Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 18

дивећи

ЕТ

руги свјетски рат је 1945. окончан ДА за Грећи Рајх Нијемаца у мају и

за Царство Јапанаца у септембру као = катастрофа. У објема нацијама се _Ккрај овог тоталног европског и пацифичког рата доживљаваб као милионоврсна нужденост људи, каб привредни и социјални хаос, Као рушевине градова. Политичке посљедице безусловне капитулације манифестовале су се понављаним окупационим режимима, престројавањима, територијалним Уступањима и, у њемачком случају, подјели територије. Сјећање на тај крај рата у Јапану и у поратном друштву Савезне Републике има неко на чудан начин неразговијетно значење. Симболична појамност по себи двају друштава није се кроз ово сјећање уобличила. Симболично рјешење Немачке Демократске Републике да се накнадно, идентитетом комунистичког режима, успење до члана антифашистичке ратне коалиције остало је површно, јер је ова симболична прерада рата одговарала само уипирији старог водећег комунистичкбг слоја који је преживео: У совјетском азилу, као што је Улбрихт, или, попут Хонекера, у нацистичким робијашницама. Код Јапанаца се губитак такве успомене испољава у општењу са земљама које су их некад освојиле и запосјеле, у језичким формулама, чији несклад између исказа и значења (Опдегвеајетепл дјелује управо комично. Кад цар Хирохито који је на америчким ратним плакатима уз Хитлера и Мусолинија фигурирао као један од тројице највећих ратних злочинаца, или кад јапански премијер, некад запосједнуте земље, путују у овб земље или из њих примају госте, онда бб они, иначе не казујући много више, извине за раније „несрећне догађаје“, Овај је ритуал без ријечи пошао „уз нос“ нарочито Кинезима када су Јапанци раних осамдесеТих година почели да прекрајају историјске књите и да их чисте од ових указивања на своју политику освајања, Онда су официјелне кинеске дневне новине подсјетиле Јапан на његову владавину у Манџурији и Кини, и на двадесет милиона мртвих као на цијену плаћену добу освајања и запобиједања, отпора и ослобођења. То „чишћење" своје историје Јапанци су стопирали након што су их и други подсјетили на своја страдања (Корејци и Филипинци); међутим, нијесу били спре= мни да пређу на критичко расвјетљавање историје и у својим школама. Успомена на прво атомско бомбардовање у историји није целебрирана официјелно као јапанско окајавање; напротив, том завршетку рата је подариван неки специфичан јапански квалитет страдања, Дуго је крај рата прекривала сјенка мучеништва преживјелих из Хирошиме и Нагасакија.

У Њемачкој је било, додуше, спаљених градова, али не и атомског огњеног урагана, чијом би се помоћу могли потиснути холокаусти (Нојосанећ) концентрационих лотора. А ипак документација Еберхарда Фехнера о мајданечком процесу илуструје како је Нијемцима веома пошло за руком да. своје конформистичко ћутање из нацистичког времена наставе као став са неким безисторичним равнодушјем. Психологија о њемачким прогонствима утувљивала де у првим послијератним годинама и у вријеме Аденауера. Освјетљава се лектиром Документације о прогонима Нијемаца из средње и источне Европе.) У овој Документацији, коју је 1954. издало ондашње Савезно министарство за избјеглице (убрзо се појавило скраћено америчко издање, које је финансирао Бон; а 1984, без измјене прештампано је као касета џепног издања у осам књига) судјеловалд је тадашње удружење историчара. Хроника насиља над Нијемцима Истока, која се овдје, изазивајући атмосферу згражавања, аутентичним свједочанствима предочава, уоквирена је коментарима са антируском, антисловенском и антикомунистичком тенденцијом. Јер, ето, ти непотписани коментари историчара с једностраном опсесивношћу факата прећуткују чиме је историја овог зликовачког јада, 0 којој њихов језик неће ни да зуцне, била изазвана, Овдје се износе њемачке жртве на милионе. А не дискутују ти историчари о томе да је криминално вођење рата и вршење власти Нијемаца на Истоку, почевши од уласка у Пољску у септембру 1939, стајало приближно 30 милиона људских живота. У једној се напомени сприз једа вели: „Пошто је уводни приказ ограничен на примаран задатак водича кроз документацију, могу се у њему општа свјетскоисторијска залеђа прогона источноњемачког становништва спомињати само уколико је неопходно за разумијевање тока догађаја. Надаље, мора изостати без осврта општеисторијски распоред мјеста феномена овог протјеривања". Зацијело, још нијесу имали студије какве су Христијана Штрајта Нигдје другара. Вермахт и совјетски ратни заробље-

"ници 1941—1945. (1978) или Чопори рата за

поглед на свијет-) (1981) од Хелмута Краусника и Ханса-Хајнриха Вилхелма, у којима се сликају нељудски поступци и свакодневни терор њемачког СС-а и Сд-а уз злочиначко потајно саучесништво Вермахта над совјетским заробљеницима. Међутим, општа панорама њемачког терора на Истоку била је позната колико и машинерија за истребљивање у логорима смрти. Само се једним разјашњава што се ти историчари нијесу заинтересовали за потпуну историју овог страдања. Као што ни многи Јапанци нијесу у Хирошими и Нагасакију видјели окајавање за жртве у Перл Харбуру и освајање оредње и источве Азије, нијесу ни ти Нијемци

"и историчари Документације више били за

обнављање етичких питања њемачке кривице у тој злопатњи протјераних с Истока. Ово друштвено отупљивање, које карактерише Аденаурове године аСвезне Републике, и које се природно појачавало интензивним радом на обнови, почело је да се потире тек у касним шездесетим и раним седамдеотим годинама, Њемачки протестни покрети, од студентског покрета и покрета за мир до зелених, масовно су поново увели у по. литику постављање моралних питања. АКО је у овој динамици неконвенционалних политичких покрета у Савезној Републици препознатљива реакција и на нацистичко вријеме и други свјетски рат оних Нијема“ ца који су — као што је писац ових редо-

.

дао

ђ Минхен: у држав., наклади, 1984.

Манфред Хениназен

О. симболици друтот. сђјешаског __ раша данас ·

ва == стасавали у аденауеровским годинама, опет то није довело до прихватања неке политичко-историјске дебате о тој њемачкој прошлости. Није доба нацизма, нити рат којим је докрајчено, постало опредељујуће за саморазумијевање Републике. Насупрот томе, прославе у метрополама побједничких сила са врхунцем 8. маја, ове године и завршетком 2. септембра као спомен на јапанску капитулацију, илуструју значај који овај рат још увијек има за нека дашње савезнике. У томе уопште ништа не мијењају покушаји предсједника Регана, премијерке Тачер и предсједника Митерана да не повриједе осјећања Савезне Републике. Свечаности датума пробоја у Нормандији из јуна 1984. довољно су нагласиле симболично вредновање мјеста. овога рата. Држање западних политичара може се разумјети као прагматизам унутар западне алијансе, који допушта притиске савезног канцелара Кола због тога што је алијанса војно и привредно упућена на Нијемце. Ето, наизглед, д 40. годишњици завршетка рата није св открило то деценијама дуго ћутање Нијемаца у јавности, које је започео Аденауер и које манифестује као говорљиву несметеност његов „унук“ Хелмут Кол. Ово ћутање Није-

маца није Запад никад лоше интврпретирао:

као рад у коротовању, у црнини, Сентиментални Нијемци, који су се савезничким јубиларним свечанбстима видљиво престравили, неће никад заборавити Регану што је дошао у помоћ њима и њиховом канцелару. Реган ће се учинити заслужним за њемачку душу!

За Совјетски Савез не постоје проблеми које Запад има са својим Нијемцима, Московске ће свечаности у мају 1985. изгладити боре ексклузивној оовјетској истини о рату. У совјетском начину читања рата, Црвена армија је била та која је донијела слом нацистичке њемачке, Сигурно ће се за неколико нијанси распространити стаљинска формула о „великом отаџбинском рату". Мали доприноси за окончање рата биће симболично признати некадашњим западним савезницима. Сигурно ће се Њемачка Демократска Република узносити као језгро антифашистичке Њемачке; Насупрот томе, Савезна Република 'ће се означити као насљеђе нацистичког Рајха или ће се, сходно тргнутној политичкој клими, одређеним групама изгладити ожиљци као блажим нацистичким _ „настојатељима". Савезнорепубличка дебата о погађању за Шлезијце је посредовала довољно грађе 0 погледима, тако да ое совјетским приговорима пружа више него један полет за истинитост. Како год да се совјетски водећи слој одлучује у погледу савезника и Нијемаца, централно симболичко значење другог свјетског рата у поимању по себи стоји у Совјетском Савезу изван сумње. Рат је био она свјетскоисторијска драма, на чијем је завршетку Совјетски Савез из улоге угрожене и мало респектоване потенцијалне велесиле доспио високо у позицију једне од двију свјетских сила. У мају 1985. ће се у Москви прославити кулминација историјског напредовања револуционарног Совјетског Савеза. Ни осредњи социо„економски услови ни репресивне политичке прилике у садашњем Совјетском Савезу, или, пак, историја гулага неће том јубилеју нашкодити. јер се само Совјетски Савез, кад год покуша да легитимијше своју свјетскоисторијску улогу, може, сем на раје те статус суперсиле, позивати на догађаје те прошлости,

Потнуно је другачији изглед ако се посматрају искуства другог свјетског "рата у вези са симболом америчког газдовања. Овај

2 Вид. такође: Клаус Хапрехт, једна жалосна њемачка истина, У: Меркур бр. 379, децембар 1979.

у рат за САД био „добри рат"; „Тће Соод ак", како је насловљена недавно објављена Ока! Љивгогу Стодса Теркела) Драматургија посјете предсједника Регана у Нормандији прошлогодишњег јуна била је потпуно у мађији низања слика, какво је познато из чуваних холивудских филмова о том „најдужем дану“ и збивањима у инвазији. Роган је каб предсједник спузнуо, у неку руку, У улогу својих филмских колега када бе 6. јуна у Роне да Нос између два мостобрана, Отаћа Ввасћ и ШЏеаћ Веасћ, спомињао 225-0рице Американаца кеји су 6. јуна 1944. јуришем заузимали те високе литице. Док је са својом женом за који минут ишчезавао у једном некадашњем заповједничком њемачком бункеру и објашњавао јој, пред оком телевизијских камера, кроз мазгалу ток ибкрцавања, стицао се утисак да се у овом тренутку за Регана на готово мистичан начин предбедниковање уједињавало са чуве“ ним филмским сценама и догађајима инвазије који су у њима представљени. Овдје се могла видјети чудесна Реганова даровитост за конкретно предочавање једног симболичног смисабног садржаја као истинска идентификација — па ако се и не би смио У неком њемачком бункеру помаљати ни у филму, нити у историјској реалности времена инвазије. Ето, тај мали историјски недостатак режије потврђује како Реган може суверено да изманипулише стварност, а да она не изгуби вјеродостојност. Разумије се да ово генерално одобрење за манипулацију важи и за америчку културну индустрију којој припадају информативне ревије телевизијских друштава, пред чијим камерама Реган тако надмоћно глуми. И за њих је историјска тачност у симболичној реконстру“ кцији другог свјетског рата неинтересантна. Јер, попут Регана, и она настоји да се „у душу и орце" улије симболични свијет слика другог овјетског рата. Тај је рат потврдило каб „добри рат" неко колективно америчко осјећање опстанка који се, истина, понекад угрози немилим околностима, али се

понајвећма изнова успоставља у наивној жи-.

вости. Истовремени колапс Европе и Азије пустио је да се афирмација свог друштва утоликб драматичније појави. Мора се крајње сићушно схвафити историја другог свјетског рата ако се стасавало а америчком симболиком овог рата. Ту је америчка ратна истина, у којој Совјети играју исто онако безначајну улогу као Американци у совјетској. Ипак се јавна симболика овога рата не подудара тако сасвим једнодушно са искуствима која су поједини Американци доживљавали као војници. У Огај ћазбогу Стодса Теркела постоје странице афирмације, на примјер, вјера у нарочиту америчку мисију, у. надмоћ политичке културе, технолошки напредак, грађанске слободе, охолост због материјалног богатства итд. Међутим, та афирмација доспијева у непрекидан конфликт са ружним успоменама. Рат је у сјећању и смрт и разарање, мржња и насиље, губитак својих чланова породице и пријатеља. Врло често се за војнике састојао и из чамљења, љутње на борниране претпостављене, постојале су класне предрасуде, а надасве за војнике Црнце — расизам. Норман Мајлер је већ 1948. представио ову одвратну стварност вођење рата: Америке у свом ратном роману „Голи и мртви“. Међутим, његово не сентиментално виђење рата није могло да продре супротно јавној ратној симболици. Обимни Теркелов материјал из интервјуа својски препоручује подозрење да је Мејлерова искуствена перспектива била сасвим репрезентативна и да се одржала код ратних ветерана као приватно знање.

Теркелов иторијски ревизионизам се очитује у многим ратним причама које приповиједају Американци јапанског или надасве црначког поријекла. Бијели расизам који републику у Америци трује од њеног ооснивања провлачи се кроз ову необичну повјесницу другог свјетског рата као црвени конац. Један црни пилот, који је припадао веома декорисаним „усамљеним орловима" — тако су називани ти сегреговани црни авијатичари — сажео је искуство са својом земљом у једној реченици: „Они су се борили против. фашизма, а допустили размах расизму“. (Играни филм режисера Нормена А зоетг5 еогу, који је приказан 1984, показује, на неуљепшшан, естетски успио и

"комерцијално изненађујуће успјешан начин,.

овај војнички миље у једном црначком вјежбалишту војске у другом свјетском рату.)

Као и у првом свјетском рату, надвлађујуће мноштво црних војника је одвојено од бијелаца скупљано у радним батаљонима, 0двојено смјештено, снабдијевано и транспортовано. Као и за првог свјетског рата, просвјећивани су америчком расном психологијом и Европљани, у овом случају Енглези и Французи, да би се спријечило могуће европско — црноамеричко братимљење. А за оно мало црначких војника који су припадали борбеним трупама било је „комике“ коју многи бијели Американци почињу да разумијевају тек данас. Генерал Џорџ С. Патон,. којега је само случајност његовог америчког рођења чувала од тога да буде неки добар нацистички генерал, нашао се једног дана, на своје највеће изненађење, пред дрним. противтенковским батаљоном. Казивање једног црног официра у Теркеловој књизи открива сав напон између стварности, комике и симболике: „Подуго нас је посматрао. Напосљетку, рече нам: 'Ви сте прва црначка оклопна група која је икад У америчкој армији дошла као ударна на фро-

нту. Тражим да се заложите својски за саме.

себе и истовремено за своју расу. Захтијевам (не буде ли тако!) да од мене створите лажова! Ако уђете — а до тога ћете доћи У ударне борбене окршајс, кад угледате те окоројевићке пасје синове, онда муницију не штедите!'" У информацији се напомиње да су Црнци, наравно, били одушевљени, Ета, имали су пред собом бијелог официра који заповиједа црвима да стријељају бијеле! Закључак (официров): „Па да, то нас је заиста бве преокренуло."

Међутим, оно што у овим америчким при-

· чама из другог свјетског рата пада у очи

још више од тог обичног „расизма“ јесу

. разлике којб се праве између њемачког и

5 уџаз Тегке, »тће Соод 'УУат«, Ап Орај Ниббогу о Моша Маг Туб. Ме Уогк; Рап! ћеоп. 1984,

запанског противника: Претежио се Нијемци Јаву рад по поријеклу једнаки, јер св јављају толико слични Американцима. Џема у казивањима војника, већ као У филмовима из времена рата, подљуди И звјерова У форми, Тон се мијења тек кад прекора-

че њемачке границе и наиђу на. концентрадционе и радне логоре с хиљадама скелетно измршављених ухашпшеника И брдима људских костију. Разбјешњују Ауе х чврсто ; авају у своју Нев еМаи Њ У ранекст се преобраћа: у

тознатост о томе. у енир. „Пустите нас да побијемо све ова пасје синове", сјећа се један црни Американац својих првих бој а кад је видио

Бухенвалд. Никб ко ово чини људима ке ааелужуја да живи! Побијте те проклете Ниемце!" ери:

| Насупрот овоме, Јапанци су звјерови од самог почетка, Они су ниже вриједности, ку“ кавице, а својим нападом на Перл Харбур 7. децембра 1941. доказали су да су подму“ кли. На њих сб гледа кад на дивљаке које је боље побити прије него што они буду могли да убијају. Такав респект за јапанског противника расте у рату, а тако и страх од њега. Па ипак су атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки дјеловале као шок. Највећи број Американаца који су били војници у и! у бранс и данас корисност тих бомби у својим успоменама због тога што вјерују да њима захваљују што су о. стали живи, Рат би се без би војевад до горког завршетка, а они би били жртве. Међутим, ова лична сигурност их не спречава да кадикад испоље сумњу у етички квалитет Труманове одлуке, да на примјер, поставе питање зашто се ове бомбе нијесу могле из демонстрационих разлога бацити на ненасељено земљиште или у токијско пристаниште, или због чега нијесу њима бомбардовани „европски“ Нијемци, Слике уништења из Хирошиме и Нагасакија додала су крају пацифичког рата димензију која сеже изнад питања о кривици за други свјетски рат, мимо тих питања. Вјероватно је ово један од разлога због чега У америчкој симболици другог овјетског рата, упркос Перл Харбуру, централну улогу игра рат с наци“

стичком Њемачком. Ова се теза. истакнуто

огледа у честом “изроњавању кукастог крста и есесовоких инсигнија и у уклоњености јапанских ратних симбола у тривијалним литерарним жанровима и поп субкултурама Запада. Упореди ли се, поводом 40. годишњице краја рата, симболичка функција која дру: ги свјетски рат огледа код Јапанаца, Нијемаца, Совјета и Американаца, никако не изненађује ћутање обају главних губитника, Њихов тотални пораз, слом њиховог политичког система (ако су данас и савезници), не допуштају другог избора сем да се говори о некој [абша газа. Насупрот томе, у Совјстоком Савезу овај рат симболизује коначну провјеру обистињавања револуционарног друштва и његов успон у статус суперсиле. У осталоме Совјете, Јапанце и Нијемце повезује једна искуствена димензија рата која се у симболичком универзуму Американаца поима само као директно судиоништво свих, За Нијемце, Јапанце и Совјете била су ратна искуства директна и непосредована. У Америци се то, међутим, случивало само на војницима који су, при томе, били у Европи или у Пацифику. Њихово. виђење рата је исто тако и једна искуствена историја која је у непрекидном конфликту са јавном ратном симболиком индустрије културе и политичког етаблисмана. Ту јавну симболику репрезентује предсједник Реган дајући јој зуру аутентичног искуства, какву није мајсторисао чак ни као ратни глумац у Холивуду.

Дотле нам један од оних у Теркеловој Ога! ћЕброгу казује своју причу и приморава нас коначно да је одредимо кад потврду такве америчке ратне симболике: „Значај другог свјетског рата је за мене био — да побиједим. Било је то оно чему су наб учили ратни филмови, чему нас је учио Џон Вејн, Добијали смо, и ми смо били у праву. Америка је доказала своју снагу. Ми смо били освојили свијет. Искоришћавали смо, користили до крајности. Ми смо били ги ганти, Могли смо да чинимо што смо хтјели. То је утицало и на наш лични живот. Могао си да одабираш свој мџоб. Нијеси морао да се узбуђујеш због отказа. Очвкивања бу била астрономска... Што се ратова тиче, други совјетски рат је био добар рат. У нашим представама био је то позитиван рат." С Вијетнамом бе све промијенило, 10 чело је да се помјера егзистенцијалнб оојећање читаве једне генерације. Ријечима приповједача: „То је горка пилула коју наша генерација мора да прогута. Голема су била наша очекивања.“ Носилац ове информаци» је види себе као бесједника једне генерације која се „производила и рађала у побједи" и почела да живи том симболиком рата као тумачењем америчког поимања о себи. За припаднике ове генерације, који су сви редом рођени послије рата; није било сумњи и питања о учесницима рата, већ је та симболика постала стварност. Вјера у „добри рат" је афирмисала мит 9 изабрани“ чкој америчкој историји. Реган, који је кад скроман ратни глумац у Холивуду играо у ратним сценама и већ за вријеме рата Тиме припремао симболику „доброг рата", сада је вјеру у аутентичност тих симбола (која је била угрожавана „одвратним вијетнам“ ским ратом“) поново успоставио, Његово «се холивудско ратно искуство подудара ба иску: ством поратне генерације, пошто се за обје стране догађало у медију културне индубтрије. Реган репрезентује замјену искустава за једну цијелу генерацију због тога што је СуАЈаона У филмској производњи те замјеа пе Ор АалаНо ратно иску=

8 јника који је видио, Бухенвалд

и У првом афекту зажелио да побије све Нијемце имало је директан утицај: 86086 Гв За мене прекретница, Кад се ово мисле аб оити овдје, могло би се догађати свугаја, Могло би се десити мени. Могло би 4е: годити Црнима у А ње: У. Јо Претпостављам

·. • да су ови призори били оно што је мојој одлуци дало коначан облик: ла чиним кора ко је могуће да би се један безумни МИ колико-толико опаметио,“ 1 а

__ С немачког; Јован Копривица

О. Хајам

Сивим без сласти.

~

Оставио сам пиће, #

Доста ми је тубих савета и части.

|

ши, не смирује ништа Саме пуни нехар — Хајама ће спасти.

~

И.