Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 5

сновне правце новије политике КПСС у погледу развоја међуна-

| родног комунистичког покрета (МКП), односа у њему и односа комунистичког покрета према другим саставним деловима | „светског револуционарног процеса, одражавају оовјетске интерпретације тзв. „резултата“ Московског саветовања КП јуна 1969. (под „резултатима“ треба подразумевати селекцију онога што одговара оов-

јетској политици) и активност КПСС у реа-

лизацији ових „резултата“ у дину и по дана. '

КПОС полази од става да је Саветовање кп 1969. формулисало „политичку платформу јединства КП", „програм јединства..." и сл. То је званични став који се изражава почевши од пленума ЦК КПСС одмах после Саветовања, све до Сусловљевог реферата на прослави 53. годишњице Октобарске револуције. Током 1970. године запажа се да аутори разних написа о овим темама све чешће баратају оценом да су саветовања 1957 1960. и 1969. фиксирала „генералну линију" МКП. Наглашавање овог континуитета (као и континуитета сва три саветовања са Коминтерном) очигледно, поред осталог, има за циљ да обезбеди совјетској политици хоришћење и оних акцената који на последњем Саветсвању нису тако снажно дошли до изражаја, а који су константа совјетске политике у МмКкпП (монолитизам). У неким најновијим

> текстовима објављеним поводом 100-годиш-

њице Енгелоовог рођења срећу се и отворене поснте против оних ставова који у „аутономији“ виде главни принцип сарадње у међународном радничком покрету (МРП), односно критике „савремених ревизиониста" који сматрају да је принцип демократског централизма неприменљив у међународним односима.

протеклих го-

Развијајући своју генералну оцену Саветовања из 1969. године у пракси, КПСС је снажно појачала акцију на перманентном окупљању Ккп у циљу, како то Суслов каже, „јачања њихове систематске сарадње и координације њихове политике", што је у ствари, „осавремењен“ израз монолитистичких претензија. Садржај и циљеви ове активности су, у првом реду „борба против „ревизионизма: (реферат Суслова на прослави го: дишњице Октобарске револуције).

У току 1970, а нарочито у последње време запажају се нови акценти у совјетским изјавама и текстовима који се односе на комунистички покрет, Реч је о све присутнијем истицању пароле о „идејном јединству комунистичких редова“, као политичке фор. муле програмског карактера. Поред редакцијског чланка, „Правда“ поводом годишњице Саветовања, у којем је први пут у новије време лансирана ова парола, и споменутог Сусловљевог реферата који 0 овоме говори нешто евазивније, посебан значај има чланак заменика начелника МО ЦК КПСС Загладина („Партијнаја жизњ", 23. децембра 1970) под насловом „Курс који је потврдила историја“. Највероватније је да су у питању шири изводи из Загладиновог реферата поднетог на међународном скупу поводом годишњице Енгелоовог рођења (аутор на пар места цитира Енгелса). Овај текст, по свему судећи, садржи главне елементе

елконересне платформе када је реч о МКП.

Загладин експлицитно истиче да је у МКП сада 'на реду борба за „идејно јединство", тј. за даље успехе линије „марксизам-лењинизам“. (Аутор, такође, веома отворено, рсвалоризира _правилност оцена Саветовања КП из 1957. и 1960. — укључујући „борбу“ овог последњег против „ревизионизма").

На 24. конгресу КПСС формула о „идејном јединству“ може бити једна од главних програмских парола када је реч о МКп.

Лансирање паролб о идејном монолитизму комуниста у светским размерама представља крупан корак назад, јер то одражава ста. љинистичку концепцију односа у МмКП. Совјетска теорија, а и политичка пракса, нису ни престајали, мање-више агресивно, са инсистирањем да је монолитизам . иманентан односима између „правих“ социјалистичких снага и сопашо те аиа поп остварења њихове историјске улоге. Не улазим у питање реализма оваквог програма у савременом

· историјском тренутку (пошто је идејни монолитизам данас немогуће остварити и У оквирима једне партије), али сматрам политички врло значајном чињеницом да кпсс — која је организовала. Саветовање 1969. под паролом „акционог јединства комуниста и свих антиимперијалистичких снага годину дана касније отворено иде, на максималистичке претензије реафирмације принципа и праксе монолитизма, Питање је, чак, шта је у свему томе горе: да ли настојање КПСС да обезбеди доминацију и намеће своје интересе МКП-у, што није ни мало ново, или чињеница да се од садашњег совјетског руководства може очекивати безмало све. Конкретно, то значи даљи притисак на ове оне КП чија политика не базира на совјет. ској интерпертацији „марксизма-лењинизма , тј. на оне који се супротстављају прихватању оовјетског „модела“ као обрасца и узора.

__У СССР-у се, иначе, из дана у дан нагла шава да су „резултати политичких и идејних битака које је комунистички покрет водио у последњој деценији нашли најпотпунији израз у раду Саветовања КП 1969. године и празновању 100-годишњице Лењиновог рођења", те је мала вероватноћа да основне поенте ових догађаја, чијим се документима придаје програмски карактер, могу бити Мо: дификоване, Значи, У садржају „резултата Саветовања КП и прославе 100-годишњице Лењина (пре свега, тезе цк КПСС поводом јубилеја и Брежњевљев реферат на самој прослави) треба тражити идејно-политичку платформу 24. конгреса КПСС. А то је, једном речју, схватање социјализма као ста-

4)чке унутрашње и интернационалне сек њен 7 У ствари, већ

номске и политичке структуре.

само инсистирање на историјском и програм-

ском значају ова два догађаја представља целовиту идејно-политичку платформу.

Другим речима, главни елементи конгресне идејно-политичке платформе су следећи:

Вељко М аћунобић

Парола идејног монолишизма

а кришика „РКАХ15А“_

па ЕУ

екстом „Парола идејног. монолитизма и критика: Ргахтза" обележавамо трећу тодишњицу смрти револуционара, ратника, дипломате ц државника Вељ-

ка Мићуновића. Изнад свега познат као аутор чувених „Московских годи-

на" (Т и П), Мићуновић џ у овим необјављеним рукописима — сачуваним У обимнијој верзији друге књиге — испољава луцидност, бриљантност и беспоштедност у анализи међународне политике СССР-а рајем шездесетих и почетком седамдесе

тих година, као и одраза те политике ната дашње

совјетско-југословенске односе и

њених арбитрарних претензија у областиидеологије. Реч је о два фрагмента. из Ми ћуновићевих забелешки; у првом, он се ба ви ставовима КПСС у односу на међунаро дни комунистички покрет ц неким елементима идејнотолитичке платформе 24. кон греса КПСС, а у другом ставовима КПССпрема Југославији у области идеологије.

Настали у приближно исто време, и темат ски сродни, ови записи, на једној страни, указују на неке принципијелне разцлике угледањима СССР-а и Југославије на, "онда шње стање ц перспективе у односима ме ћу социјалистичким земљама, и, на другој, на њихово актуелно продубљивање изазва но интервенцијом СССР-а у Чехословачкој. 1968. године, реафирмацијом — са совјет ске стране — пароле идејног монолитизма

у међународном | радничком покрету ремитету" социјалистичких држава.

и лансирањем формуле о. „ограниченом суве

Треба ли маглашавати да Мићуновић и овде — као и у свим рукописима који при“ падају тематском корпусу везаном за његове „московске тодине" — основно полази“ ште за све своје. анализе џи запажања налази у најважнијим принципима наше спољне политике као што су поштовање суве ренитета, независности и равноправности У односима међу појединим земљама без обзира на њихово друштвено уређење ц величину. Уверени смо да је то очигледно и без посебног истицања, као што је јасно и

да Мићуновићеве књиге и преостали записи о московским данима имају

карактер

незваничног, ауторског сведочења и да је управо у томе њихова трајност и дразоценост. Можда можемо једино жалити због тота што је интегрални рукопис „Москов» ских година" (Ги 1) — како се то наводи у објављеним књигама — драстично редукован самом ауторовом руком и што су, како сведоче Мићуновићеви пријатељи, мноте њетове странице, на исти начин, заувек уништене (спаљене). Кад ово кажемо, полазимо од уверења да „Московске тодине", и прве (1956/1958) и друге (1969/1971), на-

чином на који су написане и објављене — уобичајеном предвиђају за сваку штампану књигу, дакле као индуивидуално које нема везе са званичним политичким круговима — ни у ком случају не

процедуром коју издавачи ауторско виђење могу

бити повод евентуалним међудржавним неспоразумима или напесостима, Напротив!

— Квалификовање „пролетерског интернационализма“ као“ најважније претпоставке друштвеног прогреса данас и самим тим даље потискивање ставова о различитим путевима у социјализам. Ово консеквентно произлази из схватања о светској револуционар. ној „авангарди" (МКП) и „авангарди авангарде" (светски социјалистички систем, тачније лагер, односно СССР), који, да би добили одлучну битку с капитализмом, морају бити јединствени (акционо и идејно монолитни), а основа тога јединства су „пролетерски интернационализам“ и „марксизам-лењинизам"“. То је, уједно, и теоријско-политичка садржина тзв. „Брежњевљеве доктрине" односно совјетског хегемонизма. Даље консекветно развијање тезе 0 „пролетерском интернационализму“, тј. ако је реч 0 лагеру, свођење ове-категорије на димензије међународно-правне норме (пролетерски. интернационализам је база „међународних односа новог типа“), показује да је „пролетерски интернационализам“, како га схвата совјетско руководство, синоним „ограначеног суверенитета“ односно „условне самосталности“ ако је реч о комунистичким партијама; — „марксизам-лењинизам“", тј. његова интерпретација као платформе идејног монолитизма комунистичких и радничких партија. Из ове две премисе обавезно следи идеолошки искључиво инсистирање на совјетском, етатистичком „моделу“ социјализма са свим атрибутима који су саставни слементи ове концепције — као узору и моделу којег треба да ос држе сви револуционари (наравно, говорим о суштини а не о евентуалним формулацијама на Конгресу), А главни саставни елементи „модела“ су познати: 1) „централизована“, „монолитна" партија, повишење чије улоге је „општа законитост развоја социјалистичког друштва"; 2) држава и државно планирање као главни инструмент изградње социјализма (у последњој години оживела је формула „општенародне државе" из Програма КПСС, уз изричито раздвајање ове категорије од Хрушчова и уз тражење њеног порекла још. у 18. конгресу скп(б6) и у Уставу од 1936, чиме се, истовремено, наглашава и континуитет политике КПСС. Исто тако, теза 0 „држави целог народа“ остаје гола конструкција ако је партија и даље „авангарда радничке класе" а није и она „општенародна“); 3) принцип партијности у уметничком стваралаштву, што значи борбу за „идејну чистоту“ стваралаштва, 2, у ствари, ограничење његове сло-

Боде.

Друга страна овакве идејно-политичке платформе нормално би требало да буде

оштра и целовита осуда „ревизионизма", тј. свега онога што није на оваквој „линији“. У том знаку је прошло Саветовање КП (односно Брежњевљев и слични говори на Саветовању, што је за Русе једно те исто); У том знаку се одвија целокупна идејно-политичка активност КПСС у националним и међународним димензијама; у том знаку, најзад, протиче „лењинска јубиларна година", почевши од спомињаних Теза до „најновијих акцената у претконгресним припремама.

Из свега овога проистиче да би 24. конгрес требало да буде много „бескомпромиснији“ од 23. према свим „скретањима" у националним и поготово интернационалним размерама.

Није искључено, наравно, могућност да стицај разних коњунктурно-политичких опортунитета ублажи конгресни тон када је реч о осуди „ревизионизма“, миако на то до сада не упућује ни један политички релевантан слемент.

пП

„Место југословенске унутрашње и спољне политике у целокупном систему совјетске пропаганде непосредно је повезано, са стањем на унутрашњем совјетском идејном фронту и политиком КПСС у МКП. У мери у којој се заоштрава притисак против критичког мишљења у земљи и на „међународном фронту идеолошке борбе против ревизионизма", расте и идеолошки притисак против Југославије, критика њеног друштвено, -економског и политичког система и њене

· политике. М поред тога што је идејна бор-

ба дугорочна и релативно стабилна сфера активности, њен интензитет и динамика акцената који се употребљавају непосредно су повезани са актуелном политичком ситугци. јом у Југославији и односима између разних снага у југословенском друштву.

Идеолошки притисак против Југослазије треба посматрати као један од (спољнојполитичких. инструмената СССР-а у остваривању хегемонистичких циљева. И то у два аспекта: као дељовање на кретања у Југо славији (1) и као припрему властитих кадрова и „маса“ за евентуална негативан лолитички и сваки други потез према Југославији (2). Развој нормалних међудржавних односа са Југославијом разграничен је од односа у сфери идеологије, јер су ови први мотивисани искључиво интересима совјетске државе, те се и совјетски кадрови и јавност систематски обрађују да би постали потпуно свесни ове разлике.

Југославија се систематски третира као „идејни противник“ и на колосеку идејне борбе врши се континуирано и планско „разобличавање"“ нашег друштвено-економског и политичког система и политике „Југославије

;

„и СКЈ као „ревизионистичких", са свим импликацијама које следе из овакве квалификације, То посебно долази до изражаја у „научној полемици, укључујући теоријске чланке и у дневној штампи. Исто тако видљиво је и у: ,

систему интерног информисања кадрова (укључујући рад основних партијских организација); систему партијске наставе (што се добро види, поред неких приручмика, и из тематских планова предавања која прописује апарат, ако се узме у обзир садржај оних предавања која су објављена); у делатности појединих „специјализованих научних института односно универзитстских катедри (научни текстови интерзог карактера); у неким неформалним разговорима службеника Амбасаде и наших новинара са појединим совјетским саговорницама.

Политика Југославије се имплицитно дисквалификује као „ревизионистичка“ и у историјском контексту све чешћег поновног наглашавања значаја међународних саветовања КП 1957. и 1960. године правилности и историјског значаја њихових оцена.

Прилаз политици Југославије у совјетској штампи очитује се почевши од систематске једностраности или чак тенденциозности информација о нашој земљи (нпр. игнорисање наших успеха или њихово повезивање са СССР-ом, игнорисање наших активности, посебно спољнополитичких, повремено преношење негативних страна нашег друштвеног живота односно политичке ситуације у Југославији), преко индиректне критике наше политике и друштвене праксе (нпр. у кон/ тексту критика „десног ревизионизма“, У чему су, по правилу, садржани и они елесменти осуде који се, мање или више непосредно, односе и на нашу земљу), до прештампавања напада на југословенску политику, као што је то, на пример, био случај са чланком Гаса Хола. Треба имати у виду и огромну разлику између начина третирања у совјетској штампи (обим написа, селекција тема, тон и сл), И оне информације које се могу сматрати објективним и коректним никада читаоца не могу упутити на

' | закључак да је реч о резултатима баш самоуправног социјалистичког развитка или о успесима управо несврстане политике Југославије, Иначе, обавезна критика “трупе »Ргахј« (како у текстовима научних радника, тако и у иступима совјетских политичара) заслужује потпуније тумачење. Чињеница 0 по стојању идејног па политичког сукоба између СКЈ и појединих југословенских философа овде је непозната широј читалачкој публици, те она критику „југословенских философа-ревизиониста“ прихвата као кри. тику политике СКЈ, што је и намера совјетске стране; затим, СКЈ се, у сваком случају, сматра одговорним и за делатност »Ргах!за« и свих осталих центара научне и сличне мисли у Југославији и совјетски читалац то једино тако може и да прими. Совјетски аутори, такође, нападајући »Ргах!5«, отворено. „успут“ нападају самоуправљање» и друге основне премисе политике СКЈ (нпр. „Вопроси философии" 9/70). Подвлачим још један политички смисао совјетских напада на »Ргахј5«. Наиме, овде се често „југословенски философи-ревизионисти“ нападају упоредо са Гародијем, Фишером, Свитаком и Косиком у ЧССР (додуше, све чешће и „у друштву“ грађанских аутора). Оцењује се да се »Ргахј« све више интегрише са буржоаском философијом, а да је теоријски програм групе »Ргахј« постао философска платформа ревизионистичких групација У МКП, односно, речено политичким. речником, врло опасно идеолошко, „антисовјетско" упориште међународног значаја, Улоредо с тим, обично се наглашава да се „марксистичко-лењинистичке партије" боре б ревизионизмом, те су се тако француски комунисти обрачунали с Гародијем, аустријски с Фишером, италијански са групом. »>Мапезћо«, да и не говориом о Чесима, док Југословени (то није још написано, али је очигледно) и не намеравају да се обрачунају с »Ргахбот«. Из оваквог конципирања ствари не могу а да се не извлаче политички закључци.

Основна обележја совјетског односа према. Југославији на „идејном фронту“ у току 1970. године су следећа:

— У критикама „десног ревизионизма“ политика СКЈ и даље заузима једно од почасних места. На авај или онај начин, та

критика је била присутна не само у текстовима научних радника већ и политичких функционера. Форме критика су различите, при чему је све више приметна тежња да се избегне глобално апострофирање управо политике Југославије и СКЈ, иако то не мења суштину ствари јер све остаје очиглодно. Објекти критике (у оквиру формуле 0 „десном ревизионизму“ или без тога) могу бити „поједини југословенски аутори“, „поједини југословенски идеолози" или самоуп-

рављање, „тзв. демократија непосредних произвођача“, „групна својина“, „тржишни социјализам", национална политика, несвр-

ставање, цитирања западних аутора како аплудирају развитку у Југославији итд.

— У последње време број теоријских на_ лиса и чланака који се непосредно односе на Југославију привидно се смањује јер се са директним апострофирањем наше политике све ређе сусрећемо. Најновији талас унутрашње идејне офанзиве, а такође прослава Енгелсовог · јубилеја, нису прошли без напада на „десни ревизионизам“ укључујући и оне елементе критике који се непосредније односе и на нашу земљу. Ипак, по листовима и часописима није забележено отворено апострофирање Југославије (ван критике ојугословенских философа-ревизиониста").

У целини гледано, иако се број директних написа против Југославије смањује упоредо са нормализацијом наших односа током 1970, сматрам да је то привид, пошто се данас, У 1970. години, суочавамо, у суштини, са много оштријом, продубљенијом и целовитијом идеолошком осудом нашег друштвено-економског и политичког система и уопште унутрашње и спољне политике Југославије и СКЈ него до сада. То недвосмислено произлази из актуслне идејно-политичке платформе КПСС, из њеног офанзивтвог карактера, из целокупног „иделошког живота".