Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 11
језика, ипак не могу се игнорисати унутрашње везе народног и новинарског, позоришног или кабаретског стварања и дечје књижевности са „легитимним“ књижевним језиком. Штавише, сада се први пут приме-
њује вишеструки. систем (ако морамо
да употребимо израз Евен-Зохара) који практично садржи „меканонске" жанрове, које је читалац или слушалац прихватио као легитимни део књижевног стваралаштва. На такве жанрове утиче књижевност и онл утичу на њу. Све више се сужава веза између позорнице и лублике, д стварају се и нове могућности у дијалогу, Оне су настале, јер је постојала потреба за преводом књижевних дела (кир. из америчке културе на говорни језик: (као Шелијсва Свачија девојка у преводу Бен-Амоца), коб мн због тога што је позоришна аутентичност обавезивала ауторе који су писали за позориште, од којих су многи били приповедачи и. пссници, да дају дијалог близак говорном језику. Ова појава не постоји само у језику позоришних комада и приповедаштва, него и у језику поезије, а Амихајсро песништво је изразит пример језичког стваралаштва које је као извор који навире; стваралаштво које није зависно само од културне традиције или високог израза језика да би себе из-
разио, већ успева да дође до приклад- |
ног језичко-постског стила, Процеси зближавања говорног ми писаног језика за последњих четрдесет година нису једноставни. Они су веома кривудави и на почетку пута још су њима владале језичке. књижевне норме Хазаза ми Атнона, с једне, и Шлонског и Алтермана, с друге стране.
Основна поставка те генерације је била, да је језик књижевности у неком другом стадијуму, вишем него језик стварности, и да треба учинити све како би сета разлика сачувала. Код једног од првих књижевника рођених у земљи, С. Јизхара, долази до изражаја разлика између књижевног и језика свакидашњице, те је још 1951. тодине писао Јицхак Саде, да је таква књижевност само за мањи круг, јер само мањина може да продре кроз језички застор до поруке. И писци као што су Бурла и млади критичар тог доба Јаков Малхин били су склони сличним назорима.
Иако су књижевност створилии људи који су се родили у Израелу, где ке говори хебрејски и улични језик и где се одвијају стални језички процеси аклиматизације нових таласа имиграната, на почетку процеса се сматрало да је књижевност само за малобројне и „праве читаоце". Пред језичко-књижевно стварање постављају се многобројни задаци: да исгита везе између језичких ванкњижевних процеса и процеса унутар књижевности, да се испита смисао разлика међу тим процезима. У разматрању значења тих разлика иу. унутарјезичком погледу и У погледу везе текста са публиком којој је намењен, питања су: како та публика чита текстове који су написани у таквим спојевима и какав треба да буде профил читалаца којима су ти текстови били намењени, Изхар није био усамљен, већ су поред њега, а под његовим утицајем многи аутори стварали дела високе језичке културе не досежући увек његов језички рафинман.
4
"Много сложенији проблем је однос између одређивања синхроног и дијахроног у описивању развоја књижевности у последњих четрдесет година — периоду који је још у процесу развоја. Проблем извире не само 3ато што истраживач мора да објасни процесе који су још у току, већ и зато што је сваки историјски приказ истовремено оцењивачки, па и онда када истраживач настоји да 9е уздржи од процене појава. И само одређивање места појаве у поставци, утврђивање да је извесна појава — појава, те да друге нису вредне помена или да се помињу тек узгредно — и то је оцена. Штавише, књижевноисторијски опис утврђује увек везе и спојнице између посебних и општих појава, где посебна појава црпе овоју посебност из упоређења са општим појавама, а општа појава долази до ктатуса опште из веза међу посебним појавама,
Рецимо, ако прикажем дело Шлома Калоа Гомила (1962) изван општег контекста развоја хебрејске књижевности шездесетих година, оно ће из гледати највише као куриозитет. Међутим, у општем прегледу, као део процеса којим пролази хебрејска литература од натуралистичког ка симболичком облику — ово дело веома је значајна појава. Пошто Кало није наставио да објављује и није имао публицитета, критика га је заборавила, мање-више праведно. Међутим, ис“ торичар књижевности не може да га игнорише. У повезаности са каснијим појавама установиће се да то де ло представља значајну књижевну по-
јаву. За последњих четрдесет година уз-
мепиле су се књижевне норме, теме и стил, Те су промене довеле до то га, да нам појаве које су изгледале маргиналне у ранијем контексту, са-
да могу бити централне,
5
Један од главних проблема који стоје пред савременим историчарем је, дакле, раздвајање погледа на свет у оцењивању дела, када се покушава да оцени према садашњем крите рију ол олређивања улоге У систему и њихове повезаности једно с дру: гим, кад и о повезаности жанра де ла са другим жанровима сада и у про.
шлости.
"ше временске одреднице,
Када је историчар књижевности био и активни критичар, проблем је тим већи, зато што он мора да даје прсимућство овом или оном делу у извесном пресеку времена и између улоге коју та борба испуњава у историји књижевности у позитивном смеру или у негативном, одбацујући друга дела. И још нешто: могућност потпуно објективног приказа.улога и оцена појава доста је тешка, јер историчар бира, и објашњава појаве, организује их и по извесном систему у времену, а његов избор између времена овде и сада и доба које је претходило овом времену, та борба је много већа од оне коју води са становишта времена и простора у којима се налази, у објашњењу књижевних појава, када закон | застаривања може да се примени. Себи дозвољавам да кажем да са извосног глодишта цела историјско-књижевна реконструкција садржи стални | конфликт између положаја истраживача у времену и доба у ком је дело стварано. Све је ово речено зато што сам понекад у недоумици да ли да прихватим или не прихватим науку теоретичара франкфуртске школе (Адорно), да је' објективна историја друштва и културе опсена коју су владајућа позиција или струја наметнуле генерацији да би ојачале своју доминацију над промлошћу као што то чине и у садашњости.
6
У анализи књижевних појава“ сваки историчар мора себи да конструивезе међу појавама које назива групном или временоком нормом, и истинским покушајима да повеже све то са ванкњижевним догађајима, који понекад 'одређују ове оквире касније од временских периода. Историјски преломи последње генерације ју веома компликовани, али их не можемо игнорисати у историјском приказу културе између могућности поставке јасне и важеће везе између њих и између развоја књижевних норми или непостојања такве могућности, Историјски догађаји као други светски рат, катастрофа јеврејства, ослободилачки рат, ратови Израела, промена демографског карактера државе од земље у хојој је већина оних који потичу из земаља Истока (а то већ није прелом већ процес), битни политички догађаји (и разне могућности да се одреди шта је важан политички догађај, као што је важније оно што «ке назива „афера“ и за њом следи процес распарчавања _ Мапаја (лабуристичке странке) и оилазак оснивача са историјске сцене, или политички преврат 1976. тодине и процеси који су дошли за њим, као растућа ооцијализација. оријенталних Јевреја.
Јачине политичких оквира не омогућавају историчару књижевности да их игнорише. Нека од питања које он поставља су у ванкњижевним догађајима — рецимо: шта је разлика између епохе јеврејског насеља, друтог светског рата и ослободилачког рата (када је становништво живело као затворено друштво У опсади) и епохе државе (која је отворила јеврејско насеље утицајима извана, променила њен демографски карактер и претворила становништво од кохерентног и затвореног друштва, базираног на оба везујуће друштвене вредности у индивидуалистичко и отворено друштво, које је почело све више да одбацује неке традиционалне вредности) 2 Шта се дешава друштву које је запустило своје романтичне идеале и придружило се урбаном свету западне културе2 Како повезати све те појаве са књижевношћуг (~
Треба нагласити да жу историчару културе историјске одреднице код нас много мање важне . од друштвених процеса које су те норме створиле или им служиле као врхунске тачке процеса који су им претходили. Сваки покушај директног повезивања историјске одреднице са књижевним процесом је апсурдан, јер књижевни процеди као и друштвени су револуцио нарни само на изглед, али су у ствари увек веома лагани, образују се као конфигурације постојећих појава и не мењају се од данас до сутра. Склоност критичара је да проузрокује револуцију и да споји револуцију с историјским догађајем и конструише привидну хњижевну историју по моћу бинарне опозиције, веома оштре: насеље-држава, пре катастрофе — и после ње, пре јомкипурског рата им после њега. Пре појаве „према“ и после појаве „према“; од Натана до Натана и после Натана. Крити» чарски знаци су револуционарни, а насупрот томе књижевни историчар мора да види које су еволуције критичари покушавали да прикажу као револуције или шта је довело до то бож-револуција:
1. Натана Алтермана
2. Натана Заха.
Ти прикази су, наравно, сложенији и двосмислени у процени и у улози, али су много тачнији, Они одузимају жестину „инстанта" — тако типичног у оцењивању критике, У дугом процесу површни критичарски закључци понекад су смешни, па били они бинарна одређивања — као стил спохе А према стилу епохе Б, или конструкција романа у епохи А према конструкцији романа у епохи Б, или стил повзије у епохи А према стилу поезији у спихои Б — били они оцена вредности, улоге или значаја овог или оног ствараоца у систему, Искуство историје књижевности је да књиту треба повући са тржишта, из арене и лиге и представити је као вСЛИКИ комплекс појава, где цвета хиљаде цветова,
књижевна историја не може да игнорише оцену места и вредности аутора у процесу, али то мора да буде, по својој природи, оцењивање уравнотежено и суштиноко, Ове ствари 'наговештавам, јер сам и сам био међу ауторима бинарности, која Ми ретроспективно изгледа више као део процеса него приказ, · ;
7
Сваки монографски приказ који се бави активним ствараоцем је делимичан приказ и не може да прикаже активност аутора, осим ако полази од претпоставке да је аутор завршио дело, да од њега више не очекују никаква изненађења, нити дела која нису унета у монографију, а која би. Мерон о Јизхару и Шамиру им друграфије о. савременим израелским писцима писали су Нуриц Грац о Амо су Озу, Нили Седан-Дукерман о А.Б. Јехошум, као и делимичне критичке монографије, 'на пример Аврахама Балабана о Амалији Кахана-Кармон, Израел Косн о Ахаропу Мегеду, Дан Мерон о Језихару,и Шамиру и дру-
Рафи Лави: Композициј
.
Јехуда Амихај
Моје смрти
ги. Овим тога: анализа укључује смелост претпоставке савремене књижевне историје да нова дела аутора
"неће изменити општу слику коју ис-
торичар слика као претходницу мо нографије или да је монографија један њен део. Општи прикази обично описују спољашње и књижевне услове (утицаје, језик), нормативне оквире (стил школе, водеће трикове); поделу по жанровима и поджанровима (роман, кратка прича, авантуристички роман, пустоловине, исповести, лирске приповетке) и изабране хоризонте у којима су делали аутори. Ни монографије не могу „опстати саме по себи, јер историчар мора да их среди по извесним принципима. Неки .их сврставају по вештачком спољашњем уређењу (према, датуму рођења, по азбучном реду аутора), али стварни историчар жели да нађе пут у унутрашње схеме монографије, којима
" би уобличио конструкцију унутраш-
њих веза, а што претвара писце У
· књижевност и преко општих приказа
изван монографија.
Моје смрти су ушле у ветар : Моја мајка је у жалости, а ја још увек у животу.
Ја сам као простор за рат против времена.
Недавно, зелено се обојило радошћу
иза твог лица на прозору.
То је само у сну који волим увек да сањам.
МОЈ ОТАЦ МОЈ КРАЉ
Мој отац, мој краљ, љубав и мржња
Начинили су од мог лица лице ове суве земље,
безразложна
Године су од мене начиниле
дегустатора бола.
Као дегустатор вина, ја разликујем
међу разним тишинама,
и препознајем ко је и шта мртво.
Мој отац, мој краљ, као моје лице неће бити изборано смехом или плачем. Мој отац, мој краљ, као све што се догађа
између жеље и туге
не мучи ме сувише; и као све што радим против сопствене жеље изгледа да је мене ради. А моја воља је
као цветање.
НА КРАЈУ ТИ СЕ ОСУШИЛА КОСА
На крају ти се сушила коса Када смо већ били далеко од мора А речи и со измешани на нама,
Раздвојене уздахом
И твоје тело није одавало више Страхоту што је претходила. Узалуд смо неке ствари заборавили на обали
Да бисмо имали изговор за повратак,
Нисмо се вратили.
И у данима овим ја памтим те дане
Што носе твоје име, као име брода.
Када смо видели кроз отворена врата Човека док размишља и како смо гледали ' У облаке погледом старим наслеђеним од предака
Којим очекују кишу,
И како је ноћу, док се земља хладила
Твоје тело дуго, као море, Сачувало топлоту.
Са хебрејског Ана Шомло
/
жевника и. дела,
За последњих четрдесет година, створене су епохе двеју генсрација: књижевност четрдесетих година (чији су почеци четрдесетих година) и књижевност с краја педесетих година (МА из средине, па чак и с почетка мф десетих година). Критичари «у извфшили поделу на генерацију ослободи лачког рата (боље је можда рећи генерације јеврејског усељења) и генерацију писаца рођених у Израелу. Била је то веома оштра подела, која је омогућила инстант-историју, а да није захтевало да се уђе у веома сложене процесе кроз које је пролазила прва генерација под утицајем друге, и у још сложеније процесе, који су приближили другу генерацију првој.
Друга генерација тражила је да се отргне од колективизма и од општих проблема, али на крају крајева не само што се вратила тим проблемима, већ се после симболичке трансформације (Љубавник) општих проблема, вратила њиховом реалистичком приказу (Далека земља). Прва генерација почела је да третира опште проблеме и трудила се колико је год могла да се од њих удаљи (Дете, чији (иг2, Кратак живот), али се и она враћала на разне и чудне начине проблемима из којих је излазила (понекад у симболичкој · траноформацији — Бењамин Тамуз: Митруски врт). Путеви обликовања који су се удаљили од једноставних реалистичких техника претворили фу се код књижевних стваралаца обе генерације у наизглед веома сложене технике. На пример, сложена замена наратора заједничка је данас разним ствараоцима (Натан Шахам, Бењамин Тамуз, Јицхак Бен-Нер, А. Б. Јехошуа).
Велики део уопштавања и контраста, на које смо се навикли у језику критичара у подели на генерације, треба подвргнути поновном испиту. Не само зато што су се ствараоци изменили и што су друштвени процеси који су стварали нове ауторе мењали оне старе, него и зато што се створила могућност другачијег општег синоптичког виђења, које ствара нове везе. Такво виђење није било могућно док се критичар односио у процесу критичарске борбе на веома сужени избор дела која су била одабрана (чини ми се да је нешто од тога остало чак и у историјској књизи Нурит Грац Хирбет Хиза и Сутрашњи дан). "
Обновљени историјски приказ не сама што преиспитује везе између књинего поново посматра и место дела у канону стварања тог аутора. Ако је у генерацији и за генерацију у часу изласка из штампе роман као Он је ишао пољима изгледао важан или један уд важнијих Шамирових романа, данас се из нова може гледати на роман Под сунцем и проценити да ли је у суштини значајнији, иако су онај први и неки други романи својевремено више од“ говарали очекивањима "читалаца,
Можда је. овде и крај елегије: и» торичар савремене књижевности је читалац који ишчекује, као и сваки други читалац, али он мора да буде свестан односа измећу духовних видика, ишчекивања читалаца. и места које је дато делу у силмему времена у коме је изашло из штампе, Оно што историчар покушава да учини је да се ослободи петпоставки условљених друштвеним и просветним притисцима у тренуцима стварања, штампања и припрема — < једне стране, им карактеристичног дуализма мислилаштва у борби две генерације — < друге стране. Он ће покушати да чита дела по њиховој суштини, по унутра шњем реду, по унутрашњими повезаностима које се стварају приликом покушаја проматрања које ће надјачати једнострано мешање, чији су извори, какој е речено, у борбама које «у водили он и његови савременици, као и у оцењивању стваралаца · од стране његових савременика из перспективе потреба његовог доба. Он ће покушати да одмери богатство појава, пре свега језичких, као система синонима и антонима, међу којима постоје синхроне и дијахроне везе.
Да ли су његова схватања у времену и месту у којима се он налази легитимна и важнија од схватања које он жели да надјача2 То се не може знати. Нема сумње да је то “треће гледиште, уз она ранија, којих је критичар као историчар свестан, искристалисано у борби с њима. Да ли ће историчар будућности прихватити њетово гтледиште2 (Његови пријатељи м савременици сигурено неће, јер <е сваки од њих још бори за добру плозицију у књижевној средини у којој се ствара.)
Сигурно ће доћи дан када ће се и то треће гледиште поново испитати и поднеће судбину и ревизију пред четвртим, петим и шестим оком. Време и пространство мењају лик прошлости не мање од садашњости и будућности, Та информација је важна за историчара, јер ће му сна мотати поклонити оне подупираче скромности и сарказма који су му потребни када жели да дође до текућег култур-
ног доживљаја, да би из њега искле-
сао неку слику.
Све што је 'остало историчару ла учини је да за себе добро размотпи ла ли је стварно успео да се избори бар за оно треће гледиште, које му је надница за сав његов труд и које му омогућује да сагледа културу која <е ствара овле и сада као пелина, Тај пут моћи ће да пружи истомичапру скучене м неолрећене могућности тих“ ватљитот приказа четппогет гопина У којима је м он лео ппопеса. као гл је у пропсгу. пти м ват тета, т
Са хебрејског Жени Леба