Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 14
етан ја
Бертолт Брехт
Књижевници који грозоте фашизма доживљавају па сопственој или на туђој кожи, и који су због тога ужаснути, још нису са тим искуством и са овим згражањем у ста. њу да се боре против тих грозота, Неко мо. же да верује да је довољно приказати те страхоте, нарочито ако велики књижевни таленат и прави гнев тај приказ учине упечатљивим. Овакви прикази су веома значајни. Овде се дешавају страхоте. Тога не сме ла буде. Овде туку људе. Тога не сме да буде, И шта ће ту велика тумачења2 Скочићемо и рвати се с мучитељима. Дру: гови, тумачења су потребна.
Можда ће неко и да скочи. То и није тешко. Али онда долази гушање, а то је већ теже. Бес је ту, противник је назначен; али како га и оборити2
Писац може да каже: мој задатак је да раскринкам неправду, и он може читаоцу да препусти остало. Али, онда ће писац стећи чудновато искуство, Приметиће да је бес, исто као, и самилост, присутан у одређеној количини и да може да се истроши. А најгоре је то што се он троши управо у оној мери у којој нам је потребан. Друго. ви су ми говорили: кад смо по први пут са. општили да масакрирају наше пријатеље, чуо се крик згранутости и пружено је много помоћи. Тада је смакнута једна стотина, Али када је убијено хиљаду, и када се кланици није видео крај, завладало је ћута. ње, а помоћи је било све мање. Тако је то. Када се злочини намноже — постану невидљиви. Крици се више не чују када патње постану неиздрживе. Човека коју, а посматрач пада у несвест. То је природно, Када злодело долази као што пада киша, онда нико више не виче „станите!..."
Не верујем у грубост ради грубости, Људв ваља заштити од оптужби да би они били груби и онда када грубост не би представља ла добро дело; само је духовито искривљавање мог пријатеља Фојхтвагнера када каже“ нискост иде пре себичности — али он није у праву. Грубост не потиче из грубости, већ из делања којег без ње више нема...
Многи од нас књижевника још нису схватили, још нису открили корео грубости која их престрављује. То их знатно омета у борби. Стално вреба опасност да страхоте фашизма схвате као непотребне страхоте. Они св држе имовинских односа, јер верују да за њихову одбрану нису потребне. стра. хоте фашизма. Али за очување постојећих имовинских односа ове страхоте јесу плот: ребне... У
Хајнрих Ман
Доиста је чудновато да 1935. године скуп књижевника захтева слободу мисли: јер, на крају крајева, о томе се овде ради. Године 1535. то би било нешто ново. Освајање ин: дивидуалног мишљења — а тиме почиње модерни свет — сада се налази близу свог укидања. Тиме се поново доводи у питање све оно што се већ вековима сматрало свр. шеним. Сада више није сигурна слобода са: вести, а толико се покољења за њу борило.
||"Угрожено “је и само мишљење, а ипак је
мисао творац света у којем још увек живимо. Избегавам да говорим о некој конкретној
земљи, не само из тактичких разлога. Свесна тенденција је опвта, бар на Западу. Удове једног те истог друштва не можемо раздвајати. Сви ће ићи истим путем и доживеће исту судбину. Симптоми истог огранског обољења испољавају се на разним ме. стима мање или више бурно: више од то. га се не може казати, Дакако, слобода мишљења је присутна, иначе се уопште не бисмо могли окупити. Но, на жалост, и тамо где она још постоји, нема се утисак да се сматра нужном за живот. Али једна земља, која је већ потлачила мисао, гласно признаје да је тлачење мисли посве нужно за живот. Вођа насилничке државе „директно ће захтевати да се угуши слобода штампе у суседној, у којој она још постоји. А са дру: ге стране се никад није чуло да су пред ставници либералне државе захтевали и најмању количину слободе за суседни народ, који је изгубио све слободе, То је пресудна разлика. То су два супротстављена става о животу; један, међутим осећа своју снаг и прелази у напад. :
Нужан је отпор. Ваља се наоружати, и то не стрпљењем, већ. чврстим убеђењем. Ваља следити примере и бити. јединствен у томе шта чинити, А пре свега ваља одвојити праве књижевнике од лажних...
Под влашћу лажи, поједанц мора да се представи као крајње глуп да би нешто постигао. Научници лиферују бедастоће и тога су свесни. Ради удобног живота, ради добре службе или положаја, или тек ради свог мира, искривљује се истина. Понижени интелектуалци презиру оне који их понижавају, као и себе саме. Одакле да црпу снагу да нешто створе, а поготову ремек-дело. Наука.ће се срозати, а литература која подлеже правилима службе у суштини неће ни постојати... Дуго већ опада ниво моћника на Земљи. Местимично досеже тек до моралног подземља. Тако нешто оскрнављује религију, природне и друштвене науке, све оно што га се уопште не тиче. Не разумеју ни реч од тога. Поседују само распојасани рушилачки нагон, и више ништа,
Андре Бретон
у
Свакако да није случајно што смо се јуна 1935. окупили у овој сали, и што се по први пут у Паризу одржава оваква размена мишљења. Узалуд покушати да се издвоје околности које су условиле настанак ове дискусије управо у ово време и управо на овом месту. Било би апсолутно погрешно да се из дискусије искључи све оно што се не бави искључиво средствима погодним за одбрану културе... '
Данас је наш најнепосреднији „културни задатак, наш најбитнији задатак на књи. жевном пољу, да се таква снажна дела заштите од било каквих фалсификата, било с десна, било с лева, који би их само осиромашили, Навели смо Рембоово дело, подједнако смо овде мдгли да именујемо Де Садово, или уз одређена ограничења и Фројдово. Ништа нас не може присилити да прећутимо ова имена, као што нас ништа
>
еони елвиравечлчииивтевиеа лане ет поени итениео ен иевн ситна: Конлрес прошесша п наде
"када се на хиљаде људи сливало у париску улицу Сен Вик“
П ротекло је скоро педесет година од оне вечери 21. јуна 1935,
тор 24, где је у 21 час почео Међународни конгрес књи. жевника за одорану културе. Упркос неуобичајено скупим улаз ницама, велика дворана у згради Мутуалите, са 3000 места, била је распродата. Био је то велики скуп светских интелектуалаца-антифашиста, од Пола Ницана до Бертолта Брехта, од Арагона до Па. стернака, од Андре Малроа до Третјакова, где се окупила европска духовна елита да би, како је узвикнуо Брехт, „данас спасла културу · Конгрес су организовали (а одличну организацију похвално чак и дистанцирани Фигаро) француски књижевници Жан-Ришар. Блок, Арагон, Малро. Тон му је давало велико заједништво. Реглер је преводио Махроов говор на немачки, а Малро је стојећи преводио Хајн. риха Мана на француски. То је био скуп протеста, али и наде данас већ легенда, у оно време догађај од духовно-историјског зна:
чаја. %
Иницијативу Ане Зегерс одмах су прихватили сви антифашисти на челу са Хајнрихом Маном — који су тада желели да покрену Народни фронт (како данас знамо — прекасно), и то је била истовремено демонстрација моћи и немоћи. Анегдоте, које су кружиле током конгреса (а како би и било друкчије међу књижевницима), како је Ро. берт Музил одбијао да иступи истог дана кад и омрзнути Хајнрих Ман; тајни састанци у становима Жан-Ришар Блока и Иље Еренбур-
га; конкурентни договори на тераси
Рвих Марог — показали су да је
чак и у крајњој угрожености било тешко успоставити „јединство“ индивидуа. И над овим конгресом се надвила не само Хитлерова, |
већ и Стаљинова сенка.
Фриц Ј. Радац
иииванараинивилавевиаетвиививалашаеен евитриаристереете а елита ме увели влада име
ие може натерати да прећутимо имена Маркса и Лењина.
С наше позиције чин интерпретације света мора остати везан уз активност промене света; сматрамо да је ствар песника и уметникА да продубе проблем човека у свим његовим облицима... Маркс је рекао „променити свет!"'; Рембо је рекао „променити живот!". За нас су обе лозинке једно те исто.
Иља Еренбург
"Човеку осим хлеба и аутомобила треба свесно мишљење. Совјетска литература помаже новом човеку да схвати самога себе, сопствени живот, сопствено херојство, сопствено срце, то нераспетљиво клупче страсти. Изградњи савршеног света потребни су велики, изнутра богати, разборити људи. На. ша младеж, заокупљена изградњом своје огромне земље, не заборавља најважније: изградњу сопствене свести. И као што се рад ници.на високим пећима обраћају за савет свом инжињеру, тако се и млади људи 06раћају писцу, да би схватили саме себе, свог „суседа, ново људско друштво.
Код нас не постоји јаз између рада и сло. „бодног времена. Рад није ропско понављање - покрета руке, слободно. време није ленство-
' ваље. Када глумци у. колхозима одиграју Шекспира, онда се колхозници обавежу да ће. повећати жетву. Јесу ли они разумели Отела2 Јесу ли можда глумци у текст трагадије убацили агитационе куплете2 Не, то-
М, представе гледаоци су лили сузе. Осе-
ћали су како и сами расту. О том расту говоре окромно; и они стварају; а њихово дело се зове пшеница или раж. Причали су ми млади радници како су се осећали док су читали Пастерникове песме: мењало се њихово дисање, њихов ритам, њихова хтења. При том, то су људи који раде у металуршким погонима — а Пастернак пише д љубави, киши, дрвећу. Место које код нас заузима песник не може се објаснити сама
срцем. Он се органски уклапа у целину: ква-
чило преносника, со земље, аорта.
Код нас су људи пре свега људи, па тек онда агрономи, земљорадници, техничари; стога литература дотиче њихово укупно. биће. Грађанско друштво је успоставило хијерархију људи, ствари, часова. Постоје узвишени и ниски тренуци. Онда наступи тренутак када човек дохвати страст — и већ се писац похотљиво баца на тај тренутак, заборављајући при том да тај тренутак мо. же бити од значаја или снажног израза са. мо у односу на целину живота. Грађански роман је деформација човека, приказ човека у једној јединој равни, кастрација у име морала, симплификација у име комплицираности... Када буржуј не разуме уметничко дело, он за то окривљује уметника. Али ако совјетски радник не схвати неку „слику или песму, онда он кривицу тражи код себе самог. У московском музеју често сам сре. тао раднике испред Матисових и Пикасо. вих слика. Говорили су: „Мораћемо овде стално да долазимо. Може бити да ћемо се једног дана ипак снаћи..."
Роберт Музил
Неисцрпно је питање како и од чега ваља.
заштитити културу. Јер настанак и суштина културе, .као и њено оштећивање изложени су пријатељу и непријатељу.
Оно што ћу данас и овде о томе рећи је неполитично. Читав живот сам се држао подаљг од политике, јер немам таленат за њу. Приговор да она за себе захтева свакога, јер је нешто што се тиче свакога, не бих могао да разумем, И хигијена се тиче свију, па ипак се нисам никада јавно 0 њој изјашњавао. Немам талента ни за хигијеничара, као што га немам за економисту или геолога...
Култура није везана ни за какву поли. тичку форму. Она може од било какве поли. тике да прима' специфичне подстицаје или ограничења, Нема културних аксиома (а по. готову не аксиома осећања) које не би мог: ли заменити неки други, тако да на тој но. вој бази опет буде могућа некаква култу. ра. Пресудна је целина, пошто се ни по по. јединим начелима или чиновима неког човека не може рећи да ли је он будала, ге. није или рођени злочинац. Подсећам на Ничеову опаску: „Победа неког моралног идеала постиже се истим неморалним сред. ствима као и било која победа: силом, лажи, клеветом, неправдом. . ."
Култура претпоставља континуитет и страчопоштовање чак и према ономе против чега се бори. Већ и то се не сме превидети.
Тако се ваљда може тврдити да је култу. ра одувек била наднационална. Историја у метности и наука јединствен су доказ. Чак и култура примитиваца има ову одлику. Култура је, ссобито у својим највишим слојевима, зависна од наднационалних односа, а и генијалност је расподељена као и остале ретке појаве.
Чак и кад не би била наднационална, култура би у оквиру сопственог народа била нешто надвременско, што прескаче често ве. лика пространства и надовезује се на нештае одавно прошло. Из тога треба закључити да је онима који служе култури забрањено да се безрезервно идентификују са тренутним
, стањем своје националне културе.
А култура није само некакво предање које се једноставно може преносити из руке У руку, како то схватају традиционалисти, већ се с тим у вези дешава нешто чудновато: ствараоци не преузимају само културу која долази из другог времена и другог простора, већ се она, штавише, у њима изнова рађа...
Борис Пастернак
Песништво ће увек настањивати божанске висине, које надмашују све планинске врхове. Оно се пред нашим ногама шири па трави, тако да се ваља само сагнути да би се угледало и подигло са земље. Оно ће бити сувише једноставно да би се могло о њему дискутовати на зборовима. Заувек ће остати органска функција осећања човекове среће, која поседује благословени дар муд-
рог говора. И стога, што буде више среће на Земљи, биће све лакше бити уметник,.,
Ернст Блох
Пре тридесет година је још свугде одзва. њало, Демел је опевао „радног човека, пе. сници су улстали у социјализам као у нека кву авантуру. Тада је материја у коси носи. ла виново лишће, овостраност није била гола као некаква чињеница, већ „гола као живот", насељена сретницима, обасјана сунцем, које је постало викенд дионизијског малограђанина. Данас, међутим, траже се друкчији папири, револуција презире разигране, занете, лепе посте — она је римска студен. Без сумње: уска воља револуције за руше. њем већ подуже у неким својим примерима претерује са својом мужевношћу, ис. кључујући објекте које управо мужевност треба да освести и себи подчини, Марксизам је дистанциранији од експерименталног пес ника, посебно од оног са гротескном фантазијом, него што је то цинично грађанство, које их прима као одштампане салонске луде и схвата их или не као салонску забаву.
Дакако, песништво и филозофија биће једног дана укинути, али тек онда када буду остварени у укидању пролетаријата. До тада су оружје и „укидање пролетаријата" један дуготрајан, изузетно темељит процес, једав чин укидања сваког људског отуђења и не. стварности, у читавом обиму нашег централног инкогнита. Имагинација је, по својој су. штини, економска снага, исто као и насиље; управо због тога она неће понављати никакве надахнуте драгоцености, поготову не не. измењене, неће материји приписавити никакве омиљене садржаје или чак спремљене циљеве на начин апстрактних и недијалек. тичких идеалиста. Оно, међутим, што преостаје након обављене критике, што така нескривено и ужарено остаје или се појав-
љује, дим или светлост, то више није ника. |
ква идеолошка млечна стаза која се отвара пред оштрим погледом, већ права звездана маглина, и из практичних разлога ступа у дијалектички процес. Укратко: ако имагинација у великокапиталистичком свету У најбољем случају налази међупросторе, у којима се скрива, онда јој у социјалистичком све. ту, што дуже, то драже, цвета помиловање, поновно прихватање у армију, генералски чин, стратегија, рад.
Андре Жид
Покушаћу данас да разјасним неке неспоразуме. Први на који наилазим састоји се у томе што националисти траже везу између интернационализма и одбацивања, прећуткивања и недовољне повезаности са сопственом земљом. Националисти су речи „пат. риот"' доделили тако узак, сврсисходан, не. пријатељски смисао, да се више и не усуђу. јемо да га користимо. Неки, већина. нас, не можемо да допустимо да љубав „према, постојбини треба да се састоји пре, свега. из мржње према. другим земљама. А што се мене тиче, под пуним убеђењем тврдим. да могу истовремено да будем интервационалиста и да останем Француз. Исто тако. сматрам да могу да. будем индивидуалиста „и да истовремено заговарам комунизам, који ми чак и помаже да будем индивидуалиста. Јер, увек сам тврдио: управо очувањем своје 0собености свако биће на најбољи начин служи друштву. Овоме данас додајем нову тезу, која је последица прве: управо у комунистичком друштву се свака индивидуа, посебност сваке индивидуе, може најпотпуније развити. Или, како је то недавно рекад Малро у већ познатом предговору: „Кому. низам индивидуи траћа њену плодност...“
Кад се каже литература, каже се заједница. Мора се знати са ким је писац повезан.
· У неким литературама, нарочито у францу-
ској, јавља се понекад једна чудновата по јава: прворазредан писац кога његово време уопште не схвата. Сме ли се рећи да он пише само за себе2 Не. Он се дана да ће заједницу, до које не може да допре у простору, наћи у времену; његова публика је расејана по будућности. На први поглед он делује чудно, езотерично; остали не осећају његову снагу, за њих су скривени његови квалитети. Мислим на Бодлера, Рембоа, па и на Стендала, који је изјавио да пише за малобројне и да његови прави читаоци још нису ни рођени. Исто је било и са Ничеом, Вилијамом Блејком, Мелвилом, да поменем само највеће.
У делу сваког од њих открива се моћна сила заједнице, али заједнице са задршком. Из овога бих извео велику поуку: ниједан књижевник не сме се нападати ако се од почетка обраћа малобројним читаоцима. Признајем, узнемирава ме када на конгресу књи-
"жевника у Москви већи број радника раз-
личитих струка захтева од књижевника: го
ворите о нама, опишите нас, осликајте нас,
Литература нема — или барем не искључи“ во — функцију некаквог огледала. До сада се модерна литература у СССР-у скоро У потпуности задовољавала таквом улогом. Она нам је дала бројна значајна дела. Али, она не сме да остане на томе...
Луј Арагон
Надреалисти су, заједно са многима ОД оних који их презиру, мање или више велике мекане главе ове епохе. Време је да се прекине с фазом јеси-ли-ми-видео-бол, са ха: луцинацијама за једног или неколицину, са љубављу за подевесно на штету гледања, слу: шања, мирисања, кушања и додиривања, са сексуалношћу као системом и с делирију. мом као представом, време је да се прекине са бароком, „модерн-стајлом“ и бувљаком, последњим уточиштем монденске досаде И
песимизма доколице, Време је да се раски- ·
не са лажним хероизмом, са ископираном чистотом, са лепршањем једне поезије која своје елементе данас све више тражи у по ларној светлости, у Ахатији, у статуама из паркова, у парковима двораца, у дворцима
„библиофилских господара двораца, а не ви
ше у искричавој канти за ђ
убре, у коју су бачена раскомадана тела устаника, у бла ту у којем тече тако стварна крв Варлина, Либкнехта, Валиша и Виљемина.
о ВАМ овде повратак реалности. Доста ј рарија, доста је сањарења, доста днељ вих и ноћних фантазирања!