Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 25

| Јутру су кренули да разгледају град. Нађеја се извукао из хотелског кревета и пошао са њима, необријан и неиспаван, цугајући с времена на време из. пљоске са сребрним „ затварачем. Била је недеља, Совјетски пројектанти су спавали после ноћне теревенке. у Кренули су испод зидина тврђаве ка Дњепру — тамо су сели на клупу. Посматрали су огромна пространства с ону стране реке. Линија хоризонта се губила у магли. Голембович је причао да изнад реке кружи мноштво белих птица — чули су далеке. крике. Над њима су се пресијавале “златне куполе Богородичине цркве, у којој су попови, по свој прилици, чували заштитну повељу са Лењиновим потписом. Она је за време револуције сачувала цркву да је не спале, а касније претворе у магацин за сточну храну. Ниже се налазио споменик Кутузову. Рекао је да их је било тројица: Голембович, двадесет девет година, дипломирао на Катедри за индустријско · грађевинарство Варшавске политехнике (од пре два године ради на градилишту у Совјетском Савезу); заменик директора базе дипломирани инжењер Домбровски — дебели четрдесетогодишњак чији је стомак испадао из панталона; и техничар Нађеја — оператор тешке опреме, педесету и која година. ПричаЛло се да је учествовао у варшавском устанку. . У град су дошли са екипом совјетских пројектаната (због новог дела гасовода). Голембович је фотографисао апаратом „зенит“. Седели су на зеленој клупи. Жега је бивала све већа. Нађеја је брисао зној са лица и. врата, пљувао на стазу и кашљао. Празнио је пљоску гутљај по гутљај.

— Дајте мало — рекао је Домбровски. 54

Сам цуга јабуковачу, а колегама суво грло,

— Какво пиће — кашљао је Нађеја. Мирисало је на вотку.

Голембович је причао да је Нађеја упитао: — А можда да одемо к њима2 Коме, господине Јанко2

— Они леже недалеко одавде. У шумици;, знате којој.

Сви заћуташе, Чули су се само крици пти- |

ца које су летеле над Дњепром. Гледали су у светлоплаву даљину ван града. Дувао је топао ветар. Поново се одазвао Нађеја: Однећемо цвеће. Прочитати молитву.

Голембович је рекао да је ветар терао облаке прашине док су ишли улицама према мосту. На мосту је мирисало на реку. Негде су, клопарајући, пролазили возови. Аутобуска станица се налазила с ону стране Дњепра. Мимоишли су павиљон с намештајем празних излога, даље се налазила затворена робна кућа и пијаца колхозника. Купили су цвеће у пијачној хали: црвене и беле гладиоле. Нађеја је купио две флаше за млеко од цвећарке колхознице. Увили су гладиоле „Правдом", а „Правду“ ставили испод 'сакоа. Голембович је у цвеће сакрио апарат.

Домбровски се узнемирено освртао док су куповали карте. Пре тога је, док су ишли преко моста, гледао иза себе. Дрхтао је, мучио се, стомак му је сметао при ходу. Гасподо, са њима нема шале! — упозорио је неколико пута.

— Ну, что в лес на прогулку не разрсшаетса — жмиркао је Нађеја.

Аутобус сто један — преко Гњездова и Козје Горе — кретао је у дванаест и петнаест. Отишли су на последњу станицу и чекали у гомили колхозника који су се враћали из града. Голембович је тврдио да личе на странце. Само је Нађеја — са оловком која је трчала из џепа и флашама за млеко —- изгледао обично. Престали су да разго-

варају. | д Тада. се Голембович обратио старој колхозници, баби у поцепаној марами, која је ишла путем боса. Зауставили су се крај ње да је питају како да, иду (упутили су, се ивицом друма). А она, кад је приметила страно возило с пољском регистрацијом, ужурбано влажећи мастиљаву оловку, коју је извукла из џепа сукње, на длану записа број. | .

— шта ће јој "наш број2 — питао је кад су кренули даље (то је било првих дон Ба градилишту). Руси су ћутали, само је а ђеја кратко објаснио: — Да пријави, зар не:

Одахнули су када је на станицу штирНо „Икарус“. Људи почеше да се гурају на вратима. Сели су позади. |

· Унутра је смрдело на зној и масло и мирисало на свеже печен хлеб (сигурно је неко носио у торби неколико хлебова). Кад су изишли ван града, почело је труцкање по неравном путу. Кроз прозор су видели ледине и поља, са стрњикама. Цело време су ћутали. Хтели су да изађу У Гњездову и крену трасом црних. врана с прозорима премазаним кречом. Нађеја је предлагао такву шетњу: — То није далеко, два-три километра. Голембович је причао како су почели да брину, никако. да стигну у Гњездово. Аутобус је застајао ла кретао, људи НЕ ли и улазили, а они све узнемиренији. ри'чао је да је полугласно питао па жену изнад које су стајали: — ИзваАните, мамаша, Гнездово далеког јан

Али је та згрчена, стара која је Паиде на бели лук и као квочка чувала своје бедне завежљаје (који су сметали да се слободно стоји), безуба, у црној марами, лао кап крви усред сиве гомиле, подигла на О: рано лице и, уз гласан смех (чиме је привукла пажњу путника), одговорила, им беспоконтесњ! Реблта, не беспокоитесљ! Как надо веходите, 1 вам скажу! „

а Ва бар (алрано а < жељезничарској 07 у лави између Нађеје и стомака Домбровског). Ма :

Али они су ћутали, сагнути, гледајући кроз прозор, иако је човек питао још два-

онај 1 «трипут: =-— А вЊ, реблта, кудаг

р

# у

да ти

Кажмјеж Орлош

а. браша у шуми

— Ево — рекао је Голембович, у гужви, с гладиолама у сакоу, звецкајући флашама — куцнуло је и наших пет минута.

У том стара поче поново гласно да по. навља: Вот и остановка Гнездово! Вам надо веходитњ, вот и остановка Гнездово!

и у Гњездову је шибао ветар и засипао прашину у лице. Тражили су железничку станицу и споредан колосек, на који су постављали вагоне. Трг који су чували милиционери у капама са плавим ширитима. Сигурно је остало мало од оних дана. Шине су блистале на. сунцу. Дуж насипа је џикљао коров, кокошке су бежале пред ногама. Мирисало је на смолу.

Прошли су преко омањег моста над поточићем. Иза прелаза, са леве стране, налазила се фабрика за производњу керамзита;

десно, на узвишици, немалтерисани блоко-.

ви. Приближавали су се вијадукту изнад пута према Витебску. Лево је водио пут за

Брјањск. | | Домбровски се с времена на време оглашавао: — Зачас ће нас шчепати, видећете.

Нећемо ни трепнути, господине Јанко! Упшао је дахћући, истуреног стомака.

— Не беспокомтесђ, не беспокоитесњ! понављао је Нађеја. |

Голембович је рекао да иду уз ветар, иако се ишло лако. Носили су гладиоле купљене на колхозничкој пијаци — ветар је ширио „Правду“, а изнутра је провиривало цвеће. Голембович је идући говорио да мисли да неко од оних — кроз огреботину на стаклу премазаном кречом или кроз рупицу — види поља и ливаде. Како су изгледали они људи у пољским униформама2 Около, на ливадама, свеже зеленило, у води су пловиле патке. Са Дњепра је дувао исти ветар. ; |

Тешки „зилови“ дизали су прашину пролазећи. Морало се бежати иза канала. Домбровски је хтео да се врати кад се међу стубовима вијадукта угледали стражарницу ГАЈ-а, саобраћајне милиције. Давао је главу да су их видели. Зауставио се иза групице дрвећа (ваљда топола или бреза). Зашто ризиковати2 Депортација. кретање ван зоне боравка без дозволе!

— Ну, что, в лес на прогулку не разрешаетса2 — промрмљао је Нађеја.

— Па нисмо деца! — Голембович је рекао да Домбровски само брише зној са лиоца. Гурао је знојаву кошуљу у панталоне. Предложио је да гласају.

Голембович је одлучио да иде, чак ако би се остали повукли. Али га је Нађеја упозоравао: — Вратите се сами, инжењеру. Поменуо је и мајчиног брата који тамо лежи. Због тога мора ићи — Мајор Домбровски је ваш рођак2 — упитао је.

После тог разговора стајали су још неко време, а онда, као да га није било, кренули су даље. '

Скренули су према Брјанску, касније пољским путем. Водио је према гори, Хтели су да у луку обиђу стражарницу ГАЈ-а. Кад су се попели мало више, техничар је предложио да иду према Дњепру.

— Обалом ћемо стићи до даче. Наћи ћемо макар темеље,. циглу и рушевине. Покрај ње су стрељали.

Голембович је рекао да. су ушли у мочваре, у блато обрасло високом травом. Пут за Витебск и линија шуме у коју су хтели почеше се удаљавати. Пред њима се отворио простор иза реке — сива даљина. Облаци, птице. Морали су да скрену.

Идући тако пречицом кроз поља, наишли су на шљункару, где су стајала два млада радника крај камиона „зила“ петсто педесет пет. Нису могли назад — није се имало куд.

— Здравствунте! «

— Здравствуинте !

Пружили су једни другима, руке. Нађеја је пружио кутију цигарета: — Попробунте наши цигаретм2 Како вкус...

Радо су узели. Запалили су окрећући лица насупрот ветру. (шибице су се гасиле, припаљивали су цигарету на цигарету). Касније су питали: — А ве, откуда2 '

— из Полши. .

— Полаки! — љубазно су се насмејали. Голембович је рекао. да су имали плаве очи, Немарно одевени (старе кошуље с подвијеним рукавима и панталоне умазане смолом), стајали су поред „зила“ изнад шљункаре. Дубоко доле пресијавале су се каљуге воде. Ветар је разносио дим цигарета.

Нађеја је упитао: — Вљг знаете, где в лесу кладбише полских офицеров2

За

— Да, да, мм знаем — одговорили су У глас. А онда виши, показујући пут и ивицу шуме, рече: — Идите прамо дорогон. И будут первне ворота в лес и другие ворота в лес. Вам надо в другиве.

Тако је било, рекао је Голембович. Кренули су кроз поља према траси за Витебск. Затим поред пута. Свирало је у телефонским жицама. На ивици шуме замирисале су иглице. Шума је била ограђена. Ограда је водила према пољима дуж пута. Зелене шипке на постољу биле су преграђене бетонским стубићима. И, доиста, постојале су две капије: прва, коју су мимоишли, и дру-

та, нахерена, с великим знаком забране ула-

ска. Голембович је рекао да је личило на војни терен. Очекивали су да ће одмах видети табле које забрањују улаз или војника с карабином „калашњиков". Али није било никога, Ушли су кроз нахерена врата међу младе борове који су расли с обе стране асфалтне стазе. Крај станице Козја Гора.

Прошли су покрај таблица прикуцаних на дрвеће: „Заказник! Сбор цветов строго запречен!" Даље се забрањивало паљење ватре. Каже да је упамтио тишину. Није било птица. Дрвеће је било непокретно, као да тамо није дувао ветар. Док су ишли од друма према асфалтној стази, чинило им се да је тишина све већа.

Прошли су двеста, а можда и триста метара, и доле угледали плочу од црвеног камена. Лежала је између дрвећа, а наоколо је расло цвеће. Доле су водиле камене степенице, а даље је, од сивих плоча, био. направљен тротоар. С обеју страна формирани су симболични гробови, на којима је такође расло цвеће. Биле су то бегоније. Полако су силазили степеницама, Иза плоче, на позадини шуме, могао се видети 6ео зид подељен решеткама. Невелике црне таблице с натписима биле су наслоњене на решетку. За тренутак су застали.

Нађеја је пошао први, за њим Домбровски, на крају Голембович. Поново су стали. Затим су клекли на сиве плоче. Голембович је рекао да су клечали неколико минута. Чуо је само откуцаје срца.

На црним таблицама налазили су се натписи. Са леве били су угравирани на руском: „Жертвом фашизма — полским офицером розстреланим гитлеровцами в 1941 году“. Са десне страпе на пољском : „Обагот вазлуцати — обсегтот ројзкит гог5апут рглез Џегоусом ~ 1941 коки".

— ОнНсеттот — поновио је Нађеја.

Хиљаду деветсто четрдесет прве — рекао је Домбровски.

То је све. Близу белог зида расла су четири бора и заклањала неке речи. Нађеја се први дигао. Окачили су сакое о грање и почели да ходају између дрвећа. Голембович је фотографисао. Марамицом је помео иглице са црвене плоче. Размишљали су где да напуне флаше водом. _Е

— Можда са Дњепра2 — питао је оператор. |

— Не будите дете, господине! — дахтао је Домбровски.

Голембович је рекао да је изненада осетио умор. Отишао је у страну и сео под бор. — Ова тишина, ова тишина — рекао је. Прелетео је бели лептир заобилазећи стабла. Несвесно је погледао за њим и угледао дечака. Стајао је на овећој гомили вилине косице (расла је испод дрвета). Крај ногу је држао кошарицу с печуркама. Гледао је у инжењера.

— Здравствун, малвчик! — рекао је Голембович. Подигнутим апаратом је фотографисао. Мали је имао дванаестак тодина. Носио је мушке гумењаке на босим ногама. Клемпавих ушију и плавих очију,

— Здравствуџте. — Имао је танак глас (почињао је да мутира).

— Ну, что, много грибов ообрал2

Дечак се приближио шљапкајући. каљачама и показа пуну корпицу лисичарки и вргања. А на врху је лежала голема печурка. Клекао је поред инжењера.

— Малђчик — рекао је за њега Голембович (име је заборавио). Живео је у Гњездову. Отац му је радио у фабрици керамзита. Пришли су му Нађеја и Домбровски. Оператор је погладио дечака по 'тлави. Инжењер се нагнуо и кврцнуо прстом голему печурку (она је пала на маховину — ножица јој се одломила од шешира).

— Вот тв, Васа, за грибами здесњ пришел, а знаеш почему ме приехали2

— Ве Полаки. Веи привезли цвет полским офицером — рекао је мали танушним гласом. Подигао је главу.

— А знавш кто их убилг

— Фашиств. .

— Нет — рекао је Домбровски, Стајао је над дечаком дахћући, истуривши стомак.

— Да, да, фашистви!

— Нет!

— Господине, пустите — одазвао се Нађеја — дискутујете са дететом2

Голембович је причао да је Домбровски подигао глас: — Па нека зна, нека прича у школи! Како су им везали жицом руке, пуцали у потиљак и шутирали у леђа. Његова браћа! Овде треба да стоји четрдесета година, разумеш ли2г

Дечак је гледао у Домбровског плавим очима. Вероватно није разумео. Поново је пролетео бели лептир, заобилазећи стабла. — Господине, смирите се — поновио је Нађеја. Потапшао је малог по рамену: — Ничего, ничего.

Голембович је желсо да „смири ствар" и питао шта је са водом2г — цвеће ће одмах увенути. Претопло је.

Мали је схватио. Устао је. — Вода там! Недалеко. Д

Изашли су на асфалтну стазу (дипломирани инжењер неколико корака позади). Нађеја је успег узео флаше. Дечак је шљапкао каљачама по асфалту. Голембович је рекао да су иза друге окуке изашли на блато — црно око. Крошње борова су се огледале У води као у тамном стаклу. Дечак се спустио са насипа заједно са лавином песка. Пружио је руку са флашом — сипао у једну, затим у другу, и пружио Нађеји. Тренутак су стајали и гледали у непомичну воду. Замирисало је на блато.

Оператор је предложио да оду мало даље: — Можда ћемо наћи дачу2

„— Шта сте се ухватили за ту дачуг фркнуо је Домбровски, али је кренуо са њима.

Дечак није успео да се успентра по стрмом насипу (сметале су му тешке каљаче). Када је изашао на обалу, повикао је: — Там Нелза! Не разрешаетса!

Голембович је причао како је дечак потрчао шљапкајући каљачама. Затим је стао и посматрао како одлазе. Каже да нису отишли далеко: иза следеће окуке стајала је таблица закуцана за бор: „Вход запречен“. Даље је била иста шума, пусто — стаза је ишчезавала између дрвећа. Нису хтели да ризикују. Скренули су.

Дечак је чекао крај црвене таблице. Гледао је како су намештали букете белоцрвених гладиола које су ставили у флаше. На латицама цвећа бљеснуле су капи воде из баре. Један букет ставили су испод таблице с пољским натписом, а други на црвену таблицу.

Затим су стајали ћутке.

Мали је пришао Голембовичу. Повукао га за рукав: — ИЛ зта нашел в лесу! — У малој шаци налазило се дугме с орлом у круни. Голембович вели да је засијало на сунцу. Узео га је и тренутак разгледао преврћући прстима. Унутар избочина виделе су се мрље од рђе, и део за ушивање био је зарђао, али се орао сијао, као да је дугме само тренутак раније откинуто са униформе. Пружио га је Нађеји.

| = Да ли би га дао за жваку2 — питао је оператор. Почео је да тражи по џеповима. Дечак је климнуо главом. — Нет. — Пру-

жио је руку.

Нађеја је вратио дугме. Гледали су док га је увијао у комадић папира.

Голембович вели да су још стајали над црвеном таблицом кад су чули брујање. Асфалтном стазом су неочекивано дошла два аутомобила: „жигули“ две хиљаде сто три, а иза њега минибус „нива“. Помолили се иза борова, мимоишли их и нестали међу дрвећем тамо где се налазила табла „Вход запречен“. Голембович је тврдио да су иу једном и у другом били совјетски официри У округлим капама са црним ширитима. Гледали су их, али нису зауставили аутомобиле. Кад су нестали, Домбровски, љуљајући стомак, притрчао је бору, на који је окачио сако. дача.

Нађеја је поправио цвеће у флашама. Голембович је увио апарат у сако. Мали је подигао корпицу са гљивама. Попели су се степеницама на асфалтну стазу и кренули према путу.

На станици Козја Гора чекали су петнасстак минута. Дечак није одлазио. Причао је с Нађејом. Стајали су наспрам друге капије, крај стуба са редом вожње. У телефонским жицама је брујало, Голембовичу се чинило да мали пита:

— Почему ваш друг сказал что не фашистњ2 Није чуо Нађејин одговор (касније је за: боравио да пита). у

Кад се аутобус приближио станици, скренуо је на испуст и све је нестало у прашини: сиви облак прекрио је таблицу „Козја Гора", капију, знак да је улаз забрањен, зелени плот. Нађеју и Домбровског, Оператор је још рекао малом: „Не бонса, помни... Голембович је лоше чуо. Дечак је хтео да се поздрави са њима — чини се да је трчао испружене руке, а гљиве су се просипале из кошарице. Клекнуо је да их сакупи, а они су ушли у претрпан аутобус Гњездово—Катин—Смоленск, у смрад и гужву: '

Голембович је рекао да су малог одмах изгубили из вида. Е . С пољског Бисерка Рајчић Кажмјеж Орлош је рођен 1935. године. Завршио је

Сада, господине Јанко, знате где је

права. Радио је годинама као правник при грађевин-

ским предузећима широм Пољске.и као новинар Објавио је три књиге приповедака: Међу обалама (1961), Крај забаве (1956.), Тамно дрвеће (1970), као м два романа: Чудесно лоповско гнездо (1973) н Трећа лаж (1980), '