Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 9

ЦРНО ЈАГЊЕ И СИВИ СОКО (6) 71

Ребека Вест

плит је једини далматински град који има наполитански изглед. Осим у неколиким двориштима приватних кућа, Сплит не одише венецијанским духом који је у исти мах толико узвишен и толико материјалистички да подсећа на неку поносну авет која се вратила како би под:етила људе да је банкротирала због једног милиона, Сплит подсећа на Напуљ зато што је и он једна трагична и архитектонски величанствена машина за, млевење кобасица; зато што је место где су измучени људи разних раса вековима били принуђени да трче кроз зидове, подруме и канализацију порушених палата; а сада су стицајем околности истерани на светло дана, уредни, згодни и сличног изгледа, прихватајући модерну одећу и модерне манире 2 уљаном прилагодљивошћу, мада ће их од осталог света вечито одвајати мистерија језика и мисли које су делили док су генерацијама, у гужви, протрчавали кроз таму.

(га) Касније смо ручали са Филипом у ресторану, који иако невелик није био тек бистро, а држали су га неки привлачни и достојанствени „људи, вероватно угоститељи или трговци. За дезерт су нам дали по две палачинке са џемом, онакве какве се једу у целој Средњој Европи. Балканци су наследили рецепт од Византинаца који су их јели под именом рајасоштјав. Нисмо могли појести више од једне, јер цео оброк је, као и готово увек у овим крајевима, био добар и обилан, „Хоћу ти господи замотати палачинке у хартију да их понесу кући2“, упитао је келнер. Нисмо хтели. Али келнер је посумњао у нашу искреногт. „Да ли неће зато што су странци", упитао је Филипа, „па не знају колико нам је драго када можемо да учинимо овакво нешто за наше муштеријег У оним новим хотелима, знам то, они би се тога либили, јер зна се да се такве институције темеље на екстравагантности и разметљивости, Али ми смо овде другачији, ми знамо да не треба расипати храну коју нам је Бог дао, тако да гогпода не би морала да се стиде" „Чини ми се да они не одбијају вашу љубазну понуду зато што се стиде", досетљиво рече Филип, „већ зато што су одсели у једном од великих хотела где ће и онако морати да вечерају, па не знају шта би с палачинкама."

Келнер је ово прихватио, отишао, али се убрзо вратио. „Али ако их господа понесу са зобом“, инсистирао је, „онда не би морали наручити целу вечеру. Могли би да узму супу и јело с месом, а после да оду у собу и поједу палачинке за дезерт.' „Велико вам хвала на вашој љубазности", рекао је Филип, још увек се сналазећи. „Мислим, међутим, да су моји пријатељи еп репзјоп.« „Али зар не би било лепо", рекао је келнер, „ако госпођа огладни у току ноћи, да може само изпружити руку и наћи комад хладне палачинке поред кревета". Никад нећу помислити да је био у праву. Али његова љубазна предусретљивост је била нешто што се памти, једнако као и његов смисао за штедљивост чију је прворазредну важност истицао без хистерије, али са мирном страшћу. У Диоклецијановој палати вековима многи добро васпитани људи су морали научити да понекад добро стегну кајишеве. А нема сумње да је на њихово фино понашање утицала околина која и данас говори 0 постојању једног величанственог стила.

Наравно, Диоклецијанова палата није значајна као неки пример римске архитектуре. Она не може да се мери са Купатилима Каракале, или Форумом, или Палатином. Али она човеку доноси изузетно откриће историјског континуитетета. Кроз капију на кеју, стибнуту безвредним којештаријама, човек доспева директно у антику. Одједном се затекне у дворишту римске палате четвртог века омеђеном стубовима. (..) Замерати на адаптацијама ове палате, које су њени потомци направили да "би могли живети, било би једнако лакоумно као кад бисмо жени која је подигла велику и славну породицу замерали што је изгубила девојачки изглед. То је због тога што су ове адаптације увек прављене с озећањем поштовања. где год су били зидови, ту су и данас, Није било рушења да би се покрао материјал за нове зграде. То је, према томе, доиста једна архитектонска целина једнако очигледна оку посматрача као што је Темпл или Грејева гостионица. ту има само једна слаба тачка која није била нужна, У средини перигтила царских сдаја, у том дивном али малом отвореном простеру смештена је Мештровићева статуа бискупа који је у десетом веку извојевао право Словена да се користе својим језиком у литургији, Нико не може рећи да ли је та статуа добра или не. Једино што се може приметити у оваквом њеном положају јесте да је висока двадесет и четири стопе, Тешко је било где наћи безбожнији промашај. Ова статуа своди архитектонске пропорције палате на хаос, јер њена глава је у нивоу стубова, а пролаз у којем стоји широк је само четири стопе, то је несрећно решење јер се на нижом оближњем зиду налази црна гранитна сфинга из Египта, део оригиналних декорација палате, али много старија, хиљаду седамсто година старија, још из великог доба египатске скулптуре. Мада је сфинга дугачка само пет стопа, У поређењу с њеном завршеном целовитошћу бискупова статуа делује штркљасто и ломно, без праве тежине, попут једне од оних марионета које се понекад могу видети кроз отворена врата складишта у Ници, где их чувају за наредни карневал. Путнику је тешко замислити зашто је Мештровић хтео да та статуа буде постављена овде, односно зашто су власти то дозволиле. Ако је таква одлука била надахнута националним осећањем, ако она треба да представља тријумф Словена над римском доминацијом, онда нико овде није добро знао игторију. Диоклецијанова палата слави успомену на оно доба када су Илири, они староседеоци чија крв сигурно тече у жилама већине данашњих Далматинаца, у ствари владали Римским царством. (ва палата слави успомену на једну од нај. лешпих освета самог времена. Само зато што је био моћна империја, Рим је уништио древну илирску цивилизацију. Али када су Риму касније били потребни лобри управљачи, да га бране од најезди Варвара, Илирија је дала тринаест владара и бранилаца од којих је само један био неуспешан, Сви остали су заслужили титулу која им је била дата, те ијогев

окђав, мада св показало да се свет за који су они знали није могао обновити, Међу тим владарима, двојица највећих били су Диоклецијан и Константин, а понеки кажу да је Диоклецијан био већи.

Овај маузолеј савршено одговара његовом лику. То је зграда са куполом, извана октагонална, а изнутра кружна, Враголасто је замишљена, Њен ентеријер је окружен двоструким редом стубова који су један изнад другог и који немају никакву функционалну сврху. Они подупиру само своје сопствене китњасте фризове и капителе, и тиме одузимају доста драгоценог простора. Диоклецијан је дошао. у Рим када је ружа света прецвала и стил заборављен, Првобитно је маузолеј морао бити веома. мрачан јер су прозори направљени тек после неколико векова. Због те таме, а и нечег линеарног и оријенталног у замисли, неки су сматрали да Диоклецијан ·није градио ни храм ни маузолеј. Они су подозревали да је он, пре свега војник који се окренуо ка Истоку, био следбеник крваве и недуховне, али драматичне религије митраизма, једног персијског култа који су прихватили легионари и да је овде покушао направити реплику пећине, неку имитацију шпиља у којима су његови војници славили бога Сунца. Али ова зграда није само јалова и мемљива, она је и чудно изведена, Она је пуна несклада, посебно у односу изме-

„ђу капитела и фриза, до чега је дошло стога

што су се архитекти користили остацима старијих здања каб материјалом и што су морали да споје те делове на најбољи могући начин, Диоклецијан је урадио нешто веома слично и за Римско царство. Од остатака друштвене и

политичке структуре он је изградио ново и,

импресивно здање.

(... Сплит је веома побожан град. Приметили смо то оне ноћи.када је Професор дошао да вечера с нама. Професор је велики латиниста, био је ђак, асистент и блиски пријатељ Булића, чувеног научника који је провео цео живот радећи на игжопинама Сплита и Салоне. Њему је близу седамдесет, али је сачувао шарм прве младости, и он иде у сусрет уживањима без икакаве горчине због накупљених разочарања у прошлости, а верује да се живот у сваком тренутку може преобразити и постати диван заувек. Његови манири би задовољили стандарде сваке прегтонице на свету, али он је у исти мах имао и нешто изузетно, реско локално. „Хвала вам, не бих јастога", рекао нам је. „Знам да је изврстан али као и сви они који су морали да се одрекну робусног здравља заједно са животом у сталном покрету, и ја вам имам слабу пробаву." Затим је усуо сав бибер у супу чија је површина зацрнела. „Видите“, рекао је, „колико водим рачуна о јелу. Никада не заборављам велике количине. бибера будући да је бибер одличан за здравље. Шта, зар то нисте знали2 Уверавам вас да нема другог живота уколико човек не једе много бибера.' Била сам одушевљена. Када је путовао далматинском обалом у осамнаестом веку, опат Фортис је био запањен огромним количинама бибера коју су јели Далматинци, а и њиховом вером у бибер као лек.

Будући да је био прави син своје домовине, и он је, наравно, морао да говори о национализму, а оно што је рекао приближило ме је више од ичега другог крајњој неприкладности и муци коју су Далматинци морали да подносе од свог последњег поробљивача. Преда мном је био човек који је био савршен јадрански еквивалент оксфордског профезора. По својој природи био је предодређен да се бави само науком. Али у својој младости и током зрелих година он је био активан члан једне партије чији је циљ био да организује устанак против аустријске владе, М није било никог у тој великој и угледној породици који није исто тако снажно учествовао у отпору према влатги. „један од моје браће“, рекао нам је, „био је веома познат далматински родољуб зато што је допао невоља о којима су писале новине широм Европе. Био је свештеник, а Аустријанци су га протерали из Далмације мада је имао своју жупу. Истина, није много претрпео због тога зато што га је велики бискуп Штросмајер узео у своју заштиту и дао му жупу у близини Загреба."

„Колико је за мене било среће у тој несрећи!", узвикнуо је сијајући. „Јер, кад сам кренуо да <е упишем на Бечки Универзитет, Бискуп Штросмајер ме је позвао да га посстим, И то је најдивнија ствар која ми се десила у целом животу. Било је то јако давно, било ми је свега деветнаест година, али ништа нисам заборавио. Кад сам ушао, соба је била светла као ускршњи олтар, али не толико због свећњака, који су доиста били. дивни, колико због окупљеног друштва. Био је ту бискуп Штросмајер, чија су лепота и елеганција биле задивљујуће, а било је ту и бар двадесетак других људи који су сви били познати, угледни племићи нашег народа, научници, уметници, славни страни гости и жене изузетне лепоте и великог достојанства. Добро је познато да је бижуп Штросмајер имао дубоко поштовање за женску лепоту, као и за све лепоте овога света, ]

Али немојте мислити да је то била вечера испуњена само земаљским уживањима. Над њима се надвила супериорност овог великог човека. Прво смо сви стали око стола и он је очитао молитву на тако савршеном латинском каквим нико други не говори, каквим само анђели говоре. Онда смо сели, и за време оброка један млади свештеник нам је читао делове Јеванђеља по Јовану, а затим Езопову басну. Потом је бискуп заметнуо разговор о општим темама који је био незамисливо бриљантан иако је друштво било тако велико. Наравно, такав разговор је био његова заслуга, мада се то није примећивало, Све је изгледало као да се дешава сасвим природно. Било је то као да су птице у шуми почеле певати, а њихови гласови су се сложили у изливе такве мудрогти које не могу досегнути филозофи. Авај! Страшно је и помислити да је нешто тако савршено једном могло постојати, а више не може. Мислим да су, осим неколико жена, “сви ти људи данас покојни. Јер, ја сам те вечери био далско најмлађи гост. То осећање жала за прохујалим стари су веома добро познавали и изразили га боље него што ми умемо." Тихо је изговорио неколико стихова на латинском. Било је нешто врло карзк-

Далмација (Ц)

теристично славенско у томе што није ни поменуо непријатност због високог друштва којим је био окружен. У свакој другој земљи, сиромашни _ деветнаестогодишњи _ младић из провинције не би се осећао пријатно на ве чери у престоници код једног од најчувенијих људи тог времена. Али Срби су, исто као и Хрвати, људи изразито демократских осећаља. Веома је мало класних одлика, и Сплит, будући слободан и древни град, не осећа инфериорност према Загребу без обзира на његову величину и богатство. Па ипак, можда је и бискуп Штросмајер допринео томе да се младић осећао тако пријатно.

„Причам глупости", рекао је Професор, када је наставио своју причу, „ако се подразумева да је бискуп Штросмајер за мене бмо неко нарочито надахнуће јер, искрено говорећи, ја никад нисам био нечим посебно надахнут. Никада нисам учинио неко велико дело, нити је то било потребно. Јер аустријска власт на: никад није нешто страшно прогонила, никада нас није подстицала да будемо“ хероји, само нас је боцкала иглицама и ми смо

једино морали да будемо џентлмени и филозо-

фи. Моје најтеже године биле су за време рата, а ни то није било тако страшна“, Као што се показало, чим је Аустрија објавила рат Србији, сви Сплићани, непријатељски расположени према аустријској влади, што "ће рећи сви угледни или чак само познати грађани, били су ухатипени, и у Аустрији и Мађарској јавно показивани као српски ратни заробљеници, „ја који знам немачки као матерњи је-

зик", рекао је Професор, „морао сам да сто-

јим док су ме представљали као православног свештеника, због моје. браде. Извесне околности које се тичу затвора биле су доиста веома непријатне. Али уместо да се тога сећамо, помислимо на оне добре ствари које нам је рат донео. Донео нам је слободу и донео нам је много пријатеља. Да, много енглеских пријатеља. Јер многи енглески морнари и војници дошли су овде после рата и ми смо их јако заволели. Да не познајсте случајно адмирала Виљема Фишера2"“ „Не", рече мој муж, „али знам његовог брата Х. А. Л. Фишера, ректора оксфордског Њу Колеџа, који је велики историчар и један од најдивнијих људи на свету „Такав му је и брат! Такав му је и брат!', завикао је Професор. „Неколико пута је долазио овамо са својом флотом и заволед сам га као брата, и могу вам рећи да је он херој старинског кова!" '

Очи су му се сијале. Овде, као и у Србији, мушкарци су ретко женскасти, и ниједан ч0век не изазива подозрење ако похвално говори о другом. Отуд се путник понекад сусреће за снажном матицом љубави која тече од човека до човека, од друга до друга, од хероја до хероја.

(...) Преко млечно белог мора, док су се са наше леве и десне стране два хидроавиона дизала и спуштала, дошли смо у Трогир који се налази на једном острвцу уз саму обалу, а у заветрини једног другог, већег ос трва. То је један од оних златносмеђих градова: боје финог прхког пецива, колача. са маслацем, најбољег теста, а понекад и доброг светлог умака. Трогир стоји огољен и као дугоног, будући да је то озидан град коме су отели његове зидине. Сарацени су их сравнили са земљом, а Млечани и Мађари никада нису дозволили да буду поново изграђени, Сада град изгледа као биљка која је израсла из разбијене саксијс али јој се корење и земља држе заједно. На кеју се налазе славенизиране венецијанске палате са харсмским решеткама на каменим балконима и тако овде видимо сугрет Запада и Истока, оног Истока којег је чак овамо донео византијски утицај, а касније је остао присутан због близине Турака. Иза палата налази се доказ даје живот у исти мах сулуд и доследан, на исти начин као и снови. Дуго након читања, Сатирикон Петронија Арбитра живи у сећању као грозничава прогресија узлета маште кроз град пун кривудавих уличица. Улице Трогира вијугају и завијају као црева. У Трогиру је 1650. пронађен ·стари рукопис Сатирикона. Та књига, наравно, није била написана овде. Али да је била написана овде, не би нас чудила сличност између ње и овог града. Овде је, међутим, после толико векова угледала светлост дана. Таква подударност је савршена као што је и боја овог града, као што су и његови торњеви:

(...) Овде у Трогиру сачуван је примерак манихејске културе. У центру града налази се катедрала на поплочаном тргу. На месту шест стотина година старе катедрале, коју су спалили Сарацени, у: тринаестом веку почела је градња ове нове катедрале и настављена је још неколико векова. Дуго времена је ова катедрала била једно од уточишта патаренске јереси. Њену паству су сачињавали угледни припадници забрањене вере, а бар једном У историји ове катедрале то је био и бискуп који је служио на њеном олтару. У предворју звоника ове катедрале налази се клесани портал који је најмасивније и најчистије дело манихејске уметности који сам икада видела. У Француској, наравно, постоје примерци јеретичке архитектуре, али на њих је утицала тадашња, веома развијена француска култура. Овде се види свеже и снажно манихејство ко-

је је било накалемљено на умирући и далски.

изданак римске и византијске културе.

Портал је дело вајара из тринаестог века

који се звао Радован, што значи онај који сео

радује, и тај портал одмах подсећа човека

на романе Достојевжог. И овде је присутно.

исто осећање богатог сукобљујућег нереда, који се неухватљиво мења од облика до облика, и дух би, да појми сваки тај облик, јер кад би схватио његов значај, не би се појавио неки ред већ слутња могућег реда. Изнад врата налазе се многи призори из Христовог живота који нису поређани хронолошки, Најпре долази Христово крштење, па распеће, па тек онда поклоњење мудраца. Ови призори су представљени с извесном примитивном радозналошћу, али на њима се види и високо кулљ турно признање да таква радозналост не мо же бити у целости задовољена. Имамо утисак као да је дете у уметнику упитало: „Шта раде ови смешни људи2" А један суптилан човек у

- њему је одговорио: „Не знам, али чини ми

се. :" Са десне и са леве стране спољне ивице врата стоје Адам и Ева, као сведочанства о нашој угроженој и изопаченој судбини; а њих

· двоје стоје на лаву и лавици, који представ-

љају сведочанства о животињском свету и природи што је делимо с њим. На суседном стубу, у испреплетеној збрци, вајар је оставио запис о основним обележјима овце и јелена, нилског коња и кентаура, сирене и апостола. А на следећем стубу уметник нам показује обичног човека његовог времена како цепа др“ ва, штави кожу, прави · кобасице, убија свињу, или је ратник. Али за ове земаљске типове и призоре дете у уметнику као да је поново с једнаким жаром упитало: „Шта раде ови смешни људи2“ А човек је оклевајући одговорио: „Не знам, али чини ми Се «

У овоме се огледа став па којем се манихејство оштро разликује од ортодоксног хришћанства. Ако је обичан човек доиста прожет честицама светлости, или божанском искром, кад што су веровали јеретици, шта човек може поново да нађе у својим активностима, онда сваки појединац и његов позив треба да буду подвргнути најсторжијој могућој анализи.'Али ако обичан човек има душу, као део свог бића, у шта верују ортодоксни хришћани, душу коју је човеков пад оптерстио грехом и која се може поново прочистити вером и учествовањем у светим тајнама, као и придржава“ њем извесних етичких мерила, онда није потребно анализирати појединца већ га придобити за доктрину. Ова разлика одговара разлици између Западне Европе и Славена, и мкоги од нас су то први пут наслутили код Дос«ојевског. Запад на разговор гледа као на уговодну забаву или измену корисних информација. Када се нађе више људи на окупу, међу Славенима би се сматрало непристојним ако људи не би покушали да обједине своја искуства и ставе их у службу спасавања света; У своме понашању, људи на Западу следе известан прихваћени образац од кога одступају само људи слабе или веома упорне воље. Али међу Славенима, да би видео одакле долази светлост а одакле тама, човек испробава најразличитије облике понашања. У ствари, Сла• вени улазе у такву расправу и експеримент који се Западу чине непотребним, па отуд и мор« бидним, будући да подразумевају многе муч= не ствари. Тај дух се може препознати и у притиску радозналости, у истраживачкој природи Радованове имагинације.

Али постоје и неке друге сличности између манихејства и славенства, између Радована и Достојевског. На пример, слично је одсуство осећања за врхунац. Ортодоксни хришћанин верује да се прича о стварању света открила у једном склопу догађаја чија се лепота може препознати у делу јасних пропорција. Та прича укључује известан број људи, не толико много да их не бисмо могли запамтити, и сви су они лако препознатљиви, и ти људи учествују У драми која почиње Стварањем света, досеже свој врхунац у Инкарнацији, а онда ге. завршава Судњим даном и доласком Краљевства небеског. Са друге стране, манихејци верују да је безброј људи, које. тешко можемо разликовати, обузето налажењем заблуделих честица светла, што је процес који може досегнути врхунац тек када је завршен У''Радовановом делу то се огледа као нека посебна недраматичност надахнућа, као одсуство светлости и сенке у његовим реакцијама на своју тему. Исто то видимо у славенској спремности да остану читаву ноћ у разговору без краја; исто и у оном сталном, непрекинутом духовном узбуђењу Достојевског.

Једна друга сличност је у томе што постоји привидан парадокс између жестоке битке против зла, комбиноване са прихватањем природе зла. То ми на Западу не можема да схватимо јер сматрамо да искрено супротстављање греху мора бити праћено одбијањем размишљања о њему и жељом за уништењем греха. Али према манихејској вери нема потрсбе за борбу против тамс, изузев онда када у своју мрежу ухвати светлогт. Када се краљевство таме не меша у краљевство свстлости онда

оно и не смета. Овакав став се може уочити у Радовановим верним репродукција“ несавршених облика живота, као што и -7остојевски бира своје теме из сфере абнорм: тог, А постоји и још једна сличност која је видљива нарочито у Радовановом делу. Његове удове са ликовима који представљају Мрак, па својим леђима носе они који су дошли из таме: Јевреји, Турци и пагани. Директно и 023 нкак-

вог осећаја непријатности представљени су они који су предодређени да пате, што је сунрстно начелима људске правде. Калвин је то исто признао са тешком муком од које овде нема ни трага. Ни Достојевжи се никад не тужи на Бога зато што је створио хаотичан свет, који он описује. То је можда стога што манихејци, попут Грка, Бога нису посматрали као Творца, већ као Аранжера, или чак као Божанску супстанцу коју тек треба аранжирати.

То што је Запад у гледању на ове ствари потпуно ортодоксан и нимало манихејски, последица је ревности Римске католичке цркве. Она је једноставно физички уништила оне људске заједнице које нису хтеле да се одрекну ове јеретичке филозофије. Али југоисток Европе је тако дуго живео у сталним немирима, најпре због грађанског рата и инвазије Азијата, а онда због турске окупације, да Источна црква никада није могла сфектно организовати прогон јеретика чак и да је имала склоности за то. И ту су нестали спољни видови манихејства, што се током времена и морсло десити, делом и због компликоване и фантастичне основне легенде, односно због непривлачних и окрутних настраности манихејског ритуала. Али остала је манихејска филозофија, укорењена у народни дух пре него што су Турци затворили врата између Балкана и о> талог света. Та филозофија је путовала на север и утицала на нову земљу Русију, где је након више векова, на запрепаттћење Европе, надахнула. цслу једну“ генерацију дивова. Руски романсијери деветнаестог века представљају последњу обнову једне филозофије која је У себи имала одвите племенитости да би могла потпуно ишчезнути, =

(Наставиће се) С енглеског Никола Кољевић