Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 10

Од изабраног ка обичном

(Губљење и освајање тла у савременој израелској књижевности) ада сам први пут посетио Израел, давне 1961. године, обоје смо имали по тринаест година и улазили у верско пунолетство, тзв, бар мицву. Израслу је то значило много а мени ништа, и с гнушањем сам (у ствари, < нелагодношћу) одбио понуду да се припремим за тај ритуал, Било је лсто. На леђима и лицу сам имао опскотине од сунца, и морао сам да се дим у хладовини м прислушкујем разговоре одраслих, Неко је тада рекао да је највећа трагсдија израсл ских Јевреја у томе што сада морају да постану као и сви остали, да сами заузму сва места на друштвеној ле. ктвици и обављају све послове од којих зависи опстанак државе. Много година касније прочитаћу нешто слично у једној песми Јехуде Амихаја;

Док изабрани народ

постаје нација као све нације, подиже куће, асфалтира путеве, отвара земљу због цеви и воде...

Тада сам схватио да нису били у питању „сви послови“ — Јевреји се, уосталом, никада нису устручавали да раде, укључујући и противзаконите активности, како се то лепо види из Синтерових или Бабељевих дела већ губљење саме „изабраности“, Истина, процес губљења „изабраности“ започео је још у 18. веку са ширењем хаскале (просветљење) и световнеости међу европским Јеврејима, али се тада још чинило да се ти процеси могу изменити или преокренути. Међутим, када је световност замењена државношћу 1948. године, повратка више није било. После неколико хиљада година изабраности, дошао је тренутак да „изабрани народ“ постане „нација као све нације".

Четрдесет година, колико Израел постоји, није довољно за тако нешто, и тајпроцес ће, са свим својим ма“ нама и врлинама, потрајати још неколико 'векова. Четрдесет година је довољно за нешто друго: да од некадашњег „изабраног народа“, данашњих Израслаца, начини народ противречја, подела и непомирљивих раскола. Све оно што је некада било извесно, и што су световност и хаскала само начели, у Израслу се распало у најситније делове: питања идентитета, односа према традицији, улоге религије. Нема краја поделама и тензијама у савременом Израелу, с обзиром да постоје три мерила духовне и телесне припадности: јеврејско, хебрејско и израелско. Оно што је некада (без обзира на вањске околности) било најједноставније — бити Јеврејин — данас је најтеже. Тамо где су разлике и нетрпељивости постојале и раније —, између ашкенаског и <ефардског менталитета, на пример — оне постоје и данас, чак у већој мери. Питање односа матице и дијаспоре, које је некада могло да се идсализује с 06зиром да матица није постојала, <ада је истурени и незаобилазни камен спотицања. А да не говоримо 0 питањима мира и свакодневне политике, јеврејске универзалности стешњене на меру израелске локалности, израелског идентитета који све више секаче из оквира европских стандарда, промене од „прогоњеног“ у „прогонитеља“, политичким несугласицама, унутрашњој нетрпељивости, одбојности рођених Израелаца према Јеврејима-лошљацима, расцепу између западњачког и источњачког погледа на свет...

Из тога проистиче следећи закључак: да би се схватио Израсл и њетова књижевност мора <е увек имати на уму фактор разочарања који, као какву математичку вредност 'оклону константном расту, треба уносити у сваку једначину израелског друштвеног, политичког 'и културног бића, Година 1948. била је за Израел година усхита; 1967. је година еуфорије; 1973. је година разбијених илузија, губљења. самопоуздања и почетка преиспитивања; 1988. је тодина у којој су све извесности постале неизвесне. Између тих шпицева на графикону ске историје успиње се равномерна

_ линија разочарања која је у протекле четири деценије гутала све пред 00бом: наде и идеале — ционистичке, комунистичке и ове остале; веру У рат, веру у мир, веру у веру; стварност света и властитог постојања; (и за писце) могућност стварања чисто световног језика, ослобођеног на изглед непотребног баласта традиционалних значења. У том. смислу, тума-

израсл-

_ и култура

Изабрали и приредили: Ана Шомло и Давид Албахари

чења двојице истакнутих имају изузетну важност. Шимон Сандбанк, израелски критичар и романописац, управо је у разо чарању, у „одступању од извесности", видео путоказ који је израслску књижевност водио према модернизму. Све док је израслска књижевност, као део целокупне духовне климе, остаја: ла у оквирима чврстих убеђења, мо ралних и идеолошких, њој су недоста. јали „сумња и иронија“, без којих су модернистички ставови немогући. Стога се књижевност прве генерације из: раслских писаца, „генерације из 1948", развија према законитостима <социјалистичког реализма, јединог могућег средства изражавања за „страсти и у верења националних покрета". С: по растом сумњи у друштвено-политич-

критичара

- ке вредности током педесетих им шез

десетих година израелска књижевност се приближава главним токовима књижевности нашег века. Писци „новог таласа“ реаговали су, пре свега, на безгранично поверење и самопоуздање социјалистичког _ реализма, а уместо њега су понудили симболе и метафоре, привид универзалног уместо локалног, индивидуално уместо колективног, Међутим, симболи и метафоре су још увек изрази неких уверења; било је потребно да ое Осети укус пораза у рату из 1973, године да би се посумњало у све извесности и неизвеспости, да би разочарање било потпуно, и да књижевност почне да се рађа из сумње у саму стварност, па и своју,

Роберт Алтер, амерички критичар и врсни познавалац традиционалне им савремене хебрејске књижевности, скренуо је пажњу на дословно ширење хоризонта које представља главну разлику У „старој“ и „новој“ израелској књижевности, За писце „генерације из 1948." постојао је само Израело и актуелла друштвена стварност, у којој се Европа појављивала само као „ружна успомена“. То је у складу с тадашњом тежњом досељеника, како ми је-једном приликом рекао израелски писац Ахарон Апелфелд, да забсраве своју прошлост и' холокауст, и почну живот из почетка. Тек су нове генерације Израелаца осетиле „блесак клаустрофобије“, према речима Роберта Алтера, када је почео да их раздире осећај универзалистичке традиције спутане у малом, локалном, медитеранском „лингвистичком џепу“, опкољеном непријатељима и зидом непризнавања. Отуда. нова израелска књижевност жели да прошири своје хоризонте по ширини, пребацујући радњу својих дела на подручје Европе и Америке, и по дубини, настојсћи да „повратком коренима“, открије суштину израелског бића.

У том трагању за идентитетом крије се, рекао бих, основни покретач збивања у израслској књижевности. Данашњи Израслац и даље живи у „јеврејској држави“, али «се јаз између израелског. и јеврејског идентитета стално увећава, Хиљаде година изгнанства начиниле су од Јеврејина номада који свугде може да заснује свој дом. Стога се већини данашњих јевреја, навиклих на ширину света, Израел доиста чини погодним тлом за осећај клаустрофобије (што не значи да наклоност према Израслу не изражавају на друге начине). Израелац је, са своје стране, разапет између свог још сасвим неутврђеног идентитета, јеврејског духовног наслеђа и хебрејоке традиције, те живи у сталном осећају напетости који може да има и позитиван и негативан набој.

Наслов првог романа Амоса Оза, Можда негде другде (1966), прикладно одсликава стегу клаустрофобије. Кибуц у њему постаје метафора за цео Израел, под сталним притиском стварвих збивања која се одигравају „негде другде". Кибуц је у исто врсме мера сигурности и мера несигурности, стање подвојености и неизвесности Уупркос привидном миру. У таквој ситуацији појединац мора да осети жељу за бекством и нестајањем. Тако ће јунак Јехошуинот романа Љубавник (1977) потражити уточиште међу ортодоксним Јеврејима у Јерусалиму — као што ће Харисон Форд отићи

међу амише у Вировом Сведоку — јер.

једино повратак назад, како истиче Алтер, међу Јевреје из времена пре ционизма и модернизма, омогућава ослобађање од садашњости, од историје.

На жалост, то ослобађање је само привремено, и у сваком случају се не догађа у равни у којој се збива стварна историја. Израелока књижевност (као м све остале) не може да реши дилеме израелске стварности, али се показује као „екстремна парадигма за тешку судбину свих малих култура У лобу великих лингвистичко-културних блокова и глобалних комуникација" (Алтер), што је чини посебно занимљивом и за нас. Стога је ми овај избор првенствено посвећен испитивањима кључних дилема израелског друштва и културе: питањима идентитета, међунационалних односа, могућности изражавања и односа према традици-

ји. Такво читање је предуслов за ши-

те упознавање са самом књижевно! ћу тема нас тек очекује. "

Давид Албахари

Буки Шварц: Столица

Дан Пагис

Браћа

Авељ бејаше плав и кудрав

и изгледаше смеран

као најблажа од његових козица и повијен као дим жртве

коју. је приносио

носу свог господа.

Каин беше прав: као нож.

Каин је занемео. Његова велика шака

опипава преклано грло пред њим; откуд ова тишина 2

Авељ остаје у пољу. Каин остаје Каин. А пошто беше записано да он буде луталица, он марљиво лута. Сваког јутра мења хоризонт. Једног дана открива: земља га је варала свих ових година. Кретала се она, док је он, Каин, ходао у месту. Ходао, јурио, трчао на парчету тла великом као његове сандале.

Једне вечери он наиђе на згодан пласт сена.

Свали се на њега, потоне, отпочине.

Песст, Каин спава. Смешећи се, сања да је свој брат.

Не бој се. Записано је да ће онај ко те убије бити седмоструко кажњен.

Твој брат Авељ чува те од сваког зла.

ДВОНОЖАЦ

Двоножац је сасвим чудан створ: тело га његово чини сродником других грабљивица, али једино он

кува животиње, посипа их бибером, једино се он одева животињама и у њих се · једино, он мисли |

да је странац у свету, једино он протестује против оног што је суђено, једини се смеје и што је најчудније, својом се вољом

вози на моторциклу. Он има четири уда, два уха,

стотину срца.

НОВИ ЉУБАВНИК

Подижеш ме, новчић који је неко изгубио, и трљаш ме палцем и кажипрстом. Трудим се да будем нов, да светлуцам.

Тражиш моју новчану вредност, разгледаш лице на мене утиснуто.

Чиним се ретким, као да сам прави краљ. ж

И најзад, као искусан мењач новца, гризеш ме: можда ће се искривити

тај лажан златник,

Али чврет сам, издржавам пробу; није злато, али јесте

солидна легура, Разуверена,

можеш ме потрошити како год хоћеш

С енглеског Давид Албахари

» Још није довољно. Примичеш сумњичаво уво, удараш ме и ослушкујеш. За тебе одзвањам најчистијим звуком, готово без грешке.

обува,

Савремена израелска књижевност

Гершон Шакед

Критичар као историчар: савремене књижевности.

(Уводне напомене за. историју израелске књижевности послед. њих 40 година)

хебрејској књижевности по-

стоје разне и неуобичајене

. поделе: има их по геогра()ском одређењу (хебрејска књиженност у Шпанији и Прованси), по најосновнијим _ сватањима) (у географ“ ском смислу (период еманципације),

„по имену ствараоца (Бјаликова тенсра-

ција), или по ванкњижевним, друштве-' ним процесима (књижевност друге и треће „алије" — "усељеничких периодда — генерације рођене у земљи, тенерације рођене по стварању државе). Највећи део тих дефиниција нису књижевне. Оне доказују да су већипи аутора који су се, бавили књижевном анализом, ванкњижевни процеси били много прихватљивији у дефинисању унутаркњижевних процеса, а онај који је у том смислу изузетак, А, Н, Шапира, у многоме потврђује то правило; Проблем приказа савремене књижевности је у томе, што није прихватљива суштина једноставних — бар намзглед — јасних им сложених подела, Кад говорим о савременој књижевно“ сти, ја мислим на књижевност писану углавном у Израслу и аутора овде рођених за последњих 40 година, а не на све што је написано за тих 40 година, укључујући ту и, стваралаштво Агнона и Хазаза, Ури Цви Грин берга и Алтермана. Из разлога књи жевних и историјских, светски рат кад чинилац културне изолације – јеврејског насеља у Палестини, као датум почетка савременог хебрејског приповедаштва може се узети време одјављивања дела Јизхара, оца младог при.

поведаштва у Израслу. То је прикла,

дан датум за почетак приказа хебреј

ДИ.

ске прозе, која се може назвати „оф,

временом" („Ефрајим се враћа детелини", објављено 1938. године у че сопису „Гиљонот“, Исте године објављена је и Алтерманова књига Звезде вани!)

Хебрејска _ књижевност за последњих четрдесет година је такорећи ло кална, Готово се може рећи да је су“ штина савремене књижевности то што је престала да постоји ван граница Израсла. Додуше, и до 1939. године био је Израел духовни и књижевви центар, али преглед претплатника за часописе који су тада излазили у земљи показује, да је то била књижев ност окренута дијаспори. И претплатници „Пиљонот“ и „Мознајим“, а и већина писаца били су из Сједињених Америчких Држава и Пољске, а до извесног периода и из Совјетског Савеза (Халкин, Ефрат, Валенрод, Бавли, Шо хам, Штајн, Рапапорт, Бен-Цион Кац, Померанц, Хајуџ, Кривочка и други).

Тридесетих година, велики део ЧиИталаца живео је у Пољској, у Литванији и, у мањем обиму, у Сједињеним Државама и Западној Европи, Од 1939. године, из разумљивих разлога, хебрејска књижевност постаје · локална књижевност и губи свој читалачки круг у дијаспори, До педесетих година публика је била скучена и локалног карактера, а од средине шездесетих година дошло је до проширења читалачког круга. Многи књижевници желе да буду превођени, те њихову

књижевност треба посматрати као ли-,

цем окренуту преводу и тој појави не сме се прилазити олако. Чини ми се да то није само покушај пробијања Зидова језичког гета, него и трагање за темама за које се сматра да могу бити значајне за анонимну читалачку публику; која ће читати ту литерату“ РУ У преводу. С тог гледишта могу се објаснити и неке унутаркњижевне појаве код извесних савремених ства“ ралаца.

Ову територијалну ограниченост пра“ ти значајна додатна појава, КњижевНОосТ за последњих четрдесет година престала је да буде књижевност писана за публику, која је великим делом одрасла с другим језиком и осећа се угодније када се служи својим матер“ њим језиком, био то јидиш или неки европски о језик. У тој књижевности постоји идентификација књижевног И говорнот матерњег хебрејског језика, па ако то и није баш матерњи је Зик, онда је то обично језик главног образовања, а изузеци у том случају само потврђују правило. Однос узајамности говорног језика и језика стварања много је олређенији и стварнији него раније у књижевности. Иако У књижевном језику постоје стихијски процеси, који не зависе од говорног