос томе и даље оспорава, сугерише лажну претпоставку. Он само хо-

уопште не игра

ће да скрене пажњу са ствари, наиме. про:

блема, на који начин треба заузети став према властитом пореклу, у добру као и у злу. Како се односити према традицији и према историји са којима су нераскидиво стопљени властити идентитет као и идентитет наше деце и њихове деце Можда ипак не тако као Бангеман (министар за економију, прим. прев. који време нацизма упоређује са пустошењем једног оркана и који, на необичан начин изокрећући Бењаминову фигуру природне историје, историју асимилише У природу. Такође не као Дрегер (министар У садашњој влади, прим „прев, за кога је читав немачки народ био тлачен нацистичком

диктатуром. Ова одбрана путем изоловања

другде прима суптилније облике. Ту је ипак само „један део" талчио неки други део на-, рода. Тамо је опет реч о „догађајима“ које су „запрљали“ немачко име, или о злочинима почињеним у „име Немачке". Прање и отресање одговорности је веома блиско. Властита прошлост се узима врховима прстију и претвара у прошлост неког другог.

Још наметљивија је жеља коју уочавамо код старијих да се субјективни доживљај издвоји из оног оквира који је свему томе дао неко друго значење. Ова чежња за наводно некривотвореном субјективношћу (упркос сарадњи Себастијана Хафнера), послужила је телевизији неурамљеним сећањима — сећањима на свакодневицу, тинглтанглом, авантурама и борбом, а све то је обзирни коментатор готово сасвим ослободио оптерећења. Иста та потреба, по чијој мери је

прошлосша

'

прављена серија о Немцима у другом светском рату, крчи себи пут у реакцијама на реакције поводом Битбурга. Дрегеру се чини да је увређено сећање на његовог палог брата. Други захтевају да „младићима који су као чланови 55 пали код Битбурга не буде

ускраћена част“. Страна штампа, не само америчка, него и шпанска и енглеска, изложена је безмерној критици, пошто је „напустила поље политичке цивилизације“. Људи хоће да коначно изађу из корсета нак-

· надно ревидиране животне историје, хоће да им се дозволи да поново певају све строфе ·

немачке химне. Онај ко сортира према припадности трупама „сеје дух рата".

Слобода против тоталитаризма

Ако се ради о духу рата, онда ту настају посебни проблеми. Чему:би повратак немачким континуитетима могао боље служити него подстицању старих „фронтова2 Од времена царства је борба против левичара, комуниста, Јевреја и интелектуалаца задржала у духовном домаћинству Немаца снагу да формира менталитет. Она је, додуше, двапут осетно уздрмана — Хитлеровим пакетом са. Стаљином и уништавањем Јевреја. Па ипак, антикомунистички синдром показао се као поуздана константа и у животу наше републике. Када вешти Гајслер (министар у садашњој влади — прим. прев. значај 8. маја своди на формулу како је тада смеђа диктатура замењена црвеном, онда он тиме хоће да опозицију која је већ под Хитлером била опозиција, гурне у тоталитарни угао. Социјалдемократска партија и људи из њеног окружења не држе се битбурских ветерена, такође не непријатног накнадно уметнутог церемонијала на Берген-Белзену, крцатом телохранитељима. Они нису довољно селективни. Они се отварају сећању на све жртве нацистичког режима такође на двадесет милиона убијених Руса, који ни у ком случају нису сви пали на ратном пољу, То је морало да засмета дрској једностраности официјелног програма измирења, довело је у питање смисао целокупног сценарија. Влада је за 8. мај као паролу дана објавила „Слобода или тоталитаризам“. Савез-

Петер Римкорф

Елешја

Поздрав из: Келна — бледа. посмртиица стиже, што присебност јамчи јасно порубом враним, достојанства/значаја пуна: Оче нашиже ... ах-чему-све-то зврндаво јурпање тобожње, рашта, "бензинопролитија луда у савима раним зар, зарад ово мало вожње2

Нека се прах праху а пена у-пепу злаље:

Тлежњеви ови што стисак их обујмљива врело, стражњица ова љубљена до у бездан, непристојно просејани кроз-мртвачке хаље,

све испурело

у пртљажник неозвездан.

~

Бршљан се кроз тоба вупара безгласно; ) безграничан и вазда зеленомодар прекрива ова рано упокојена недра врежно;

бескосан, ја ипак ласно

прилазим пред твој повечерњигодар,.

попут привиђења нежно.

Ако ти, разгрнув земљу, трабуље-над лицем забрује, разланчај 'негве цвећу, из окова та. пусти га

— уконопљену, устремљену к просторју занебесном = нека те мојом одоетлом песмом +

у постељу премести другу, у хумус густи

(Вечан ти покој. души!) грумење по санлуку кује... "Евосребро == златагево =— и светлоћа ту је.

С немачког Драго Тешевић

· ком протегну

ном канцелару је онда у Битбургу и термин „тоталитарна власт“ послужио као маска и мост; Она га је ослободила обавезе да националооцијализам назове његовим именом; двосмисленост појма „тоталитарно“ истовремено му је омогућила да америчком председнику себе и нас врати у сећање као најстарије борце против комунизма. Јер, и тако морамо да разумемо Дрегерово писмо америчким сенаторима: „Последњег дана ра. та бранио сам са својим батаљоном град Марклиса у Шлезији од напада Црвене армије.' Ономе коме остане скривен смисао ових редова, објашњење даје „Франкфуртер Алтемајне Цајтунг“: тада је постојао само један победник. Трезвено посматрано, западне силе су заједно са Немцима изгубиле рат; и оне би добро учиниле ако би се подсетиле на 8. мај, „то. наслеђе пораза у по-

Увек већ дољи савезници

Стефан Хајм се недавно сетио саслушавања које је као члан америчке војске во. дио са немачким ратним заробљеницима непосредно пред крај на западном фронту. Он описује како су се ти официри жалили због тога што Американци на крају ипак не одлуче да заједно са Немцима окончају ствар са Русима. Један од тих који су тада мислили на овај начин данас служи Јоахиму Фесту као крунски сведок. Фест 1945. годину проглашава „највећим поразом оног демократског принципа због чијег одржавања и ширења су демократске земље ступиле у рат". У контексту Битбурга овај текст можемо — као и Дрегерово писмо и много тога другог — посматрати као израз подмлађеног разочарења због тога што Американци још увек ускраћују да ретроактивно братство по оружју са својим најбољим савезнии на други светски рат. Тамо читамо: „У фебруару 1943, извештава Ернст Јингер, на зидовима Париза појав_Љљују се кредом написана реч „Стаљинград“. Ко зна, питао се песник, да ли и Французи тамо нису били побеђени заједно са Немцима.“ Песник, који је овде позван као ауторитет за жељено тумачење 8. маја, никада није оповргао свој вајмарски антисемитизам, и у једном интервјуу пре пријема Гетеове награде града Франкфурта још једном је потврдио своју дистанцираност према свим политичким уређењима, било да се ради о демократији или диктатури. То помињем само због тога што између Јоахима Феста и мене не може бити спора ни у погледу чињеница „на које се он позива, а ни у погледу одбацивања бирократског социјализма, Спорна је мера и врста немачког континуитета који ми можемо хтети. Она сорта антикомунизма која ових дана оправдава тенденциозну селективност наших покушаја измирења у Немачкој је увек била повезана са најтупљим ресантиманима.

Ми не живимо у било којој земљи, У дубљим слојевима овај антикомунизам који има функцију потискивања комуницира са остацима антисемитизма, који последњих недеља господа са актн-ташнама.у вагонима за ручавање воза Франкфурт — Минхен поново сасвим неспутано износе на светло дана. Десет дана после Фестовог уводног чланка појављује се још један напис на исту тему, из пера саиздавача. Додуше, у међувремену је у САД постало познато да се на гробљу налазе и гробови есесоваца: „Председник Реган је имао исправан инстинкт... Али моћна публицистичка машинерија његове земље практикује потеру све до. седмог неба, и срећна је ако јој се пружи прилика да поново ископа слику ружног Немца и да раздере старе ране.“

Против духовноморалног вођства

Ако с обзиром на ову гомилу · крхотина хоћемо да изнудимо неко оптимистичко тумачење, можемо рећи да је решење са ветеранима пропало због унутрашње неискрености идеје која му је лежала у основи. Из тог догађаја се међутим може извући и конкретнија поука. Опсцени подухват је пропао већ у тренутку у коме је јавно расправљање о променама у програму јасно показало неизбежни опортунизам управљачког деловања — и тиме обелоданило несклад између ове ствари и административних средстава за њен третман, Политичари, који више не говоре из средишта политичке јавности, него делују као службеници јавне управе, под императивима очувања моћи, морају да доживе пораз у суочавању са темама код којих је реч о идентитету и самосвести целог народа. По свом духовном профилу, садашњи канцелар је извесно потпуно непого: дан за задатке ове врсте. Али проблем не представљају личности, Задаци социјалне интеграције и стицања властитог разумевања данас више нису ствар политичког система, Постоје добри разлози због којих данас више немамо краља ни Хинденбурга. Јавност треба да забрани покушаје виших инстанпи ла успостављају духовно-морално вођство, Савезни председник захваљујући свом издвојеном политичком положају има додуше извесне шансе да не обазирући се на губитак бирачких гласова говори позитивно о хомосексуалцима, Циганима и Русима. Поред упечатљивих личних сећања (као што су сећања Рил-Хајзеа и Еплера) ја сам скоро хајнемановски говор савезног председника У Бундестагу доживео као један од ретких политичких израза примерених изазову који собом носе дванаест плус четрдесет година. П. С. Херман Либе је у наставку, после по: " менутог предавања, својој ангажованој критичарки Кароли Штерн отприлике овако одговорио: Она поставља јавни захтев да са националооцијализмом стоји у морално квалификованом односу; он сам доживљава као непожељно то да уопште ступа у јелну такву моралну конкуренцију. Слутим да је ту реч о нечем врло лошем, Против приговора моралне уображености или чак интелектуалне претензије на вођство могу повлачећи се, да се одбраним једино ауто цитатом, Наравно да професори филозофије — као ни научници и интелектуалци уопште немају привилеговани приступ истини, То је мислио само Хајдегер, Када износе мишљење о неком практичном питању онда то чине или као стручњаци (што ја нисам) или са правом учешћа у дискусији која се води међу грађанима државе. у = („Ре 221" од 17. 5. 1985.)

С. немачког превео Зоран Бинђић