Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 16

олико је националсоцијализам за-

К шао у историју данас када је про-

ушло четрдесет година од капиту-

„лације. Трећег Рајхаг Да ли Хитлер још увек омета приступ немачкој историји2 Шта би могао да значи израз: протекла историја Ове и сличне недоумице не разматрају једино историчари, Оне се провлаче и кроз индивидуална и колективна сећања на прошлост, кроз званичне свечарске списе којима се процењује историја, кроз политичку педагогију и савремену медијску публицистику. ИМ. само потезање ових питања готово да изазива политички позор, јер се националсоцијализам као пример негативног политичког одгоја, као супротност праву, слободи и поретку мира не може заобићи при разматрању данашње друштвене оријентације и важећих вредности. С друге стране, у међувремену је посустало морали-

сање које је узроковала пометеност због на“.

дионалсоцијалистичке прошлости, Та је прошлост новим спознајама светске силе и катастрофа престала да буде јединствена, пре“ творивши се у читав низ, колико безопасних, толико и неодређених осећања налик на исповеди без икакве моралне снаге. До површности стереотипна изрека „националооцијалистичко насиље“ може се наново етички протумачити једино изразитим дифе-

Мартин Брога Историјско биђење

национаа-

-социј лизма

ренцирањем историјских чињеница. Због то-.

га се измењени однос морала и схватања историје, по свој прилици још увек отворен за промене, јавља као кључна тачка и ствар. ви одговор на питање колико је у међувреПеле националсооцијализам постао део исто. рије,

Шок од нацизма још траје

»Опсена коју носе те луде године вероватно ће једнога дана нестати, али тај тренутак још увек није на помолу.“ Ова опаска не потиче од савременог немачког интелектуалца из Савезне Републике, већ од америчког историчара Иштвана Деака, аутора недавно објављене књиге о националсоцијализму. Деак сматра да обиље литературе настале на ову тему стоји у непосредпој вези са „још увек присутним цивилизацијским шоком" који су изазвали националсоцијалистички масовни злочини. Ово .се.не односи једино на Израел, већ и на велике градове источне америчке обале где је уточиште нашло стотине хиљада емиграната и свих оних који су из средње и источне Европе успели да побегну пред Хитлеровим терором.

Али, нису жртве једине које не дају успоменама да се угасе. Присутна је и нечувена сугестивна, мобилизациона и покретачка сната националсоцијалистичке Немачке, слика успеха било старог или новог фашистичког потенцијала. У оставштину националооцијализма спада и данашње сензибилно, чак превише истанчано подозрење у фашизам које се упадљиво истиче пред многим сродним облицима тоталитарне манипулације, идеолошког доказивања силе или разних ирационалних протестних покрета, стварајући утисак да „та ствар још увек постоји" (Иштван Деак).

Противречност и привидна неусаглашеност читавог низа особитости и појавних облика националсоцијализма допринели су да се данас, проблему, Све пометње у стању језика и духа оне „ваљане, жељене чистоте“ која је почетком 1933. заједно са националсоцијалистичким вођством ступила у први план, лепо је још онда насликао Карл Краус као врзино коло „треће Валпургијске ноћи". Псеудорелигиозни занос којим је Хитлер годинама држао у заблуди већи део немачког становништва, међу којима и веома образоване појединце, није подстицао једино немачке поратне историчаре да потраже било какав излаз из те демонолошке ситуације. Не баш одвише рационалан у сликовитости, Сибергов мучни филм о стварању Трећег Рајха просто пламти од фантазмагоричних стилских средстава, почев од уметничке фотографије, преко текста, све до музичке монтаже.

На интелектуалном · пољу, узајамно дејство моралног гнушања и опчињености силом донело је нови појам „фашистичка естетика"“ (Сузан Зонтаг); на подручју субкултуре завладала је петпарачка литература о Трећем Рајху, а њу по правилу прати. жанр нацистичких авантуристичких филмова. Тако се културни шок огледа и у масовној продукцији парцијалних сличица о. Трећем Рајху, док историчари муку муче да чињенице доведу у некакав ред.

Разматрање националооцијалистичког периода никада није било искључиво ствар Немаца, а уједно се и није могло посматрати једнострано, нити тумачити на немачки начин. За Немце је једино везана потреба, а уједно и потешкоћа да националсоцијализам удену у своју историју. Само је четрдесет година од тада протекло; рекло. би се, на први поглед, да то није довољно дуг период. Ако отворимо било коју књигу 0 историји, када је реч о Трећем Рајху, аутор се дистанцира, Нема саживљавања са оним што се догодило, а уједно престаје и жеља за историјским приповедањем. Без обзира што историја националсоцијализма више не, може да се занемари она је ипак до крај-

ности закржљала и постала обична лекција.

о дужностима. Очигледно је, ипак, да, то не тако давно Хитлерово доба и агонија Вајмарске Републике представљају драматично поглавље историје којим су се до сада позабавили многи аутори, Значај и деловање не могу се ограничити само на то кратко раздобље и не смеју се одвајати од много дуже и стабилније, успешније и у много чему већ саниране историје Савезне Републике која нас дели од протеклих догађаја. Када је реч о историји националооцијализма, чињеница је да упадљиво одсуство колорита не одговара интензитету сећања у популарном схватању историје и његовој традиционалној вези са нацијом и националном државом, при чему,се не сме изгубити из вида да то сећање ни мало не зависи од позитивних или негативних садржаја искуства. |

Ма колико историја Хитлеровог доба за многе Немце била болна, или се чак кобно завршила, патетично искуство националооцијалистичког „судбинског заједништва" · још

увек за себе чврсто везује историјско се-)

ћање, тим пре што се ради о последњој спо-

чак сугестивно, дискутује о целом),

Аншон Фаан

__ Љусађ 38

арочито предвече, још и данас се горе, изнад У. у планинама Корушке, на високој литици, која се

уздиже изнад места, могу уочити две у-

падљиве флеке, два бела ока у сумраку.

Још док је Аустријом владао Шишник, син неког сељака, чији посед је био горе, високо у брдима, заљубио се у кћер богатог кафеџије у долини, који је и поред илегалности, свима био добро знан као нацист, који је по завршетку рата догурао до градоначелника. _

У свом удварању, исмеван од околине, а од оца удаваче упорно одбијан, јер није располагао средствима која би га чинила 03биљним кандидатом, сељачки син је дошао на идеју да уместо тога, кафеџији као препоруку понуди своје десничарско убеђење, које је можда било стварно и његово, али можда и само прихваћено ради постизања циља. Једне ноћи, рескирајући живот, попео се на сам врх стрме литице и украсио га са два огромна кукаста крста, беле боје, која су се могла уочити из велике удаљености, Ни кафеџија није више дуго размишљао, одобрио је венчање, одушевљен и убеђен таквом одлучношћу и смелошћу.

_ Брачни пар није провео ни пуне две године у миру и срећи. Свет се усковитла, а кафемџија се обрати свом зету, упирући прстом на врх литице и рече да је дошло време да у име Тога добровољно и храбро крене на фронт. Шта је друго младожењи преосталог ,

Окићен и уз дивљење, отпраћен је у рат, писао је, ту и тамо, са фронта, сањао о 3., борио ог широм Европе, погинуо у Нормандији и од тада се, бар тако се мисли, налази на неком од многих гробаља близу мора. . д ·

За туговање није било много времена, јер живот је у УУ. и у миру морао да иде даље. Поново је кафеџија својој ћерки дао благослов за удају, овога пута за једног од оних момака који, су у оно доба били незаменљиви, а који је у брак донео преко потребне њиве и који је одмах по повратку из рата, доказао своју ваљаност, пењући се на ону исту литицу, у друштву два енглеска војника, како би уклонио изјаву љубави, неприкладну новим временима.

С немачког Никола Цветковић

знаји јединствене националне историје. На пори да се створи историјска свест о Савезној Републици не пролазе баш најуспешвије, јер постнационално искуство Савезне Републике носи у себи много мање емоција и није произашло из осећања јединствене националне припадности. Оно што је врсменом ту провизорну Савезну Републику, насталу из слома националне историје, афирмисало код већине њених житеља мање се испољавало кроз некаква правдања, а много више кроз позитивно навикавање на пријатно цивилизацијско заједништво испуњено благостањем и правичношћу. ј

Обично се каже да недостатак историјске свести у Савезној Републици најпре треба приписати националсоцијалистичкој прошлости. Могуће је да ствари стоје посве друкчије. Савезна Република је, заправо, интегрисана У западну политичку културу и стога је скоро занемарљива као предмет политичке националне идентификације, док тек у неком од дубљих слојева колективне свести још живи сећање на ту историчну, пос« ледњу фазу националне прошлости, На томе почива и добар део несумњиво присутног осећања националне припадности са Немцима из Демократске Републике са којима се, друкчије него са Немцима у Аустрији, не дели само она друга, најгора половина. Хитлеровог доба, већ и читава протекла национална историја.

Четрдесет година. проучавања националсоцијализма

Научно-историјске расправе о националсо-

цијализму имају у Савезној Републици посебан третман. Оне се не могу, као у Демократској Републици, једноставно надовезати на традиционалну линију антифашистичке претходнице радничке класе и формулисати као наставак „друге Немачке". Те се историјоке расправе, напротив, враћају при реконструкцији на стару владајућу елиту која је још служила националсоцијалистичком режиму. Уз то је, тако рећи компензацијски и у погледу на западне окупационе власти, а касније савезнике, било потребно створити

јасну, званичну дистанцу од нацистичке про.

шлости: с једне стране попуштање и прећуткивање конкретних личних саодговорности из нацистичког периода, с друге стране регулатив начелног одбијања националооцијализма као претпоставку за све врсте заступања норми у новом друштву и државном поретку. Спремност на честито разрачунавање са нацистичким периодом увек је, приликом отворених повреда норми, могла да рачуна са оштрим санкцијама.

У таквим је условима поново стала на ноге немачка научна историја. Задатак критичког осврта на „недавну прошлост“ принудно 18 падао у задатак оним савременим историчарима који су, било из расистичких, или из политичких разлога 1933. отерани са упиверзитета, принуђени на емиграцију, или су још за време нацизма стекли критички однос према режиму; то су углавном били историчари хришћанско-конзервативног или либерално-конзервативног определења (Фридрих Мајнеке, Ханс Ротфелс, Герхард Ритер, Лудвиг Дехио, Лудвиг Бергштресер, Ханс Херцфелд, Франц Шнабел и др.. При том се научници нису ограничили на документацију и излагања припадника немачког покрета отпора против Хитлера у жељи да се спречи осећање колективне кривице и прекора. Ново истраживање савремене историје латило се темељне ревизије националног историзма и то не искључиво заслугом представника нове демократске дисциплине политичке науке (Хајнрих Ото фон д. Габленц, Теодор · Ешенбург, Арнолд Бергштресер, Ханс Розенберг, Долф Штернбергер и др) који су педесетих година извршили јак утицај на тек започета савремено-историјска истраживања националсоцијализма и Вајмар ске Републике. Истраживања је потпомогло и удружење немачких емиграната у САД (Франц Нојман, Ернст Френкл, Хана Арент), а пре свега и неколико англо-сакоонских историчара (Ален Балок, Вилер Бенет, Тревор•Ропер и др. који су још раније својим радом утрли пут каснијим анализама и проучавањима. Обимна документација Нирнбершког процеса, а затим и постепено обелодањивање садржине аката из нацистичког периода, која су до тада била у рукама савезника, створили су битне предуслове да немачка историја вајмарског и националооцијалистичког периода од шездесетих година постане главни објекат и полигон за вежбање читавом низу међународних истраживања из области савремене историје.

Већ почетком седамдесетих, споменуто удружење је, са све већим учешћем немачких стручњака, мање-више обзнанило морално-политичке, . прилично „осетљиве“ области националсоцијалистичке власти, премда чињенице још увек нису биле потпуно испитане. У првом плану се нашла документација специфична за националсоцијалистичку политику и режимски поглед на свет. Тек је постепено, УЗ осстно академисање, акценат бачен и на друге проблеме: на унутарњу структуру покретачке динамике режима, на мотивисаност оних који су му се прикључили, на привредно и социјално стање, на литературу, уметност и забаву, на јавно мњење и, опште узев, „свакодневицу“ Трећег Рајха, Под утицајем струје упоредног истраживања фашизма и лево оријентисаних неомарксистичких тумача, ова тема немачке историје подигнута је на ниво опште, компаративне и социолошке опсервације.

Све у свему, ово се истраживање осамосталило и у међувремену придонело да се при обради ове теме увек мора узети у 06зир и историјска дистанца. Промене настале у опажању могу се примерима доказати на разним пољима историјске паукс. Рецимо, развој ставова 0 историјским претпоставкама за појаву националсоцијализма,

Карактеристично је да су многи савременици, или чак данашњи тумачи, склони да у погледу на ово недавно окончано поглавље историје Трећег Рајха претежно разматрају национално-историјску перспективу, пратећи

повратну линију развоја од Лутера до Хит-

лера, или од немачке романтике до националсоцијализма. 1945, којом кад да је све било опустошено, а потом наново процветало великим залагањима и надањима новије немачке националне историје, показала се као нездраво, мочварно ушће у које су'се уливале загађс-

„Немачка катастрофа" из.

не воде разних струја немачке историје; Фридрих Мајнеке је нагласио да за претраживање немачке историје више није довољ.но пуко разумевање, већ свесрдни „напор“ неопходан да се изнађу узроци катастрофе,

Опасности које у себи носи таква перспектива већ су познате: разноврсни облици и степени утицаја на немачку историју од стране западне културе хуманизма и просвети. тељства у 17. и 18, веку; потом национално политичка фрустрација настала још од времена Наполеона због претеране, чак митологизоване идеје о јединственој немачкој културној нацији и народном духу; коначно, веома је значајно споменути и доста слабо либерално грађанство 19. века, затим монархистичке кругове и претече индустријске елите који су све више имали утицаја на политички развитак Немачке, а затим и назадно, све до 1914. стагнантно политичко стање бизмарковско-вилхелминске националне државе. Ови и остали елементи су у одређеном смислу значајни за постнационалсоцијалистичку ревизију новије немачке историје. Сваки немачки савремени историчар зна за свога Плеснера, а појам „закаснела нација" чврсто је укорењен у историјској категоризацији специфичног развоја немачке државе. Претпоставку о дуготрајном процесу националних и посебно духовно-историјских предуслова за појаву националооцијализма, шездесетих година је заменила теза која се односи на један уско ограничен „префашистички“ простор, тј. на доба царске националне државне силе са њеним у. нутрашњим „раседањем" (Ралф Дарендорф), у средишту опште „кризе либерализма". и модернизације која се налазила под обележјем европског империјализма, капитализма и новог изазова који је носио социјализам,

Новије дискусије о специфичном правцу немачке историје — под не тако малим утицајем страних историчара — а и многе тезе. које се на њих позивају, а односе се на префашистички потенцијал вилхелминизма, занемарују неке основне аспекте читавог проблема. Оне се пре свега, поредећи Немачку и Велику Британију, питају да ли је тежина те у Немачкој веома шкакљиве унутрашње напетости била тако велика, да су се обнова и еволуциони напон могли разрешити искључиво кроз фашизам или кроз рат.

Историјско виђење

националсоцијализма

Све се више поставља питање шта се дотодило са историјским виђењем националсоцијализма и може ли се поимање прошло. сти пред њиме уопште зауставити, Судбоносно нетачни историјски Одговор Хитлера везан за основна питања времена и развитак Немачке, његово све веће прибегавање светски егкоцентричном, агресивном и експанзивном акционизму у који је он све дубље тонуо заједно са хибридним непознавањем, како спољне, тако и унутарње издржљивости своје власти, нису доступни никаквој ревизији поимања прошлости. Другачије стоји ствар са погрешно усмереним“ мотивима, потребама и напорима да се разреше проблеми под окриљем националооцијалис“ тичког погледа на светску политику: та је саставни део националсоцијализма без кога се нипошто не може објаснити његога, У једном тренутку изванредно велика привлачна снага, Тешкоћа историзације нациовалсоцијалистичког доба састоји се пре свега у проблему да се то доба сажме у посматрању и да се истовремено разлучи; у питању је поређење и међусобна зависност способности успеха и енергије злочина, мобилизационог успеха и деструкције, партиципације и диктатуре. Овде у извесној мери лежи и расцеп између доказа појединачних историјских истраживања и целокупне слике ган АИ И ком добу. |

Током времена су обрађене и расветљене многобројне унутарње противречности националсоцијализма: несклад између норматив ног и рсалног уређења, између захтева за хармонијом и поретком фиреровог принцила и његовог, у ствари дезорганизујућег, поли кратског деловања; различите области » инстанце административног, правног, лривре дног, социјалног или културног развитка у Трећем Рајху са његовим просторима за иг' ре, са његовим особитостима и преобража' јем националсоцијалистичке идеологије; · по“ том многострука узрочност и импровизаци ја одсудних процеса квалитативно исувише различитих фаза структуре и политике ре жима, хетерогена способност пробоја и спе цифична маса његове власти, популацијски

сензитивитет поред бруталне силе; ту су и.

разнолики облици асимилације појединаца и институција Трећег Рајха, њихових интере• са, традиција, ставова и др.

Како показују историографске – целовите слике, резултати појединачних истраживања у последњих двадесет година још увек нису постали део „нове стварности“ комплетног мозаика историјског приповедања. Из прошлости националсоцијалистичке диктатуре још увек није израсла историја националсоцијалистичког времена. У историографији и даље доминира надмоћни утисак катастрофалног краја и тог коначног стања. Оно се а розеетог прихвата као нит водиља за 06јашњење мотива, инструмената: и етапа Ннационалсоцијализма, његовог развитка и доминације. Још увек је прилично укорењена представа 0 систематском карактеру, искалкулисаној ступњевитости и претенциозној жељи за еветском доминацијом макјавелистички оријентисавог вођства са полељеним улогама, док је над свима доминарали 2уторитарна фигура Хитлера, Да би се јасно разлучила стара и нова историјска тумачења потребно је, ипак, да се осврнемао на појединачно примере,

Велики број локалних и регионалних ис траживања о уздизању АСНРП (Национапеоцијалистичке немачке радничке партије) ло масовног покрета пре 1933, приличне је ин тегрисао слику ове појаве и

У пре света укаЗао на мотивацију шта. нам

: је јасно пало виа ко је у ствари прелстављас те „масе“ привучене НСНРП-ом, При том је

И ео И следеће: Оно што се , касније, ин нивоу државне статистике Рај 5 ИЕ као „снажно расуло" појединих ле пе а партија, као „катастрофа. Ма мањи паре свега политичког либерализваза 1 НЕ јасно радикалисање“ политичких

рава (скоковито, успињање политичког насиља), углавном изгледа много мање дрг