Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 4
ЊРУ
Трибина
Наспано поступање
(Отворено писмо „Просвети")
Сарајеву је 1966. одржан међународни скуп под насловом „Марксизам и феноменологија“. Поред неколицине других занимљивих и/или значајних особа као што су Е. Финк, Р. Берлингер, М,. Вајда, ту је био и Х. Л. Ван Бреда, директор Хусерловог архива из Лувена. Са њим сам тада први пут говорио о превођењу Хусерловог списа Криза европских наука... Пре тога сам превео дело Филозофија као строга наука. После извесног времена сам добио сагласност од Хусерлових наследника да могу превести Кризу..., јер они воде рачуна о преводима Хусерлових дела и траже посебне гаранције чисто колегијалне врсте.
Предложио сам „Просвети“ ту ствар; обављене су претходне радње да би се дело узело у рад, пошто је мој предлог био прихваћен, Из преписке са Ван Бредом, из своје архиве, помињем писмо из 1972, где Ван Бреда помиње „Просвету“ као издавача и очекује добру сарадњу. У даљој преписци Ван Бреда ме је подстицао да ту ствар што пре започнем. То исто је чинио и приликом сусрета; најзад у 5ећу/арвећ-Нани. Ускоро затим он је умро.
Из мени непознатих разлога у „Просвети“ су одлагали рад на Хусерлу. Када је обновљена библиотека „Каријатида“, предложио сам Хусерла за ту библиотеку, и то у својству члана Редакционог одбора. Био је то први наслов који је ту прихваћен. Хтео сам да све сам урадим: да преведем и уведем и коментаришем Хусерлов текст. То сам желео и због дуга према Ван Бреди, и због осећања обавезе према неким другим дуторима феноменолош“ ке оријентације: овде, према 3. Мићић, тамо према. Ингардену и неким другим. Поред свог ранијег прево-= да Строге науке,;.., увео сам и Идеју феноменологије (1907) и објавио једну књигу посвећену модерној Феноменологији,
Одмах сам увидео да због неких својих планова не могу превести Кризу ... са многобројним Прилозима, па сам одлучио да преведем основни текст, а у сарадњи Прилоге, али сам био спреман да добром преводиоцу препустим цело дело под условом да превод контролишем. Тако је одлучено у Редакционом од'бору. Најпре смо се обратили О. Кострешевић, која је за две даље
године била заузета, затим је у на-
челу постигнут договор са В. Ђако-.
вићем, који се због неких својих претераних захтева није.сложио са новчаним условима. Ђаковић је ускоро умро.
У међувремену је именован И. Чоловић за уредника „Каријатида“. Чоловић није имао ништа са Хусерловим делом и филозофском литературом, али је имао „свог човека“. Ускоро је обавестио Одбор. да је пронашао преводиоца, 3. Ђинђића, привремено у Франкфурту. Сагласио сам се са тим, јер је стални услов био да видим једном обављен превод. Чоловић није знао да Хусерлови наследници имају посебне захтеве у погледу превода одн. преводиоца. Ђинђић, из неких својих разлога, обратио се Хусерловом архиву као преводилац Хусерловог дела, где сам ја важио као преводилац. То се догодило средином 1982. и директор Хусерловог Архива С. Ајселинг ми је одмах писао о томе. Навео је у
чуду, поред имена особе која се представља као преводилац, још једно име, за које ни ја нити ико други у Редакционом. одбору никада није чуо. Проф. Ајселинг се 60јао неспоразума и тражио је разјашњење, Ако се Ђинђић, с наше стране, могао сматрати преводиоцем, неко трећи ту није могао играти никакву улогу.
Написао сам у добром тону писмо Чоловићу због саме ствари, због партнера у сарадњи и због себе, Чоловић на то писмо није никада одговорио, али је пре мога писма још овластио преводиоца да пише поговор за Хусерлово дело без моје сагласности и без Редакционог одбора. Касније тај поговор такође нико стручан није видео,
Уместо _ одговора и објашњења Чоловић је најпре покушао да укине Редакциони одбор (Р. Лукић, 3. Пјанић, А, Крешић, Н. Рот, В. Становчић и М. Павловић), али у томе није одмах успео. Тако је протекла 1982, а у фебруару или марту 1983. писао сам директору и гл. уреднику „Просвете". Пошто нису одговорили, писао сам Издавачком савету те установе, као и директору Хусерловог архива.
Сазнао сам отуда да „Просвета“ није платила ауторска права, док је већ крајем 1982. оглашавала објављивање Хусерловог дела. Стога сам
маја 1983. ствар предао Суду у сагласности са директором Хусерловог архива, да би се спречило бесправно објављивање.
У јулу 1983. први пут се јавио гл, уредник Савић и приложио извештај који је Чоловић поднео Издавачком савету. Чоловић неистинито обавештава Савет да не зна ништа ни о моме писму (које је службено послато и данас представља пуноважни документ), ни о току ствари, да се превод и даље редигује и да ћу добити све када све буде завршено. Савић са своје стране саопштава да Редакција очекује мој предговор, али да због штедње не морам прегледати превод, јер редакцију врши поуздана другарица Адамовић,
Савићу сам одмах одговорио да није у питању неспоразум, да морам имати пред собом поговор који нико стручан није видео, као што морам имати и превод, јер се појављује потпуно непозната особа, поред имена преводиоца (касније се показало да је превод лош). Коначно ме је Савић обавестио да распушта Редакциони одбор, да пре'"мешта Чоловића и да потпуно пренебрегава сарадњу са мном, иако сам ја далеко пре тога свој посао око Хусерла започео и обављао,
Занимљива је улога преводиоца и писца поговора који се ту појављује као млађи колега. По налогу свога уредника јавио се једном, у почетку, телефоном, иако је морао знати да пут сарадње води преко текста превода и поговора,
Тако, један наслов, који сам у два маха предложио поменутом издавачу под околностима које су стручно, лично и историјски занимљиве, насилно преузима нестручни уредник за свога стручног човека, који се том ствари није бавио, уводећи поред себе још неку непознату особу као преводиоца и пренебрегавајући било какав колегијалан пут. '
Најзанимљивије су поменуте одговорне особе у „Просвети“ које скоро годину дана нису одговориле на моје питање, што значи да нису прихватиле разговор у једној ствари која је мојом иницијативом уопште доспела до „Просвете“. То не-одговарање као подјезичко понашање, уколико је разговор људска ствар, потпуно је у складу са описаним насилним поступањем тих особа. То поступање је могућно у актуалном начину живота и мишљења у овој средини. |: |
Милан Дамњановић
позоришша
плац
позорппппе кризе
ада је један београдски К новинар 50-тих година, на њеном гостовању у нашем граду највећу америчку позоришну глумицу нашег доба Хелен Хејс упитао шта мисли о кри зи позоришта, она је одговорила: „О кризи позоришта говори се целог мог дугог позоришног века, и пре тога; дакле, криза позоришта не постоји“, •
Овај одговор није одвикао београдске новинаре да се код наших и страних гостију с времена на време распитују о непостојећој појави — кризи позоришта. _
Да неким случајем неко од но: винара обрне отрцану с синтагму криза позоришта у позориште кризе, питање би, нарочито, Ових година код нас добило извесну свежину и смисао.
Позориште кризе!
Криза је очигледна, али није очигледно како позориште тог периода изгледа.
Неки површни социолог замишљао би да позориште економске и друштвене кризе производи дела о општем осиромашењу, да прича о људима са дна и на граници својих материјалних могућности, да је то позориште и по форми сиромаш“ но, једноставних средстава, нагове« штених елемената декора и покабаних костима из фундуса.
Гегракса показује сасвим другачије резултате.
Доба просперитета, заправо, рађа позориште одрицања, једноставних средстава, позориште једноставних боја и облика и рационалног циља, позориште очишћења и коначних истина.
Доба преласка из просперитета у доба кризе обично рађа позориште друштвеног освештења, трежњења, позориште политичке свести, критичко позориште, или како се код нас уобичајило да се говори — политичко позориште. Такво позориште постоји до тренутка док се криза не стабилизује као стање друштва и не дође до свести 09
тој кризи.
Отада „почиње, да, се јавља позо:
риште које покрива кризу на сас-
вим другачији начин — . почиње позориште раскоши, сјајних сценографија, блиставих костима, јарких боја. Сетимо се када је„југословенско позориште било — најбогатије, најраскошније и најколоритније! Наше позориште. давало је утисак богатства када смо били најсиромашшији. — прве деценије – после рата. А
Историчари моде су већ записали да сукње краћају за просперитетних година; за кризних година сукње постају дуге, иако за њих треба више материјала и више новаца.
Тако и у позоришту, упркос беспарице, декори за кризних година постају раскошнији, костими бога» тији, боје јаркије. Позориште по> таје пуније, нарочито за представе са ауром успеха. У то доба ништа тако не успева као успех. Представе и позоришта се диференцирају — представа или успева до краја, или до краја пропада. За оно што успева публика не пита цену, она хоће да ту представу свакако види. Средства ће се већ некако наћи, ту кризе нема, јер ваља задовољити своју потребу за позориш-
'тем кризе, Е
Морамо још нешто рећи — позориште кризе је добро позориште, то је доба када се не само код публике рађа глад за позориштем, већ и у ствараоцима рађа потреба да се изразе неки важни садржаји, да се ти садржаји кажу кроз право позориште, правим — хистрионским средствима.
Недавни успех Хрватског народног казалишта са представом „Сирано де Бержерак", у Београду са препуном салом, говори о томе да је доба позоришне кризе почело. Публика је листом говорила: „. то је позориште! Таквог смо се:позоришта зажелели!“ А то поззриште, осим што је добро, сјајно играно, раскошних је облика: кости ми су брокатни, шешири са перјаницама, цела сцена је испуњена позориштем великих покрета и сјајних гестова, а са сцене допиру чак и метафоре богате поређењима, ретким речима често и заборављеним за бољих времена, када се говорило брзо и рационално.
Нема никаквих сумњи да ће, ако криза потраје, позоришта широм
земље вратити класици једним сво-.
јим 'значајним крилом, да би пра. тила потребе публике, која нема средстава за излет на Хаваје и за сафари у Кенији, већ живу потребу да јој добро, старо позориште врати илузију у нека раскоштија путовања у овет маште и духовних вредности, Једна обична улазница може забринутог гледаоца одвести
У свет вредности веће од механичког премештања са места у место, и од бекства од самог себе. То је уједно доба када се и. позориште учини себи важнијим него икада, када позориште почиње да се бави само собом, када се рађају или у прошлости откривају дела која причају причу о уметности, позориште самозаљубљено посматра себе у свом властитом огледалу, наравно, у присуству публике која се вратила својој старој љубави. Живела криза — виче позориште, Криза је доба позоришта! додаје гледалац. ф з
Јован ћирилов
Деци ц инима на дар
"Ниједна досадашња изложба није тако верно одговорила на питање
КАКВУ СКУЛПТУРУ ДАНАС ИМАмог ~ рећа по реду, Панчевачка изложба југословенске скулптуре, која се до средине лета одржава у Градском парку и у Савремзној галерији Центра за културу „Олга –Петров“, дакле у најлепшем делу мирног града на Тамишу, по оцени многих посетилаца, зналаца, _ самих уметника и добронамерника — У које и себе убрајам — представља највбрнију слику нашег данашњег вајарства. То, истина, не значи да су приказана сва дела која заслужују да буду заступљена на овако предано, са посвећеношћу и дубоким ангажовањем припремљеној ликовној приредби. Јер, убеђена "сам, данас ја све већи број уметника који су снагом своје утробе схватили да једино што им у данашњем свету нико не може отети — јесте суочавање са собом, окренутност својим импулсима, својим намерама из којих извлаче највише што се у овом часу може очекивати. То не значи неминовно и залогу врхунског и вечитог квалитета (а шта је то данас2), већ рефлекс на право стање које у друштвено-економској историји неће бити забележено као стимулативно, прогресивно, оптимистичко. Због тога није место питању — уосталом већ класич„но, деградираном и непровокативком — зашто није учествовао ММ уместо НН, већ шта је показао избор који нам је предложио Уметнички савет ове изложбе (коордцинатор Ђорђе Јовић и чланови · звонко Маковић, Андреј Медвед, Ни-
Радмила Лазић
Скаска о лабу
Доњи веш, клонули пипак
И покоја перушка заноћиле коке И. његовим јутром царују.
Сву ноћ је уз туђу кожу хркао
Тобож. самотњак.
Мамурлук
Ни сисе што га ко звона ударај Не отварају му очи...
Узалуд облоге и завоји,
Гнојни чир кљуца:
Отишла је Она, отишла је Она. Ко вилин коњиц преко реке
И душа из тела.
За чим сад да посегне2г На прстима још њен прах има.
Срећом, зна дневни ред: Новине, кафа, цигарете, Па шетња, ручак, дремка, ТВ.
А кад падне вече
„ „Ко на сто болесник у наркози
Куда да се дене2
Некоћ: кафана, друштво, алкохол | И фуфица летњи пљусак. Сад, ни то није утеха.
Или, да се одвезе до „Крста"
До оне што га нутка пићем и јелом
И за његове јадиковке отвара уши ко колена. Да се ко врећа спусти у фотељу
А она клекне и раскопча му панталоне...
Ал „бесмртник не цвета"
Куд год да крене
Чир у њему кљуца: Шта ли ради Она2
Слаже ли слова у елегију или скаску, Прикрива ли болесно место
У нечијем загрљају 2
Мумла цар без царевине, двоножац, | Пребира љубавне угарке по недрима, Затеже чаршаве, пере посуђе.
кола Кусовац, Светлана Младенов, Миленко Првачки и Зоран Ротар).
На езгистенцијално питање: како уметници, посебно вајари, одолевају ономе што свакодневно називамо „тешком ситуацијом" одговоре смо нашли у текстовима М. Бајића, Г. Каљаловић, М. Видића, М. Маринковића, В. Мартиновића, О. Даутовић, Д. Оташевића, М. Стаменковића, Р. Вулановића, Д. Милеуснића и Б. Шупута, 06јављеним у каталогу изложбе, уз краћи коментар Николе Кусовца, који је спровео анкету питањима што јасно назначују и његов став. Можемо само претпоставити да бисмо сличне одговоре добили и да су питања постављена уметницима широм земље, а не само у Србији... Нико од анкетираних — не налази речи утехе и оправдања за неразумгвање и крајњу небригу, или оно што је још горе, неадекватну бригу друштва. Они, пак, налазе начин опстанка, сами решавају своје проблеме, навикнути на што економичније трошење духовних и материјалних (нејмогућности и пружање максимума од себе. Ипак, по мишљењу Мрђана Бајића, „после специјалке долази социјалка“, Ратко Вулановић не признаје поразе: „Све што више они кукају, ја ћу
све више клесати". „Играм се како морам а не како могу... и у тој полуигри протећи ће ми нај-
виталнији део стваралачког живљења", додаје Милун Видић. И Душав Оташевић не одустаје од стварања али се пита: „Шта остављамо за собом. Коју архитектуру, које споменике, коју скулптуру, и — које сликарствог" Управо на та витална питања Панчевачка изложба дшме своје, праве одговоре. У томе и видим њену велику улогу.
Мако постика (још увек) представља бит уметности, данашњу судбину дела све више одређују и други елзменти, зависни од степена прилагодљивости уметника. Тако „директни говор материјала и непосредан рад у материјалу" представљају, по мишљењу Бајпце Рајчевићг у предговору каталога изложбе
+
„два главна обележја наше: новије
скулптуре", Наводећи десетине различитих материјала у којима умгтници данас раде, видно место припада оним 'новим, као што је нова и духовна сфера којој дела припадају. Нагласак је на потрошном, привременом и пролазном материјалу чије значење и квалитет ни у ком случају не желе да помогну апотеози друштвеног оквира овога света, већ, напротив, да суштински одговоре свим ефемерностима и ограниченостима. Почев од живота самог. Није случајно што Душан Оташевић за свој експонат Оснивање града (који би могао би-
ти и Тројански коњ) назначује „да су за технику послужили „лажно крзно, лажни камен, лажни песак". Највећи број излагача, разумз се млађе и средње генерације, управа мисли у тим кодовима, почев од Оливере Даутовић и Павла Пејовића, Вере Стевановић и Борига Заплатила, до Глигора Стефановића, Мустафе Скопљака, Весне Попржан, Олге Милић, Мирсада Бегића и јоже Слака, који вољно оставља недоумицу о дихотимији сликарст» ва и скулптуре данас.
Поред доминантног учешћа мла-
ђих уметника, на ПИЈС-у су се на- .
шла дела и оних скулптура без којих се не може замсилити ниједна озбиља југословенска изложба, као што су Олга Јеврић и Зоран Петровић, Бранко Ружић и Иван Кожа“ рић. Ружић је изложио изванред“ но експресивног Војновића-Колаци“ ја, а Кожарић једну од својих енигми — уредну тарабу — усред парка, са назнаком У почаст Давиду чије бројне конотације нису увек. прозрачне.
три равноправне награде помири-,
ле су различите оријентације: огромна Грађевина Славомира Дворниковића (210 х 210 х 210 ст!), ливена у Вршцу којем дело и припада, наставља већ класична истражи. вања Ричарда Сере што је у нашим условима и храбро и Анте Мариндвић је својом — сензибилном _ интервенцијом, прилагођеном простору, жицом, земљом ИУ зеленом травом озваничио свој доживљај поднебља у којем сунце из лази и које је окренуто природи и њеним титрајима, док је Љубомир Денковић одавно. заслужио једно такво признање за своје – сведене, „апоолутне" облике, Новина је истина, у теракоти коју је највероватније — као и Мојца Смерду радио у старој кикиндској циглани, садашњој колонији Тегта која завре“ ђује наше одушевљење и посебан напис,
Панчеву свакако није било лако да се докаже у сенци Београда, њему на домак; али то је данас Београд који нема ниједну ширу ди“ ковну манифестацију југословенског
карактера од великог значаја, ко-
ји све чешће и неумитније делује као уморни, засићени, од оопствене тежине набрекли мастодонт. Пан“ чево је сопственим _ финансијским средствима, уз. СИЗ културе Војво“ дине, успоставио _ традицију „ФД изузетног значаја, не само зат9 што је једина изложба која окупља вајарска дела и вајаре на дружење и упознавање, већ и зато што је то прави одговор на децентрализацију.
Ирина Суботић
ново; ·