Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 7
нико није уралио, Они који су изучавали
шта Код „оца историје" Херодота значи реч историја, коју он употребљава пет пута установили су да го није самџ прошлост, не: ГО У, исто време преношење сазнања прошпости Све до данас за ових две хиљаде и триста голина постојања историографије; историја: је не само прошлост, него и преношење сазнања о проштости на садањост
Из тога су онда извукли погрешан закључак да је историја учитељица живота, Данас ве; ћина историчара мисли да она то није, Алан Тејлор Вели да се само једна! поука. историЈе може прихватити као тачна — да историја не дај никакве поуке, Додуше, ја стуПИ кажем да то џије сасвим тачно 'р псторија даје не 8 ; је а па ј еки лек, али га даје увек Могућност да историчар може произвољно пруносити поруку прошлости на своје време је разлог да многи сматрају. да историо· графија није наука. Она, заиста, вема отште прихваћене методологије. . Пол Вен (Раш Уеупе) је написао 1971. 27 историја нема метода: „Историја је посао доброг смисла:.. Она нема метода, то јест њен је метод прирођен. Да би се схватила прошлост довољно је да га посматрамо истим очима којима посматрамо свет који нас окружује, или да посматрамо . живот неког туђег народа.“ Марк Блок је нашао апологију за историју у оцени да је она наука у ходу, наука која још није изишла из детињства, Она тек треба да постане наука. Треба размишљати 0 његовој реченици да код историчара постоји „вечно кајање нашег заната“ ·
Кајање — због чега2
. Ако бих одговор на питање о каквом је кајању реч везао за понашање наше историографије, онда бих рекао да се она стално врти у једном зачараном кругу давања политичке подуке садашњости ,У већини случајева наша је наука томе подређена. Она је данас силно ангажована око доказивања нација и националности у нашој земљи, али ангажована по републичком кључу покрајин.оких научних истина. Тачно се знаде граница до које та истина вреди и преко које није пристојно да се о њој говори. Укратко — природне слабости историјске науке код нас су изгубиле и оно детињство науке и она углавном служи политичкој просвети. Званично, она је највећим делом усмерена да сече грану на којој седи официјелна политика. Обесхрабрује се писање заједничке југословенске историје прошлог и овог века, уједињење 1918. се стално доживљава као да је реч о уједињењу неке нама непријатељске земље, негује се култ старих митова И старог мрака. Певају нам како је лепо живети под старим кедровима у Либану.
Наравно, има изузетака. Данас има доста историчара који хоће да стоје на својим ногама и покушавају да следе и у нашим истраживањима оно што се у свету показало да има научне вредности. Ту почиње са ка. јањем.
Залажући се'за рационалну интерпретацију историје, Хелерова каже да се правда не може задовољити ретроспективно, нити се о прошлости може судити категоријама мо-
. рала: „Историографија даје арсенал оружја које се може. употребити. против: наших. бли-
„Жвих ... Историја је историја убистава, пљачкања, угњетавања. Ако се те приче користе као средства за оправдавања оне се могу употребити као. средства за даља убиства, пљачкања и угњетавања, Зато се мора поставити норма да се она не користе као средства. Уколико то не учинимо — мртви ће стално да васкрсавају и претварају нас у своје савременике, баш као што ми непрекидно желимо њих да претворимо у наше савременике." Зашто ми нисмо изградили такве нормег ,
То је у складу са њеном теоријом да историја сама ништа не учи, него ми учимо од историје, Учимо путем аналогија. Ако нас је пријатељ једном издао, нећемо престати да склапамо пријатељства, али ћемо убудуће пазити да не понављамо исте моделе. С тиме је све у реду до оне тачке до које претпостављамо да су људи добри и да ће увек хтети да чине добра дела. Претпоставимо, ипак, да они нису добри и да би од историје хтели да науче како се не праве добра дела. У томе смислу и одговор на ваше питање би било лако формулисати да ми ниомо изградили норме учења од историје,
"јер нисмо умели да то урадимо.
То, на жалост, ипак није тачно. Ја мислим „да су извесне норме ипак изграђене са свесном намером да се искористи неисцрпна могућност људског заборава. Црњански на једном месту вели да „већ после десет, двадесет година, лаж се прелива преко бојишта, као заборав преко гробља". Ми немамо ис торију геноцида код нас и на нашу срамоту, ми смо једина земља у свету која још није тачно пребројала своје мртве из рата 1941 — 45. Хоћу да кажем, немамо писану историју као научно дело, јер орална историја постоји и сви мртви су негде у ваздуху тачно пребројани.
Шта би било да смо од краја рата 1945. неговали писање историје узајамних убистава, на верској и националној основи, и да нисмо чекали „да се заборав прелива преко
гробља" 2 Моје је „мишљење добра лекција како
да би то била једна се учи од историје, јер она сама ништа не учи. Научили бисмо да се верске разлике не продубљују, Ла се Поа нице између нација не копају дубље с што је то. историја сама дозволила и с 5 до оне мере докле би оне обогатиле ла "јединство поштовањем малих аутономија, посебних традиција и интереса. Тек од пре извесног времена видимо како су се одједном сви ужурбали да пишу о ГИ а да се види да неко о томе води Еј њи жда у последњи час, да нас опом њи живимо и какве могућности се све је изродити из неговања, балканских Зи језичких „културних и економских д р
нија. МУ кано се држави свесно изграђивала норма да сејање разлика може дати СУ жетву јединства, иако би од историје било лако научити да је истина супротна од тога. Ако се историјској науци одузме и детињство научности, онда она постаје једно неодговрно занимање где је онда само јавни морал средство да се одреди шта треба, а шта не треба да се говори, А јавни морал
'се лако и
се лако кодификује прописаним нормама. Историјска наука све може. да докаже. Египатски краљ Фарук је наручио историју у којој је требало доказати да је његова династија пореклом од пророка Мухамеда, иако се знаде да је оснивач династије био је-“ дан албански трговац дуваном. Нашао се научник који је у целој књизи то доказао. М сад једино зависи од тога докле се све протежу моралне норме краља Фарука, па да том доказу верујемо. Има тренутака када, цели народи неће да уче од своје трагичне прошлости, а то је такођер фактор који се мора унети у сазнање могућности историје.
Мислите да због тога код нас пису изграђене норме по којима бисмо учили како да, описујући крваву прошлост, не подлегнемо да је претворимо у своју савременост2
Да, мислим... За нашу историјску науку је изгледа далеко значајније да друштво ублажи своје систематске напоре да екоплоатише њену природну корумпирљивост, њену природну везаност за саврсменост, него да изграђује њене научне норме. По природи својих сазнајних процедура историјска наука увек може искориштавати у погрешне сврхе. Тешко опоме ко се заварава да то остаје без последица и да се та навика једног лепог дана од саме историјске науке неће осветити. '
Како год у детињству и ходу, историјска наука је ипак наука. Опа неку поуку даје. Па иако је тај лек у већини случајева болеснику при руци онда када му више пе треба, још увек је то једино што она као наука може да уради.
С друге стране, дириговање историјским истинама је увек и свуда био поуздан знак општег сиромашења културе. Мале су вредности које историјска наука даје, а кад се и оне политички уоквире и усмеравају увек у само једном правцу, последица мора бити да и те једине вредности пресахњују. Историјској истини се, без обзира како варљива она била и како је заиста тешко до ње доћи, не може наћи вештачка замена,
А о геноциду код Мас говорио сам јер сте навели пример из књиге Агнеш Хелер како стара. убијања лако могу да се пренесу У будућност. 8
Ср есн Инић Парпијски иншелекигу“ алац,
П остоје извесни таленти које су
својствени _ само интелектуалцу.
Један од њих необично је истак-
нут: да служи партији. У дословном сми-
слу, партијски интелектуалац је духовни
војник организације или онај појединац
који је свјесно провео (,„посебио") узимање партије као ума..
Ипак, кад размишљам о томе што је значајно за разумијевање социјалног бића партијског интелектуалца, онда ваља захватити коријен из којег се то биће перпетуира. Површнији би са свом сигурношћу рекли да
је то онај човјек који ради у партији и за»
партију. То је, без сумње, тачно. Но, држим, само дјелимично. Мора се рећи да партијски интелектуалац није само онај који живи „од партије него и онај који живи „за“ партију, И заиста „то је тако. Увијек морамо имати на уму двоструку производњу партијске интелектуалне снаге. И овдје налазим да се таква снага обликује на два начина: најприје, из увјерења (доктринарно) уз истинско проживљавање партијске егзистенције као начина живота и друго, паразитарно у крилу и на леђима партије, што несумњиво подејећа.на оне сићушне сисавце који нападају једну врсту крупне рибе у водама. екваторијалне Африке. То су све оне сподобе ласкаваца, каријериста, шарлатана, шићарџија.,. У томе је битна разлика између ове двије врсте партијских интелектуалаца.
Лед тежи од воде
"По мојем суду, партијски интелектуалац је службена мислећа јединка.
Необично је и помислити да би он имао и могао имати свој став. Плодност таквог „иступања!“ гушењу имагинације. Луј Арагон, човјек који је прошао кроз сва раз: добља службеног партијског мишљења, рекао је једном приликом ово: „Моје књиге су књиге партије, написане за њу, с њом, у њеној борби.“. Зато комунистичке партије не славе маштовитост својих припадника. У партијама у којима превлада отклон маште кроз њих се гледа у прошлост,
Ваља ми објаснити зашто и како се производи партијски интелектуалац. Стога је потребно показати да партијски интелектуалац није једноставно онај који ради у партији и за партију. Било би то и сувише површно објашњење мада је већина аналити-
чара спремна на такву дефиницију. Моје на-
стојање да одведем до осе обликовања пар.
тијског интелектуалца сеже самом -партиј. ском начину мишљења. То значи да се партијско мишљење разликује од мишљења уотиште. Предмет партијског начина мишљења је врло идеолошко-партијна слика свијета: од комунизираног Маркса до марксизираног генералног секретара.
Садржајно, партијски начин мишљења је партијскомарксистичко мишљење, Све што свијест треба чинити јест освијештвње партијске, партикуларне слике свијета. Друга необичност партијског мишљења је посљедична. Погледајмо, на час, очима партијског. интелектуалца. Партикуларна мрена сужава оптику друштвеног тоталитета, То је необич» на далековидост. У ономе што види он не види све оно што је другима видљиво. Иза тога слиједи да партијски начин мишљења пада у противријечност са мишљењем које опсрира разлозима. Онај ко останс при расуђивању_ разлога. има све изгледе да лако постане јеретик.
У временима искључивости било је сасма могуће тврдити да је лед тежи од воде само ако партија тако каже. То је сада само по. себи невјероватно, али је било могуће будући да партијски интелсктуалац извјежбано одбија аргументе који таквим тврдњама противријече. Подсјетићу само на Лисенка, али не прихватам оцјену какву је о њему дао Роберт Хавеман. Овај је заправо рекао да је Лисенко био „научни шарлатан“. То је једноставно објашњење, јер нема ни једног друштва које се не би дало преварити од стране појединца. Но, случај Лисенка био је типичан. Он је варао из позиције партијског начина мишљења проглашавајући присталице – УУећтапл-Могвапоуе генетике „мрачним изродима идеологије класног непријатеља". Као резултат, Лисенко није био сам. Постојало је на хиљаде таквих, Тај се случај, случај Лисенка морао догодити много пута, Он није био изузетак, то је било правило. Х
Пратећи прекретнице и континуитете југословенске друштвене стварности узећу један примјер који такођер показује ограниченост партијског начина мишљења. Људи који су смислили теорију о „самоуправно-социјалистичком начину производње“ као стзистентном облику збиљске продукције показали су куда све одводи партијска наука, као, на примјер, до неувјерљивости теоријскога концепта: изнад свега, судбина теорије је да највећим дијелом остаје. теорија. Али овдје налазим да нас је погодила јелна врло „практична“ посљедица такве теорије која граничи са финансијским расапом. Према дефиницији економисте Благоја Бабића није проблем што постоји један (,„Оброзац“ и слично обровци колико то што ми "Обровац" носимо у глави који се понавља свагда и на сваком мјесту. То најбоље показује како један начин' мишљења води друштвеним неуспјесима.
Све је то, на овај или онај начин, карактеристично за мишљење партијског интелектуалца. Он није послушник партије, како то виде они који иначе сматрају партијско организирање негативним обрасцем политичког дјеловања. Он је, заправо у поседу партијског начина мишљења, изокретања сви_тијски појмљене истине. ;
Нова промишљеност као ревизионизам 2
Тешкоће које настају између одуживања партијској припадности и трагања за истином постају бдвећ примјетне, Није увијек могуће припадати једној партији и говорити истину. Партијска истина је виђење друштвене стварности очима саме партије и у томе, рекао бих, нема ничега необичног. Али када партијска истина, која је по себи партикуларна посебице у друштвима монистичке политичке структуре, тежи прометању у истину друштва, у тоталну друштвену истину, тада долази до „конфликта“ различитих оптика. То је најближе. ономе што називамо признати односно непризнати плурализам. Вратимо се радије улози партијског интелектуалца. Почнимо с његовом оданошћу владајућој линији. Владајућа линија се могла, како то показују различита историјска раздобља, мјењати, али увијек остаје једна линија. Ми то знамо по томе што партијски интелектуалац стално мора да погађа ту владајућу линију, праву линију. Изнад свега, ту се заустављају идеотворне могућности партије. Међутим, друштвени живот много је богатији да би радио у прилог увјерљивости једне линије коју у најбољем случају смјењује друга опет једна линија. То је линија која без призива сваки пут зна што народ хоће. Једном кад почне једна линија она постаје добар изговор да се више не мора озбиљно мислити. Партијски интелектуалац инклинира готово сигурно опредјељењу. „за“, Оно против оОдводи га на руб система. Мало је партијских интелектуалаца који су спремни ризиковати скандал разлике у односу на водећу линију. Они који су се охрабрили и начинили тај корак у неизвјесност били су, по правилу, одбачени. Премда су били експелирани, кад што историја зорно указује, њихово 'одбаци“ вање 'објелоданило је у много случајева нову промишљеност комунистичке позиције у савремености која је. красила њихове умове, а која измиче данашњим „Ка-Пе-овским“ структурама. Такви случајеви били су нечувени за ондашње као и данашње службене погледе. Народни гласови су им давали за право (народ иначе воли проказане), док је доктринарни антикомунизам остајао при сте. реотипу да комунисти бивају комунисти па и кад се. покушавају промјенити држећи се оне да „вук длаку мјења али не и ћуд“. Изрећи ћу једну тезу, која је можда диску. табилна, али која ми је јако драга: све оно што је интелектуално живо у социјалистичком и комунистичком покрету јесте „ревизионистичко". Волио бих да ово остане путоказом за наша будућа размишљања, али без нужне политичке поруке и етикете. Вјерујем да су „подивљали“ партијски интелектуалци много више допринијели критици слабости комунистичке партије него сви они „друштвени“ критичари који сматрају да је таква партија слабост историје па ма како и колико њихова критика изгледала звучна и „примамљиво".
Чињеница је, да партија не воли интелектуалце нити превише интелигентне. Можда
чан налаз. Воли оне који виде с партикуларном мреном и који не говоре сувише отворено. Запажамо негативну корелацију између интелекта и положаја у партијама. За мене је то дијелом и објашњиво. Само да подсјетим на судбину Троцког. Знамо да је то био први „дисидент“, како се то данас каже, у једној социјалистичкој земљи. Мозли о томе вели, да је у практичној политици потребна извјесна једноставност ума да би се успјешније остварио циљ. Након тога схватамо да партијама нису потребни интелектуалци који својом структуром ума слабо наводе практичким учинцима. То дијелом објашњава зашто у партијама нема великих интелектуалаца, Такви могу бити само њени „сапутници“ или далеки симпатизери. Осврћемо се на искуство прошлости. Послије Лењина и Троцког, као парадитматичког случаја, великих радикалних интелектуалаца, у партијама „ојаји“ један тип интелигенције без интелекта. Они могу бити добри посленици, менаџери, организатори, администратори. Сретао сам људе који мисле да су они ограничени. У нас се сматра да партија окупља углавном такве. Не налазим да је то тачно. Не барем посве. Уосталом, нико не би могао доказати да постоји критеријум ограничености што врца такву, интелигенцију. Необично је и помислити да би се на тај начин могла објаснити духовна ситуација у партији. Прије је
ту ријеч о структури снага које исходе из.
једноставности партијског ума што је средина између умне непрактичности и неумне практичности. То објашњава зашто партије углавном функционирају с полуинтелигентима или у најбољем случају интелитенцијом без интелекта.
Археологија духовности
По мојем мишљењу, партијски интелектуалац је дуална карактерна структура: доктринарна и паразитарна. Доктринарно не мора бити само оно што је напамет научено из светих књига до којих партија држи. У многим случајсенима ради се о људима који су у доктрини нашли и потврдили свој начин живота. Гароди је једном приликом рекао да је постао марксиста, а да није био прочитао ни једну Марксову књигу нити је још постао члан партије. Такви су најбољи материјал партије. Они имају нешто од старих особина партијске традиције из херојског Шаздобља и њеног револуционарног успона. Тај пол двојим од оног паразитираног мада линија разграничења није увијек јасна. Мислим да на то утиче чврстина моралног држања. Додуше, многи знаду да промјене пол, да пређу из доктринарног у паразитарни. Ипак, кад размишљам што је заједничко за оба пола структуре партијског интелектуалац нема свог аутентичног мишљења о стварима за које се Залаже. Он не тежи сучељавању „става“ с доказима, односпе разлозима за или против њега. Мора се рећи да он мисли Мишљењем партије. У том погледу, партијски интелектуалац се држи руководства па чак и онда кад не: разумије све партијске игре, Партијски интелектуа“ лац не разбија главу размишљајући о принципима своје партије. Оп мисли у оквиру
„ Даних принципа, заданог мишљења. Тако се стиче одобравање руководства и саме партије. Од „продуктивности“ такве улоге ови: си његов положај у хијерархији партије или структури партијске државе. Партијски интелектудлац учи партијску масу да мисли онако Како се у партији МИСЛИ.
Паразитарни партијски интелектуалац је посљедица једне еволуције којој подлијеже свака партија након дуготрајпог боравка на власти која пије ппчим ограничена и демократски контролирана. Он је симптом општег „кварења" партије усљед монополизирања државе. Паразитарни партијски интелектуалац је „остатак дановних снага искључених по памети. То је „интелигенција“ уведена по наредби партијског руководства. Типично за наразитарног партијског интелектуалца јесте „климоглаво“ подлијегање опом што партијско руководство мисли, У размјенском смислу такав добија све — од привилегија до државних ноложаја.
Оно што посебно износим, што је карактеристично за ту врсту партијског интелектуалца, јесте љегово прегнуће да открива она мишљења која партија осуђује: Откривање и идеолошко осуђивање других мишљења с посљедицама одузимања средстава за живот је функционално за партијске интелектуалце-идеологе. Изнад. свега такву улогу имају официјелно етаблирани „главосјековићи"“, нешто попут инквизитора., Боља варијанта су „пормализатори“ или професионални скривачи истина, чувари партијских тајни. Њима се придружују равноправно „ментални хигијеничари“, људи који говоре партговором. У већини случајева губитак духовног идентитета је потпун.
Намјера ми је да назначим двије основне тешкоће у мишљењу /лдјеловању _ партинтелектуалца. Све говори да је такав расцијепљен између партикуларног мишљења (партијских знања“) и духовне универзалности. Партије, уистину јесу, дио културе човјека (бар политичке културе), али нису више носиоци знања о друштву. и човјеку .Оне више нису ни носиоци једног погледа на свијет. Многи такви „погледи на свијет", посебно они који су оптимистички и који су претендирали на крај филозофије, остали су само погледи .Ово нам говори о некој врсти „археологије“ духовности, То је деликатна ситуација. Свијет је открио нова знања, нова умјења и нове технологије. Колико се, уос-
талом, партијски интелектуалац сналази у томе2 | Постоји и друго ограничење партијског
интелектуалца. Он је духовно „свезан“ за мишљење партије, али, прије свега, за њену организацију. Сартр је у свом „Пледоајеу за интелектуалца“ рекао да се мисли из саме организације, једне структуре која тешко подлијеже промјенама, Друштва која су 'била подизана од партија, кад што је случај са источноевропским земљама, па и са нашим друштвом, у менталном погледу су одрасла, културно се развила. Много тога се промјвнило са становишта онога У потенцији. Само је питање колико се промјенила та снага коју оличава партија данаб,
У том склопу треба гледати улогу партијског интелектуалца, човјека који је јед"ном мјењао свијест а да није промјенио себе. 1 "
9. Хајам
~ ~
2 => = о 2 о Ба о ~
д = о о 5 5 2 о јој ~
је просто т дугим постом
нико вем
упав питање мире, зар тра
добро себе мучи
је — у вету још
Ако ниси ГА
Је ли
Ко пи На с
Х
и