Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 15

Ви тражите изговор у социјалистичкој будућности: да ли верујсте да ће вас она 6о6: разумети од стварности и њених борби2 пр ли се да у свету будућности са

им „еротским предметима“ и вашим ма: лим друштвеним играма не ступите на страву ступидног Маринетија, који је такође експериментатор и за кога је досада велико зло на овомс свету, који обликује слободно време господара крваве Италије, тако што и а чуда од столица, смрдљиве бомбе

лејске ј ј

И ПК судове, достојне Мусолиније-

Јоханес Р. Бехер

Поглед на свет се не пружа у препарати. Ма, спремним за употребу, а литература је д нас више него икада самоосвешћивање и

ишшљење, подсећање на времена када су песници, спроводећи претензије своје класе за влашћу, били проналазачи и освајачи, они који су водили главну реч и по чијој ВОЉИ су људи живели и преображавали се... Литература престаје тамо где се прећуткује и фалсификује истина. Тамо где песнику кукавичлук или лаж одређују његову путању, та. мо не настаје дело већ читалачка халапљи: вост, црвоточна топлина празноглавог.,..

На овом конгресу се немачки књижевници налазе у посебном положају. Како то каже Уб зсће Веођаскјег, многи од нас при. падају одбаченима: многима је одузето немачко „држављанство. Одузето због чега2 За: то што смо ми, настављајући дело великог немачког песништва, ступили у редове оних којима је историја поверила наставак и до вршење овог дела: у редове немачког рад: ништва.... .

Ана Зегерс

Свака језичка група покушава свом силивом и интензитетом, који од нас захтева историјски тренутак, да сруши кинески зид језика који је окружује. Наш састанак из: међу ова четири зида добиће смисао када свака од наших група оно своје најкарактеристичније укључи у једно затворено, свима нама заједничко делање. Међу делегатима видим нека већ позната лица, позната али и подједнако туђа и братска. У једној привидној противречности њихова се лица појављују међу нама потпуно избрисана и истовремено веома појачана у свом националном значењу. Ми смо у овом добу, које смо доживели мучно као ни једна друга на ција, видели да се људи боре за идеје кад за заставе, све до цепања. Вероватно се ни око које идеје није рафинираније и тривијалније књижевничило него око отаџбине. Ни за једну идеју нису дечаци потрошили више школског мастила, нису мушкарци пролили више крви. Идеје, са којима се много хох: штаплерише, сумњиве су. Тамо књижевници „отаџбину“ називају највреднијом од свих иманентних вредности, највреднијом од свих твари...

Ако се чинило да је у свести данашњег човека одавно раскринкан појам отаџбине, он се ипак свакодневно и у сваком тренутку регенерише. Сваки позив на матерњем јези. ку, свака грумен земље међу прстима, сваки покрет за машином, сваки мирис шуме изнова им потврђује реалност њиховог зајед-

" ништва. Данашњи корисници овог заједни-

штва називају га богомданим. Свесно или несвесно, писац по њиховом налогу опева мит о крви и тлу...

Шта не смемо предвидети код наших сопствених задатака2 Рат више само не прети, он и заводи. Човек на бироу рада, на по: кретној траци, у радном логору — јесте нико и ништа. Човек конфронтиран са смрћу чини се да је све и свја. У одређеном смислу је истинита и строга ужасно привлачна лаж: „Отаџбина те треба.“ До сада је тај исти човек, са свим својим вредностима и талентом био некористан, неупотребљив, на сметњи; у свакој отаџбини има превише при. мерака његове врсте. Одједанпут је користан. Отаџбини није била потребна кретња његове руке, нису јој биле потребне њего. ве мисли, његови изуми и његови напори. Изненада, њој треба читав човек, последњи улог. Чини се као да је наступило оно 0 чему је жудео од ране младости, и Он се може потврдити. Рат постаје бесконачна у потреба неупотребљивог, постаје излаз за свет без излаза. Ту се поново регенерише привидно заједништво: у миру није постојало једнакости, сада је ту то моћно обманљиво искушење — једнакост пред смрћу.

Густав Реглер

Пробудили смо се након пораза. Сматрали смо да смо проповедници наосљених градова, а били смо проповедници у пустињи.

Били смо усред борбе и позивали масе када смо изненада угледали како се између нас и народа усправљају страховити ликови

паганских богова једне прошлости која нам

се чинила заувек мртвом. "Борили смо се против Хегелове лажне „те

одицеје“ док су већ · серијски израђивали попрсје новог божанства — Хитлера.

Свађали смо се око идеалистичких филозофа а да нисмо ни приметили како су нам се приближиле метафизичке авети.

Годинама смо нападали апостоле „чистог духа", позајмљивали оштре речи од Маркса

и Енгелса и понављали да је покретачка

снага историје револуција а не религија.

И изненада, после свих дискусија — 0, какб се сећам тог дана — нашли смо се са неколико књига под мишком, У Вилхелмштрасе, пред берлинском Рајхсканцеларијом. Чуло се урликање одушевљене гомиле, радници су седели на гранама и сијали од ралости, на прозорима се видели освајачи који ништа нису знали о проблемима које смо тако изнијансирано и детаљно разглабали, који никад нису читали Хегела, а камоли Маркса, и који су ипак победили; вијориле су се заставе, стајали смо у сретној гомили, стајали сами и држали истину У рукама као некакав поклон који нико не жели. Аветиње су се показале У

него оно живо. .,. _ (рје 221, 19. април 1985)

Приредио и превео са немачког Дубравко Колендић

едан је деветсто осмо годиште, У Ј други припада генерацији из двадесет пете којој је данас шездесет година. Између обојице се налази рецензент. Што се година тиче, нешто је ближи оном из двадесет пете, али његов поглед на свет има много више додирних тачака са деветсто осмим годиштем. То је, свакако у вези са чињеницом да су обојица Берлинци и имају заједничко. сећање на детињство и младићке дане. С друге стране, и аутори и рецензент међусобно су повезани опредељењем за „Групу 47", премда се та припадност разликовала у интензитету и времену трајања. Валтер Колбенхоф је чак један од оснивача „Групе 47". Толико за почетак.

Имамо две књиге сећања. Оне се не могу поредити по својој конструкцији. Једна од њих је затворена новела са очигледном методом временског пресека. Неке сцене сежу у прошлост све до вилхелминског доба, Наводи из новина испред појединих поглав. ља која се односе на прве три поратне године, типични су за тај период. Док нам скицирају прошле ситуације, или једноставне чињенице, истовремено отварају пут за нове упечатљиве асоцијације Друга књига садржи самосталне, претежно приповедач ке, а делимично и есејистичкс текстове. Намера јој је да из разних перспектива омогући „гледишни просек“ у прошлост и да помоћу фрагмената успостави неку врсту „мреже" из које ће се на крају, без смишљене намере, развити нешто попут „приче о искуствима, кризама и променама“ које

"о

Велерсхоф схвата као „задатак живота“. Другим речима, одока и поједностављено речено, Колбенхофова сећања се могу назвати „време и ја“, а Велерсхофова „ја и време". То је, наравно, својствено природи К-а, док је оно друго карактеристично за В-а. Постоје, разуме се, и други разлози. Они се односе на историјска збивања, на тренутно доба, класну припадност са њеним при тисцима и одговарајућим миљеом, а ту је, засигурно, и завимај; на једној страни цар. ска престоница, а на другој забачена ва. рошица. а

Велерсхоф је могао имати седамнаест или осамнаест година у време када је „као и обично, пред крај службеног протокола, пред половином још увек униформисане јединице уз трештање фанфара и ударце бубњева. кроз уске улице све до трга“ доњерајноког градића Гревенбројх ,„марширао предводник омање војне формације". Понекад га је обузимао „осећај театралног и фиктивног. Ништа се, субјективно и објективно, више ни. је слагало“. Рат је за собом оставио пораз.

Колбенхоф је већ са седамнаест година пошао од куће. Тек што се одшколовао 32 хемиграфа — чиме је припао „радничкој аристократији“ — једноставно је ишчезао. Збиља су постојали Сицилија и Порт Саид за које је он сазнао из књига. Једног дана је схватио: „Свет, какав добијаш преко па пира, није уобразиља, нити фатаморгана ко. јом те писац обмањује“. И он је неуморна корачао у жељи да открије све оно о чему је читао: Синај, Нил све до Луксора, потом Сицилија. Али неколико година пре тога и он је марширао „певајући и кличући под шумом застава. Младост нам је припадала, а ми смо желели да загосподаримо Земљом". И његове су-заставе биле црвене, али без кукастог крста; владала је класна борба.

Родитељски дом Дитера Велерсхофа имао је све одлике које красе једног високог провинцијоког чиновника. Кућа, башта, аутомоБил. Отац, окружни начелник и значајна ли. чност, а мајка пуна амбиција. „Прелазак у нацистичко доба" који је испрва био „само игра сенки у позадини" за сина се догодис „посве неприметно". Отац, ставити „манекен за униформе", иначе резервни официр, отишао је у јуришне одреде, али је из њих иступио одмах после Ремовог убиства. Сада је Вермахт њиме био све више заокупљен. После рата би га сигурно имали у својим рукама. ,

Колбенхофов отац је био декларисани социјалиста. Као осамнаестогодишњак обављаа је посао ливрејисаног лакеја. Онда је из Горње Шлезије отишао у Берлин и радио па дванаест сати дневно, Стан: само велика кухиња и спаваћа соба. Гомила деце, жена која непрестано шије и њена мајка, Рускиња. Тоалет на међуспрату. Касније, пошто су се преселили у предграђе Адлерсхоф, послад је сина у прву социјалистичку основну школу у којој се уместо религије изучавао морал. Када је управа понудила стипендију уз коју се 'мотло матурирати, отац није пристао, Син је требало да оде на хемиграфски занат. Тамо је све организовано и добро се зарађује — најважније је да се до зараде брзо стиже. |

за Велерсхофа, школа је била право му: чење. „Скуп принуда, духовна пустош и садизам сметених одраслих лицемера“. Један наставник удара ученика оштрим каменом свога прстена, други дели боксерске ударце, а трећи шамара: „Свакодневни терор и 34. глупљивање.“ Међу примитивним народом било је друкчије: „Ту није постојало телесно кажњавање, нити терор малограђанског лицемерног морала" А како изгледа лектира2 У родитељском дому, наравно, бајке, потом немачки и други јуначки епови, Карл Мај, Купер („од тада сам постао Индијанац") и безбројне књиге о Првом светском рату. Касније наступа гимназијски образовни канон; Шилер, Гете, Шекспир и Клајст. Први ли. терарни покушаји: песме и позоришни ко. мади. 6

Колбенхофова социјалистичка школа, уједно експеримент са заједничким образовањем мушке и женске деце, привукла је идеали стички настројене наставнике који су од рад: ничке деце желели да створе „нове људе". Само, већина радничке деце није сањала о „блиставом свету под окриљем социјализма“. Али то јећбило нешто друго. Госпођица Герке их је вукла на изложбе модерне и класичне уметности, а да није било наставника Вајгелта, који није умео да се скраси на једном месту и захтевао да га ословљавају искључиво крштеним именом, Колбенхофов живот би „другачије протекао". Колбенхоф је читао; отац и даље није имао разумевања, Читао је Хамсуна, Травена, Џека Лондона и, више пута, књигу Горког Моји универзитети., Читао је у надземној железници, у шест изјутра и потајно у школском клозету. Тада га није интересовао „ни класни непријатељ, ни синдикат". Он се налазио „у

Ханс Шбаб-Фелои

Преп

после. 415.

· Два савременика: Валтер Колбенхоф и Дитер Велерсхоф

руској степи, у мексичком Тампику, или на америчкој железничкој прузи". Тако су се

одвијали животни путеви К-а и В-а који су.

касније постали писци. Један је приступид

• Комунистичкој партији Немачке и постад репортер у листу Коге Каћпе, Пошто је идео. логија КП то изискивала, назвао је свога оца „социјалистичким фашистом“ и преки. нуо везе са родитељима. После пожара Рајхстага 1933. тражио га је Гестапо. Пребегао је у Холандију, одакле су га протерали, и „зауставио се у Копенхагену. Тамо је на пристанишном мосту угледао усамљеног Шајлемана и поново срео психоаналитичара Вилхелма Рајха који га је повезао са данским радијом. Рајх и он су основали издавачку кућу и с тих га је разлога Рајх непрестано салстао да напишс књигу: „Двадесет страна дневно.“ Требало је да рашчисти са илузијама лажљиве пропаганде КП-а; партија борбене радничке класе, која је из својих редова искључила Вилхелма Рајха, 1933. је извојевала победу. Када је Колбенхоф написао оно што се од њега тражило, одмах је ис: кључен из редова КП Немачкс, али то Пар. тију ипак није спречило да некадашњег садруга после избијања рата пошаље у Не мачку са задатком од кога се никада нису очекивали резултати. Тако је Колбенхоф постао војник; у Нетуну су га заробили, а у Америчком логору је упознао Алфреда Андерша, Ханса Вернера Рихтера и остале; по. стао је сарадник Еш-а, а касније у Минхену обављао задатке уредника листа Меше 2епипа и био писац што у ствари и јесте. Још је у логору написао роман Од нашег меса и крви, причу о седамнаестогодишњем војнику који се и даље бори у већ окупираној Не. мачкој. Та је приповест требало да га про. слави. Попут друге, опет у логору написане књиге на коју је њен аутор рачунао; то су Трешње слободе, прича о „приватном 20. ју: лу" Алфреда Андерша.

Дитер ·Велерсхоф је, попут многих њего. вих вршњака, страховао да се сувише касно родио да би учествовао у рату. Ипак није избегао тој обавези. Ступио је у падобран. ско-оклопну дивизију „Херман Геринг“. Ујесен 1944. био је рањен за време борби У источној Пруској, доспео је, потом, у војну болницу, а марта '45. поново се обрео на фронту. Све више разбијене трупе бежале су пред Русима на запад. Наједном се пут ис

„теже ишло. Колбенхофове

пунио неком драматичном празнином: „ве. љика путничка кола са троугластом заставом, а по предњем блатобрану војници са машинкама на готове. На задњем седишту преповнао. сам фелдмаршала Кајтела; други је мо. рао бити фелдмаршал Јодл (заправо, ге нерал-пуковник, Ш. Ф.". Велерсхофу је, по-. моћу лукавства и среће, прво успело да из макне Американцима, а потом и Енглези ма, док се ускоро није нашао код куће, у Гревенбројху, Зид предње баште био је потпуно срушен „на месту где смо отац и ја тридесетих година 0 празницима истицали нацистичку заставу“. У кући су живели страви људи, Мајка је умрла; отац се вратио касније, са новом женом. .

Млади повратник је добио посао код Мајстора за намештање корова, накнадно је матурирао на специјалном курсу за учесни. ке рата, а потом отишао у Бон, настанио се У дашчари без грејања и, мешајући песак и цемент, почео да студира. 13. фебруара 1947. Велерсхоф је слушао радио. „Комад који је смитовала радио станица из Хамбурга (тада је то била једина радио станица, Ш. Ф.) ватрено је говорио о ратним пустошењима, 68 бесциљу оних који су преживели и о повратку у домовину која више није постојала." За Велерсхофа је ово емитовање Борхертове драме Напољу пред вратима представљало „иницијативу за почетак немачке послератне књижевности“. То је уједно био и час рођења романописца, есејисте и лектора Велерсхофа, ментора „Келнске школе“ новог реализма, дакле, писца каквог познајемо.

Разуме се да је Велерсхофу после 1945. изгубљене илузије лежале су далеко у прошлости. КП га је напустила у одсудном тренутку; она га је избацила из својих редова и поврх свега злоупотребила. Умрли су богови његове мла. дости. Непријатељ је побеђен, а он је учес твовао у тој победи. Нови живот је био убог и хладан, Али ипак се раскрилио. Колбенхоф је био слободан. Велерсхоф је најпре морас да повуче „оштру границу“ између себе и оног што је било „заједничко“. Посве је сигурно да је он још од Ел Аламеина знад да је рат изгубљен. Али, да ли је то билс довољно2 Шта се догодило са „променљи: вим идентификационим узорима"2 Шта се збивало када је посматрао свој лик на фо: тографијама из разних периода живота, по. кушавајући при том да у њима пронађе „не решиву индивидуалност", прасвојствени идентитет и некако га усклади са „историјским збивањем“2 Колбенхоф је у таквим ситуа. цијама сигурно био прилично хировит. По. стоје ли код њега уопште принципијелне границе “у односу лична аутономија — укла:. пање у друштво __У овом питању, чија је реторика посве ја. сна, крије се животно осећање које се од 1945. променило, а још је увек отворено за нове промене. Сигурно је да се на анализу треба вратити много детаљније од примерг који су овде употребљени, а који се односе на временски подударне животне стазе пи: саца К. и В. Чак је и Андерш који је иначе много ближи Колбенхофу него Велерсхофу „на тоталну државу одговорио тоталном интроверзијом". Не може се, ипак, занемарити присуство једне социјалне и психолошке 06ласти чије комлпиковане слементе. треба. „де таљније проучити. 7"

Обе књиге су значајне. Оне, излазећи из оквира индивидуалног, приказују животне структуре генерације која је са њима у не посредној спрези. Ако се уједно посматрају, што је и циљ овог покушаја, то би био њи. хов заједнички именитељ,

Велерсхофова књига је интересантна и разборита. Она, попут калеидоскопа, рефлектује све променљиве односе и сопствену си: туацију, пружа се до садашњости и упушта у најинтимнија егзистенцијална питања, ук“ ључујући и смрт. Интересовање за Немачку, „земљу коју сам неописиво волео", може се као доњи ток мисли скоро увек осетити, чак и онда када то није очигледно. У ову књиту је укључен и есеј Немачка — ни на небу ни на земљи који је Велерсхоф написао 32 Хабермасову антологију Кључне речи за „Духовну ситуацију временеа".

Што се критике тиче, могло би се још понешто рећи. Лектор би добродошао књи. зи. У том би се случају избегла понека прекланања. Има чак и несклада у приповедач. кој перспективи и по које питање упућено Велерсхофовом стилу, Ту и тамо нађе се и типично временски замор у психологији. То, међутим, ни у ком случају не утиче на чи. њеницу да је Велерсхоф урадио литерарно вредну књигу, високог нивоа рефлексије, на појединим местима чак изванредне постске снаге.

Колбенхофова сећања су с оне стране рефлексије, Он приповеда као да не постоји ништа друго. Колбенхоф читаоца једноставно повлачи у свој свет. Насловна адреса „Шелингштрасе 48". означава његов први послератни стан, Он га је добио када је у Минхену постао уредник листа Меџе те ил, да би га изгубио због протеста против при“ хватања политике хладног рата, када је 1949, са још неколицином колега (међу којима и Петер Бениш) напустио редакцију. Тиме се и завршава књига.

Мало тога се може поредити са овим тек. стом. Виртуозним променама временских равни Колбенхоф ствара атмосферу језгровитим поступком, чак би се могло рећи да је уметност изостала. Али, све је урађено са мером потребном да се објективно спозна вредност; било да је у питању Берлин кас них двадесстих година, Минхен у поратно време, или да је реч о начелним ставовима читавог једног круга интелектуалаца и уметвика — уметност наново лако постаје она што јесте. Једно поглавље обрађује шкакљив новинарски задатак. Колбенхоф је намеравао да опише погубљење неколицине ратних злочинаца у Ландсбергу: „Излетели су напоље и саопштили чињенице.“ Свега неколико редова у којима он заборавља на свој задатак, Али из њих избија песништво. Нико ко их прочита неће моћи да их заборави. =

С немачког превео Александар Маринковић

' Балтер Колбенхоф, Шелингштрасе 48. Ис. зУЕ са Немачком, Франкфурт: Фишер,

# Дитер Велерсхоф, Задатак живота, Аутобиографски текстови, Келн: Кипенхојер 6; Вич, 1985.