Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 24

при

–-#

4/

ада се поручник Хегемилер вратио у свој стан, његово узано лице подрхтавало је од бледе нер-

возе. Његове очи бејаху скоро угасле, а дугуљасти бледи образ тлавушана титрао је као треперав колут.

Цео дан седео је у свом одељку са радио. „уређајима, примајући и одашиљући обавештења, вазда уз језиво штектање машинки које су на периферији града бљувале своју танад у сивило дана. Увек изнова рафали налик крештавом церекању и уз то сазнање да је свако зрно значило да је осакаћен или уништен један нови људски живот, једно тело које се, ваљајући се по прашини, котрља низ падину! А сваких пола сата, с пакле: вом равномерношћу тупо се разлегала екс плозија слична побеснелој олуји, која је надомештавала рад гробара, гробарску работу у служби хигијене. Знати, при томе, да слој стена из каменолома сада прекрива живе и мртве који су се тамо скотрљали у последњих пола часа...

По хиљадити пут поручник обриса своје бледо, знојем обливено лице, одгурну но гом врата свог бивака, псујући, поводећи се уђе у собу и стењући седе на столицу Даље, све даље и даље запенушано је махнитала машинерија смрти, чинило му се као да је ова сатирућа и звекетава бука слична буци неке џиновске тестере која преполовљује небески свод који ће се срушити када дневни обол дана буде увршен.

Често му се чинило као да су трагови тог разарања већ видни, па би за тренутак своје лице, које се грчило, истурао кроз прозор да би осмотрио, одиста угледао не виси ли већ џиновски свод неба косимице као накривљени прамац брода који тоне. Ох, као да је већ чуо клокотање претеће црне воде која ће да потопи олупину планете и да је расточи у језивој тишини,

Тресући се целим телом он је пушио док су му прсти подрхтавали, свестан да би морао нешто да предузме против тог безумља, Јер, он је осећао да и сам сноси део кривице. Као да је био утиснут у камено срце те кривице. које је осуђено да стално ослушкује тај вечни, вечити ковитлац грозоте, Но, тог сазнања нису могли да га ослободе ни бол који га је кињио, ни безимена страва па ни смртни страх, јер је заправо он бид тај који је пуцао и њега су стрељали. Још никад досад он није до те мере осећао космичку домовину која је обујмила све људе, иманентност Божју. у '

А нагризајуће, уши парајуће, бесомучно трештеће пиљење машинки настављало се и даље. Затим уследи неколико минута ужасне тишине када су и птице у својим скровиштима свакако претрнуле, а затим се за чу детонација. Динамитско пуњење стављено У хридине кланца требало је да замени стравичну работу гробара; а потом поново рафали, рафали нанизани као бескрајан ланац, а сваки од тих плотуна погађао је поручника Хегемилера усред срца.

Изненада он зачу неки други шум, тихи шум, женско јецање. Он напето ослушну, нервозно се подиже, изађе на ходник. Поново ослушну неколико тренутака, а затим раскрили врата кухиње и забезекнуто. се укипи: Рускиња је клечала на поду, шакама је притисла уши и плакала је, ридала да су јој сузе са блузе капале на под.

Неколико тренутака поручник би захва. ћен чудном, хладном знатижељом. Сузе, помисли он, сузе, никад у животу не бих по: веровао да човек може да рони толике сузе Бол је капала у облику великих прозрачних бисера из очију те постарије жене, ствара.

јући праву барицу између њених колена на тлу. Пре но што он успе ишта да упита жена

скочи и повика... „Они су га одвели, и њега, Пјотре Степановићу... Господе! Господе". Поручник такође заурла: „Али, он није..:" „Не, господине, није Јеврејин, није Госпо. де! Господе,“

Сузе су јој навирале између прстију које је држала пред лицем као да њима мора да стисне неку крваву рану...

Као да га је сколила нека страховита унутарња сила поручник се окрете, довикну у трку жени нешто неразговетно и сјури се на улицу.

Градић је био потпуно изумро. Ваздух је био испуњен чудном напетошћу. Не беше то једино страх оних који су чучали у својим скровиштима и није само бич смрти лебдео над градом. У овој обамрлости, која 18 испуњавала улице као досадна сива прашина, било је и нечег подругљивог као да се један ђаво цери другоме.

Поручник је јурио док му је из свих пора избијао зној, тај ужасни лудачки зној који није пружао олакшање већ подсећао на самртнички зној. Био је отрован бестијалном атмосфером која је била натопљена соптећом насладом убица. Преплављивала га је чу довишна врућа студ која је избијала из мртвих фасада кућа. А ипак га је испуњавала нека врста радости, не, одиста је то била радост, беше дивно трчати да би се спасао један људски живот.

За ових десет минута колико је у бесомучном трку, упола онесвешћен, хитао улицама града, он постаде свестан многих ствари. Хиљаду ствари се у њему осветлише, спадоше

" замагљене копрене са нечега што је он на·

зивао погледом на свет и уздигоше се као звезде. Оне јако осветлише његову душу и угасише се као комете, али њихов сјај остаде у њему формирајући извор пригушеног светла.

Задихан, прекривен прашином, он стиже на периферију града где су на смрт осуђени на ивици степе били сатерани као крдо. Крај ивица четворокута налазила су се кола са постављеним митраљезима а крај њих су дреждали војници пушећи иза витких цеви. " Хегемилер испрва не обрати пажњу на стражара који га је зауставио на улици; он му дозволи да га овај зграби за рукав и неколико тренутака му је зурио У лице. Био је зачуђен колико му се ово лице чинило блиско и пластично. Штавише, чинило' му се као да су сва лица постављених стража ра подједнако тупа и животињска, док су лица заточеника издвајала својом маркантношћу. из масе, узвишујући се људским достојанством. Мрко ћутање владало је над овом гомилом, неки чудан мук, чудесно титрајућа тишина као да су се усталасале тешке заставе, Беше у томе нечег свечаног и — Хегемилер то осети док му је срце престајало да бије

НИ

Хајнриг Бел

·" Узрок смрши:

— беше у томе врста тајновите утехе, нечег радосног. Он осети како ова радост захвата и њега и у том трену оп поче завидети онима које је смрт већ обслежила, али истовремено са ужасом постаде свестан да и он зноси исту униформу као и ови џелати.

Лица поцрвенелог од стида он се тада обрати стражару и промукло, промуца: „Мој кућни домаћин је овде. Али, он није јЈеврејин...“ и пошто је стражар малоумно ћутао он додаде: „Гримшенко, Пјотр..."

Један официр им приђе и зачуђено осмотри прашином и знојем прекривеног поручника који је био без шапке и опасача. Тада Хегемилер примети да су сви ови џелати били пијани. У њиховим очима огледало се закрвављено црвенило ракијом засићене крви, а њихов је дах заударао на стајњак. Хе: гемилер поново изусти име свог домаћина, а поручник џелата почеша се језивом до: броћудношћу по. глави. и упита збуњено; „Дакле, невин2"

„И невин“, рече Хегемилер кратко. Поручник се за тренутак трже када ова мала реч паде у каљугу његовог срца. Но, она потону нетрагом не остављајући за собом кругове. Речца беше нестала када је ступис пред на смрт осуђене и гласно повикао: „Гримшенко Пјотр, иступи! и пошто се нико не помери, једино потраја тај титрави мук, он још једном викну то име и додаде: „Може да пође кући!' а пошто одговор ни тада не уследи, он одступи и рече збуњено; „Нема га,. можда је већ ликвидиран, а мо: жда је још увек тамо. Пођите са мном!" Хегемилер погледа у правцу кажипрста према стратишту.

Он угледа ивицу огромног каменолома који се спуштао према сабиралишту и тамс је ланац стражара наоружаних машинкама био густо поређан. Од сабиралишта пружао се ред на смрт осуђених до највише равне ивице каменолома, одакле се у подне заривало стално, равномерно шетектање митра: љеских салви.

И поново, док је следио пијаног поручника џмелатског одреда, Хегемилеру се учини као да је гомила, гомила на смрт осу. ђених, оличење низа узвишених јединки, док су малобројне убице деловале као малоум: ви клипани. Свако од ових обличја које је он, немирно трагајући за Гримшенком, по. сматрао, чинило му се спокојније, озарена неизрецивим људским достојанством.

Жене са нејачи у наручју, старци, и деца, мушкарци, изметом наружене девојке које су, очигледно, покупљене из нужника да би их поубијали; богати и сиромашни, елегантни и у ритама — свима њима беше подарена узвишеност која је одузимала моћ го. вора. Поручник му је колоквијално добацивао чудне мрве извињења, не да би оправдао ово клање, већ да би прикрио пијанство које се косило са прописима: „Тешка је ово служба, господине камараде. Без ракије се не би могла поднети... Морате разумети ...".

Но, Хегемилера, у коме је ужас изазвао чудновато укочену трезвеност, копкало је само једно питање: „Како ли они то чине са одојчади, с тим сасвим малецким који не умеју ни да стоје ни да трче; како је то технички могуће2" при томе он није спуштао'очи са осуђеника на смрт, не дозвоља: вајући погледу да окрзне горњу ивицу провалије, где је сиво подне било решетано по: махниталим рафалима машинки.

Међутим, када је стигао до те горње ивице и био принуђен да због престанка узбрдице дигне поглед, угледа одговор на то питање које га је стално копкало. Он угледа црну чизму која је гурала у понор крвљу умрљано трупло једног одојчета. А пошто је његов поглед скренуо од ужаса уздуж гор. ње ивице понора, он изненада угледа на крају реда Гримшенка који се управо скљокад од плотуна и уз дивљи, језиви крик он узвикну: „Халт! Стојте!!' — тако гласно да нелати престрашено престадоше да пуцају. Он зграби поручника за мишицу и одвуче га тамо где је Гримшенко, обливен крвљу, висио пресамићен преко ивице понора. Он ов није сурвао наглавачке у провалију, већ се срушио леђима окренут према својим убицама.

Хегемилер га зграби, подиже га и у истом

кукасш нос

трену негде се заори заповеднички глас: „Сви назад, мине!" Хегемилер више није приме ћивао како су џелати са стравичним стра. хом потрчали педесет корака уназад, он не виде збуњено лице поручника пијаних џе лата. Хегемилер је зграбио Гримшенка око паса, с напором га подигао себи на плећа и осећао како се липтећа крв скупља међу ње: говим прстима, стврдњава и постајс лепљи: ва маса.

Иза његових леђа детонација запара небо облаком тамне буке а једва корак-два иза Хегемилера, одвоји се ивица понора и зем: ља прекри мртве и полумртве, одојчад и старце који су 94 године носили терет живота:.. Ни тренутка Хегемилер се није чудио што.

се ланац убица, који су погледа. упереног у ждрела цеви које су се димиле чекали на

следећу групу, пред њим раздвојио без от..

пора. Он је у себи осећао снагу да једним јединим погледом и једном једином речју све њих присили на колена, овс кољаче љу. ди у новцијатим униформама. Јер, он је осетио усред ове црвене измаглице збуњености, страха, буке, смрада и муке нешто што га је усрећивало: слабашни дах Грими. шенков који је крзао његово раме као ми. ловање из неког другог света, тај мали, си: ћушни дах тешко рањеног, чија је крв сле; пила његове прсте.

Неометан, он пресече ланац убица и зачу иза себе нови прасак рафала. Наиђе на аутомобил који је ту чекао и док је отварао врата аутомобила, спуштао Гримшенка са рамена и смештао га на тапацирано седиш.

" те, он св издра на возача који је дремуцкао:

„Вози до прве болнице!"

Одједном он помисли да сања: трчао је и трчао, јурио с групом људи стрмоглаво, ужасно брзо, спринтајући ка једном језеру у чијим су се таласима желели расхладити.

Јара их је палила, изгарали су изнутра и споља. Цео свет се беше претворио у не: милосрдну јару а они су трчали, јурили, док им је зној липтао из свих пора као поток ускисле крви.

Беше то ужасна патња: овај трк дуж прашњаве улице ка језеру за које су веровали да је иза окуке, а ипак је то био и ужитак. А затим искрену окука иза које је требала да се налази оно језеро. Он јурну, уз дивљи крик пресече окуку, угледа сребрнкасти одсјај водене површине, стушти се у воду кликћући, клекну и радосно загњури своје лице. И док се чудио како је вода чудесна свежа упркос ужареном ваздуху, он се пробуди и отвори очи: у

Угледа равнодушан лик санитетлије, празан бокал у његовој руци, и у истом трену схвати да се: био онесвестио и да је при. веден свести млазом хладне воде. Он осети мирис неког средства за дезинфекцију, зачу клопарање писаће машине. „Гриш, Гримшенко2“ промуца упитно, али војник му не одговори већ се окрете на другу страну; „Гримшенко се дакле зове тај Рус, сада мо жете да испуните заглавље историје болес ти, сестро“, , 5 |

"Војник се уклони и Хегемилер сада осети професионално хладну руку лекара на свом челу и зачу доброћудан глас: „Доживели сте стрес2" Затим та рука склизну низ рукав према његовом билу и док је Хегемилер осећао како му пулс неравномерно удара 6 нежне прсте лекара, онај доброћудни глас поново прозбори:

„У реду, сестро, јесте ли завршили2 Е па онда пишите: „Узрок смрти — па, па, кукаст нос“, и потом се добродушни глас насмеја док су руке које су припадале том доброћудном гласу још увек, малтене нежно опипавале Хегемилерово било. Хегемилер се међутим усправи, обухвати белу просторију чудно отуђеним погледом, а затим се и он засмеја, и његов смех беше подједнако чудан као и његов поглед. Очне му се јабучице изокренуше док се он све гласније смејао; оне се замутише и као да су се све више увлачиле у дупљу као зраци неког рефлектора, увлачећи цео свет са собом и у очима не остаде ништа друго сем безизражајности, и Хегемилер се смејао и једине речи које је сталпо попављао биле су; „Узрок смрти: кукаст нос!" У

Хајнриж Бел У кађезу

еко је стајао крај ограде и за мишљено зурио кроз густи бодљи-

"кави сплет жица. Покушавао је да

открије нешто људско, али није успевао да сагледа било што сем тог дармара, тај, на ужасан начин систематски дармар жица, затим изгладнеле сподобе које су по врући-

ви хитале ка нужнику, иловачасто тле и. ша. .

торе, поново жицу, изгладнеле сподобе, бла. то и шаторе у недоглед. Негде је та жица престајала, али он у то није могао да по-. верује.

Нечовечно је било и савршено, ужарено обличје плавобелог неба, а тамо негде плу. тало је и Сунце у сопственој немилоордности, Цео свет је био претворен у непомичну ја. ру, затомљену као дах звери у стези под: нева. Јара га је притискала као страховита тешка кула саздана из голе жеравице која. као да је расла, све више га притискала...

Ништа људско он не виде пред очима, а“

иза њега — уочавао је то још разговетније и без освртања — бејаше гола страва. Ока недодирљивог фудбалског игралишта лежали су они, ти други, тесно збијени као, на. труле рибе, потом су следили помно одржавани пољски нужници, а тамо негде иза његових леђа пружао се рај: хладовити празни шатори пред којима су стражарчили утовљени полицајци... 1 Беше тихо и вруће! у Љ Он изненада саже главу као да му је пу. кла шија под маљем јарс и тада опази не. што што га усхити: танане сенке жице--на иловачастом тлу, личиле су на нежан сплет грања, лаган и леп. Учини му се као да су неизмерно освежавајући ови нежни колутови који су сви били међусобно повезани, Штавише, чинило му се да се осмехују, тихо и утешитељски. | ; . Он се саже, протури опрезно руку кро жицу и убра једну од најлепших грана. Примаче је лицу и осмехну се као да неко пред њим обазриво замахује лепезом. Затим захвати обема рукама и зграби_ ту слатку сен. Погледа лево и деоно у тај густиш и у његовим очима тиха орећа згасну. Он за. пламти дивљом, помамном пожудом, јер је угледао. безброј таквих малих колутова, а сви заједно мора да су стварали драгоцено, безмерно царство сенке. Његове зенице се раширише као да ће да искоче. из затворске ћелије очних јабу“ чица и он се уз пискави кликтај устреми у густиш, Што се више заплитао у тај сплет малих немилосрдних шиљака, то више се копрцао као нека мува у пауковој мрежи. При томе је обема рукама покушавао да дохвати тај дражесни сплет гранчица сенке, Његови трзаји већ беху обамрли када утовљени полицајци приђоше и одвојише га од ограде маказама за жицу. = Избор и: превод

Андрија Гросбергер Мартин Ваалзер

Ошборена рапа збана. Немачка

аксонија и Тирингија су за мене

имена што одјекују некако из да:

внине и из онамо чеке дудине,

те их не могу уписати у рубрику „губи: так“. Ниче није странац. Лајпциг можда тренутно и није наш. Али Лајпциг је мој. А никад у свом животу нисам био у Лајпцигу. По мојој хисторичкој свести, Немачку не би требало збрисати. Они могу штампати нову земљописну карту, али они не могу издати наново моју свест. К томе, већ предуго сам читалац. Знам шта се све догађало, док није дошло до тако нечега као што је Немачка. Одбијам да суделујем У ликвидирању хисторије. Једна друга Немачка код мене још увек има шансу. Једна друга, наиме, она која свој социјализам не добија наметањем од једне победничке силе, већ га сме у потпуности и потпуно сама развијати, и једна која се у свом разво,у ка демократији не мора спотицати искљу: чиво на капиталистичком ритму кризе; ова друга Немачка би, убеђен сам. данас била потребна. Од једне такве Немачке за би морао васцели свет да штреца. у

А то је, богме, у овом трену чиста утопија. За утопију ја бих у немачком узго реч смишљотина. А ми смо одговооен за то да смишљотина останс и да дозија једну истинску шансу, године 1999. или 2093. Ми, то јест читаоци, људи, који ову потребу још имамо, који смо против „поновног ује. дињења“ и против потискивања. Хисторијски се процес управља према потреби. Да, оп штавише настаје из ње. А она је у нама, Дабоме, у свима нама.

Сви ми имамо на леђима лешину од до: мовине, ту лепу, ту окаљану, коју су нам расекли, да бисмо сада живели у двема скраћеницама. У којима не смемо хтети. ла живимо. Смели бисмо, велим себи дрхтећа од смелости, и ВЕР тако мало признавати као и РРрЕ. Рану звану Немачка морамо држати отворену.

Да сам нека Немачка Академија, позвао бих националне лирике да саставе једву на„ионалну химну, која не би била извођење игре снова на освојеном тлу или за оно тто које ће тек бити освојено, већ 5 операла простор, припремала духовни простор за ра390: обе Немачке, једне уз ругу. Такву једву химну. не само да бисмо можда залс читали, већ бисмо је можда чак и даде псвали, |

М, да завршим сада, ипак, реченицом ко.

јом сам унапред Хтео завршитј 00 ] ј ; г: ако ја, ко. ЈЕ сам неки читалац, примам к знању. све а зе чиним ништа, шта је то онда чита њез | = « Превео С, Гуџевић

„ Из: М. Мајег. Шђег аеп по етет Резе Кгећ, Негђ8! 78,

|екег зомје! тап

'

»

зађеп 50 “у Глегаћг Коћ-