Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 27

> = = с 5 5 > > 4 „5 5 5 5 55

' то, проз:

Андрић као

класик (Т)

То је онај живот где сам пао и ја.::

Андрићевом обликовању свог де-

ла многе су, и то разнородне, чи-

Е њенице биле значајне. Али једна , чини се, одиграла књижевно п ;

улогу. у ан

Било је то крајем јула 1914. Тих ј | 1 - х је дана Андрић — како бележи у запису ТРКА лан

ту сплитској тамници — са палубе брода,

који се звао ни мање ни више него „Вишеград“, први пут угледао Сплит. Несумњиво потакнут том симболиком, Андрић пише да је заволео Сплит као место „гдје је Босна дала мору своју снагу, а море Босни своју љепоту". Занесен том лепотом до самозаборава, он је, како каже, провео „два можда најљепша и најчуднија дана у животу. Купао сам се, сунчао, пуштао морски пјесак да ми мили кроз прсте, шетао, јео прво грожђе...

А онда се у ту лирски благотворну и медитерански етеричну визију засекла оштрица историјске стварности: хапшење, давање података, стражар који „звекну кључевима“; и све то праћено оним првим, у свакој изненадној несрећи добро знаним осећањем „да се ово догађа неком другом“.

тако је Андрићев најличнији сусрет с историјом — много пре многих књижевних био у знаку „пада“. У своју стварну тамницу он је, попут Диса, пао доиста „с невиних даљина, са очима звезда“. Али, као и за Диса, и за њега је тај пад, парадоксално, био дубоко животворан. Ни он у сну није „знао за буђења моћ“. А та моћ га је, још парадоксалније, довела до битног помака у односу према себи и свету. Јер када га је пробудио глас старог учитеља који је на прозору дозивао сина, Андрић се „пробудио“ и за једно сасвим ново осе-

ћање стварности, за стварност стварности,,

да тако кажем:

... Па, ово је тамница, губитак, неизвјесност, смрт. Јурну ми крв у главу и зној ме поли. Притиснух рукама уста, да не завриштим гласом као дијете. Сву ноћ слушах како ми срце бије и како се морем довикују сирене с лађа, иу свакој секунди сам знао да сам то ја који дрхтим на тамничкој постељи и да за све нас почиње дуга патња.

Насупрот оном почетном, етеричном заносу уз море поред себе, насупрот накнад-

ном осећању нестварности свега што му се!

стварно догађа, Андрић је овде допро. до једног битно новог квалитета свести, обслеженог интензивним осећањем „поседовања

себе“, А то га је, неочекивано, довело до блискости и једначења са људима око себе. У том часу могао је, опет, попут Диса, са пуним покрићем да каже: ИМ не знадох да ми крв струји и тече. А могао је чак и да дода: При бегању звезда земља је остала...

Речју, први дан У оплитској тамници донео је Андрићу искуство иницијације као ону муку и радост када се из младића, попут: лептира из гусенице, рађа човек. Звезде су „бегале“ из младићевих очију, али су остављале боје". А у човеку се рађала Снага која боли, сната која лечи. Јер тада је, вероватно први пут, био у стању да измери себе истином, да у магновењу ослоболилачке визије види себе у свету, да доживи свет и друге људе (оне бродске сирене и старог учитеља) као нешто освоје, као нешто у себи.

Колико је ово искуство за Андрића било књижевно значајно види се већ по његовим бројним литерарним пројекцијама. У приповеци Заноси И страдања томе Галуса, оног истог Галуса који се појављује при крају вишеградске хронике, промењене су само појединости. Брод није „Вишеград“ већ „Хелголанд“, град није, Сплит већ Трст, а Андрић се ту зове тома Галус,. увек трагичан, нити је та стварност увек крваво историјска. Из својих винских и љубавних романа Алија Ђерзелез „пада“ само у ниску стварност света и тела проститутке Јекатерине. А "Ћоркан из свог екстатичног плеса по огради моста „пада“ само на чврсаично тле. Док се са друге стране Фра-Петар У Проклетој авлији у заносу издиже изнад затворске стварности, посматрајући стамболско небо и слушајући Ћамилову приповест. Но андрићевски лик се редов“ но налази у процесу између таквих полар;

Но и Галус ту бива'

ности чији је дубински значај сам Андрић доживео оног првог дана у сплитској тамници. јер сам Андрић је — како је то недавно написала Фелисити Рослин — „опчињен поларизацијом доживљаја — поларизацијом између овога и онога света, између коначног и бесконачног, између неумољивости чињенице и неприкосновености имагинације, те срећа и мука његових главних јунака по правилу зависе од њихове умешности у љуљању над тим вртоглавим понором“. За мото своје судбине сви би могли да узму

· наслов оне Андрићеве песме: Шта сањам а

шта ми се догађа.

Међутим, овојим „сплитским искуством", Андрић. није само обликовао разнолике суд-

"бине својих ликова. Оно је за њега, чини се,

имало и значај много дубљег открића да је вредност нешто што се објективно успо-

ставља само У додиру крајњих супротнос-

ти, да животна вредност заноса (за разлику од „заноса заносом“) бива обликована „падом“ у стварност, као што и вредност стечене свести о стварности бива измерена заносима које подстиче. Андрић се никада у свом делу није одрекао заноса као човековог генерички изворног импулса. Али, исто тако, никада није могао да заборави искуство „пада“ као доживљаја патничког укорењивања у стварности која је увек Шшира од личности. Другим речима, Андрић је на прагу књижевне зрелости открио да је вредност нешто што се обликом успоставља између тих крајности, што се лако помери са једног пола на други и исто тако лако, на једном свом полу, прометне У своју супротност. џ

занимљиво је, наиме, да се Андрић управо тих година од своје младалачки „занесене“ медитативне поезије у прози дефинитивно окренуо чудновато зрелом приповедању које је имало чврсту објективност легенде, ако већ не историје. Али такво окретање историјској. прози није значило да се Андрић одрекао својих почетних заноса. То је само значило да је он почео њима да влада, смештајући их у контекст различитих спољних датости и околности.

У целокупном Андрићевом делу постоји корпус посвећен различитим, медитеранским заносним „летовањима на југу“, за разлику од оних других значајнијих дела у којима

су Андрићеви ликови неповратно „пали“ У.

историјску стварност и бивају уоквирени њоме. Но разлика између та два разнолика дела Андрићевог стваралаштва није начелна. Она је пре разлика између „микро“ и „ма кро" плана истог судбинског проблема. Јер и у историјом подупртим Андрићевим Де лима највише се и најчешће говори 0 различитим занесењацима да но кажем Андрићевим речима, о „запаљеним босанским главама". Али њихове судбине су андрићевским миром, са дистанце историјске перспективе, осветљене оним „што бива и што може бити". Тако је, У својој књижевној функцији, историја интересовала Андрића пре свега као онај вид човекове стварности у којем се најпотпуније огледа шта све „бива и може бити“. Речју, историја је за њега била најтемељнија провера судбине и вредности заноса његових јунака. И оно на чему је Андрић упорно стваралачки радио мотло би се, можда најтачније, назвати „умножавањем супротности" најразличитијих врста: психолошких, историјских, цивилизацијских. Јер између њихових полова Андрић је стално настојао да створи облик којим би успоставио неку дубоко и трезвено засновану људску вредност. И показивао нам како је та вредност увек жива и помирљива, како је лако покварљива. У "Ћоркановом случају његов заносни плес преко моста постаје врхунски тренутак због којег је вредело живети, и он тада доиста постаје „супер-стар , како то на амерички начин за нашег Ћоркана рече Трумен Кепоти. Али у Омер-пашином случају, кога су исто тако заноси маштарија понели, вредност није на његовој страни, већ на страни Богдана зимоњића који се обе ноге стоји на земљи, који је сав садржан У себи и који се не да никаквим заносима померити из свог лежишта.

По томе је Андрић, пре свега, наш велики модерни класик. Он није био једнострано и једноумно занесен (да не кажем подмићен) ниједним посебним животним стањем или усмерењем свести као апоолутом. Ако је ичему био безрезервно предан, онда ј6 то била класична уметничка верност облику као. нечем што је у исти мах и животно проверљиво и духовно непоткупљиво.

Отуд Андрићев култ приче и приповедања као таквог духовног чина помоћу којег се од разнолике грађе живота ствара модел света. јер простор Андрићевске приче настаје онда када се свештенички син заљуби у проститутку, као у Аникиним временима, или кад Вели-паша доведе Мару миљосницу у Сарајево, и тако отргне травничко девојче из њеног света. Љубав У касаби и не би била трагична по себи да бечког бонвивана Леденика не деле оветови од јеврејске девојчице Рифке, У истом смислу ни травнич“ ки конзули у Вишеграду, нису доспели У Амдрићеве хронике само из историјских разлога. Они су ту пре свега зато да би, као „разнолика чељад“, пружили шансу самом писцу да створи такав облик којим би опточио и премостио њихове разлике, трагајући за вредношћу као оним што остаје када се те разлике узајамно пониште и преиспитају. |

Отуд за Андрића ни стилско клесање, ни приврженост народски једноставном приповедању нису биле неке књижевно идеологизоване амбиције. Окрећући се историји и легенди, он је природно посегнуо и за неродним вуковским говором који је једина наша права стилска класика. У њеним чврстим облицима могао је да нађе чврсту грађу за своје далеко сложеније и књижевно велелепније грађевине.

Отуд је само приповедање за Андрића било онај духовни чин који се на тамном хори живота појављује као светла тачка освојеног облика. А што је дуже и време такве приче, као да је и шири светлосни круг којим ома може да обухвати разнолика човекова искуства. ;

Отуд и онај Андрићев средишњи, величанствени симбол моста. Упркос томе што се, због своје класичко једноставности, нудио тако бројним и поразним банализацијама. 1

Никола Кољевић

сторијско .

Дерек Волкош

Шума Ебропе

у Јосифу Бродском

И последње лишће опало је као ноте с клавира, остављајући своје облине да одјекују у уху;

зимска шума с неспретним сталцима за ноте

личи на испражњен оркестар с као лењиром извученим редовима на разбацаним рукописима снега.

Бакром обрађени ловор једног храста

зрачи кроз циглом озидани прозор над твојом главом, светли као виски док ти казујеш стихове

Осипа Мандељштама, чији се студени дах

пред погледом одвија као дим цигарете.

„Док над лимун Невом шушти сторубљовка."

Под језиком твог изгнанства, као под петом,

шлишње хрскави гутурали попут лишћа на умору, р озарени стих Осипа Мандељштама кружи

у мрачној соби, у јаловој Оклахоми.

Под овим овде ледом налази се још један Архипелаг Гулаг, слани минерални извор

дуге Стазе Суза што утире бразде по равници окорелој и запуштеној као лице сточара испуцало на сунцу и зарасло у необријани снег.

Са шапатима с Конгреса књижевника расту наноси снега усковитланог као козаци који круже око леша изнуреног Чоктоа, све док не груне мећава

споразума и белих хартија, а ми не изгубимо траг

људске јединке у видном пољу циља.

Из пролећа у пролеће полице грања олистају

као библиотеке тек објављеним страницама

које се после поново прерађују — папир у снег —

да би патњу на нула степени издржао један ум

сличан овом храсту с понеким листом изливеним у бакру.

Воз је промицао поред измучених илона шуме,

кроз хуку санти налик на стоваришта, мимо звоника слеђених суза, кроз писак паре у станицама,

а он их је све салио у јединствени дах зиме

чије је самогласнике цича стврднула у камен.

Видео је поезију у станицама, богу иза леђа,

под облацима пространим попут Азије, у пределима који би Оклахому могли прогутати као зрно грожђа, Рта АВА не у овим преријским предасима у сенци крошњи, | већ у простору чија се пустош ругала судбини одредишта.

Ко је то тамнолико дете наслоњено на ограде

Европе што посматра вечерњу реку како кује

своје владаре обележене знаком моћи, а не поезије,

што Темзу и Неву слуша како шуште попут новчаница

и гледа хадсонске силуете како се црне на подлози од злата 2

Замрзнута бујица. Неве улива се у Хадсон, под сводовима аеродрома им вревом станица утиче притока емиграната који више не знају за класе јер су у изгнанству слични као једна кијавица другој,

ти грађани језика који је сади твој.

док ти сваког фебруара, сваке „последње јесени" пишеш далеко од жетелаца скупљају шшеницу

и везују је као девојачку косу, далеко од дрхтавице руских канала погођених сунчаним ударом,

ти што с енглеским језиком живиш у једној соби.

Туристички архипелази мога Југа

такође су тамнице лакоме на мито, ; но тежег тамновања од писања стихова нема,

а шта је поезија, ако вреди колико зрно соли,

ако не реч коју људи преносе из руке у уста2

Из руке у уста, столеће за веком,

хлеб што остаје кад пропадну системи,

кад у шуми грања од бодљикаве жице робијаш хода у круг жваћући ону једну реч чија ће музика надживети лишће,

реч згуснута у мермерне грашке зноја

на челима анђела, која се неће осушити

све док бореј гаси паун светла своје лење лепезе

од Лос Анђелеса до Архангелска

све док памћењу није потребно да понавља било шта.

Обливен страхом и „изморен глађу, Осип Мандељштам је дрхтао у божанској грозници и,свака метафора прожимала га је језом и сваки самогласник му падао теже од камена мебаша

„Док над лимун Невом шушти сторубљовка",

али та грозница је сад ватра која зрачи

грејући нам руке, Јосифе, док ми као примати рокћемо размењујући гутурале у зимској шпиљи

једне мрачне кућице, а мастодонти напољу

својим системима крче пут кроз снег.

Превод с енглеског: Кринка Видаковић-Петров

Дерек Волкот је рођен на карипском острву

Ст. Луциа, живео на Јамајци и на Тринидаду, сада настањен у САД где предаје на универзитетима. Пише на енглеском језику. Објавио, између осталог књиге песама: За лив, Други живот, Драмске комаде: О Вавилоне, Сан на гори мајмуна и друго.