Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 12
Нисим Алони |,
Турски војник из Једрена
' ноћи с месечином, када је због улич“ у не прашине бледа светлост магловита, окупљали “бисмо се па оближ. њем пољанчету и казивали приче, На дну улице, у крчми господина Пинта, Ђаво је зајео испијајући арак из меха од кожица шишмишева, У шумама Источног предграђа лавови су рикали, обарајући коње ударцем канџи, На тавану Соломона Кабиниа живела је совуљага хиљаду година стара и проклињала сваког ко би се дрзнуо да јој смета. Соломун ју је видео.
Понекад, касно у ноћ, сашаптавали смо се о Богу који је био Смрт, и чија је слика била на свим бандерама, док је он сам, обојен плаво због рата, седео на њиховом. врху. Ратовало је у Мерса Матруху и наоштрени су стражари крстарили улицама да би спровели замрачење. Али у ноћи обасјаној месечином, Смрт је си-
лазила са електричних бандера и седела с нама,
у пољу, ситни старчић, модар и ћелав.
Седео је тик до мене док сам казивао причу о војнику из Једрена.
Једног пролећног јутра, када његов официр кликну наредбу, турски војник искочи из своје лисичје јазбине, пре жочи бодљикаву жицу и 6 упереном пушком полете да убије бугарског душманина. Док је јуришао, непријатељска граната докачи му врат и отфикари му главу. Глава му одскочи с рамена и полете кроз ваздух, а из уста му је и даље извирао турски ратни поклич, док му је тело бесно насртало на бугарске ровове.
Учини ми «се да Смрт шкргуће зубима кад да сам ја све то измислио, Али ја сам то изистински чуо од турског војника из Једрена,
Био је улични чистач ципела, Дању је седео на шамлици до банка за обућу у читавом низу чистача ципела у Улици Алемби, у Тел Авиву одмах до Булевара Ротчилда, и при по“ вратку из школе ја бих се искрао од другара да га обиђем, јер је скупљао, за мене, сличице „Призора из Свете земље", које су пристизале у сваком паклу цигарета, Имао је врљаве очи, сличне мишјим главицама у обућарској радионици Исидора Сапорте. Насред главе имао је прав, бели раздељак, док се 2 обе стране његова коса цаклила од бриљантина. Имао је и бркове с вршцима посувраћеним надоле, и дуг, светао ожиљак на врату.
Носио је отрцану одећу каки-боје. У џелу кошуље имао је црвену оловчицу и перорез чија је оштрица изгубила сјај, Њиме је чистио нокте, Око чланка је носио црну кожну траку, а ноге су му увек биле у патикама. Када би му се обраћали други чистачи, одговарао је промуклим шаптом. Знао сам зашто никад није дизао глас. И зашто никада ником није поверио своје име. И зашто ме није упитао за моје.
Ноћу је седео у ћумезу господина Пинта на дну суседне улице заједно са Ђаволом и са берзанским мешетаром шиљатих зуба, и са Соломоновим слепим ујом и понекад са господи"ном Голдбергом, Пољаком који је живео У собичку подигнутом на крову Шмуелове куће. Али ноћу је он био други човек, ' · Ако бих прошао мимо Пинтове крчме увече, пре него што би застро прозоре, затварао бих очи да не погледам улутра, мада сам горео од жеље да видим Ђавола, бар једанпут, како пије из меха. Када су датуле сазреле на стабли“ ма, јата слепих мишева навалише у шиштање слично цвиљењу. На Аврамино Кошијевој тезги с лимунима, до слике краља Ђорђа, стајала је посуда са соком од датула. По ноћи, говорио сам себи, Ђаво се пење уз стабла палме, хвата слепе мишеве у лету и прави од њих мехове. Једног поподнева упитах турског војника: „Шта Ђаво пије2",
„Пиво".
Враћајући се из школе, застао бих да убијем
~
мало времена 2 њим, Он на његовој шамлици, ·
ја на мојој школској торби седели бисмо и зијали у дремљиву летаргију уличице. Понекад бих му удслио трунчицу знања које сам тог преподнева покупио у школи. Понекад бих му говорио како стоји с ратом у различитим де-
ЛОВИМА света. Пешчане олује су беснеле у За-'
падној пустињи, Крваве борбе су се водиле У Севастопољу. је л рат још бесни у Једрену2 Да ли се пешчане олује још увек стичу У Једрену2г Да ли Турци још увек јуришају на бугарске душмане2
Увек је потврдно климао главом. У једној од фиока његовог сандучета са прибором за чишћење налазила се мала флаша арака. Када би забацио главу да из ње потегне, Адамова јабучица би му заиграла, -а бела бразготина поруменела.
Јааков Орланд
Када бисте само знали
Ето застаћу сада одједном
И огромним напором, тајним, мени непознатим
Претворићу се у камен,
И проћи ће хиљаде година
И мој мали син проћи ће опет овим путем
И умориће се И сешће на мене да се одмори.
О, мека и млада топлино његовог додира,
Клаћење његових несташних ногу, Његове пале пете које ме додирују. Задржите ме, планине,
Да ми се не распрсну све преостале хиљаде тодина,
Он, ето, устаје
Опет јак и оран
И дечјим неверством рита ме, Котрља ме надоле —
У бездан.,
Када бисте само знали Ви који се успињете путањом, Да је сваки планински камен ваш отац.
| ту не нађе оно што је тражио. Коначно,
Затим би отро уста и косимице, као миш, гледнуо у мене, Једном, када ми је понудио боцу, срце ми заигра. Затим је склони У фиоку, цокћући уснама, док су му крајичци усана извиривали испод брка, осмехнути,
„Пререзан ти је гркљан“, рекох,
Осврнуо :е по напуштеној улици, са осмехом и даље на лицу.
„У Једрену нема човека без пререзаног гркљана“, рече тихо.
Када је ходао, изгледао је као бегунац, очију према тлу, додирујући рукама зидове кућа. Та ко је ходао, говори сам са собом, у својим пнатикама, откад му је глава одлетсла с рамена у рату између Турака и Бугара. 4
Пријатељи су ме звали Једрене. )
Ссломон Кабили је казивао приче о својим течама и теткама док је његов брат Закола исмуњавао празнине узвицима. Мико је причао детективске приче, Шмиел је причао о ратовању свога оца у Западној пустињи, А ја сам причао о Једрену.
У Једрену је било џамија чији су минарсти навали небо. Вило је људи са угластим брадама, пререзаних грла и кривих мачева. Био је ту и тужан Краљ, чија је четвртаста брада при: кривала његов пререзани гркљан. Град беше окружен дубодолинама пуним ружа и речица што бу се сливале с планина да их напоје; Сваке ноћи Те бу речице одзвањале дугим и клабним њиштањем из уста хиљаде ратничких кења који су 26 у њима утопили, РАТНИ коњ, утонљен у реци, рече Турчин, њишти једном ноћу, и када зањишти, чувени певачи из Једрена престају да певају по крчмама.
Певаче из Једрена, рече турски војник, славе широм света. Погледаш ли боље, рече ом, установићеш да ови славни невачи долазе одатле. | у
„А Јјовеф Шмит2" = упитах ја.
„Из Једрена" = рече он.
Једне вечери, на повратку из књижнице, проћох поред крчме господина Пинта и видех турчина где седи на плочнику оборене главе. Кошуља ми се лепила за кожу, и сећам се да су на радију прорекли оморину. Плава светлост је допирала са електричних бандера, а прозори кућа беху застрти ћебадима. Хтедох да га заобиђем, али изненада он диже гла= ву, а његов поглед ми пресече пут. Коса му
_ беше попала по очима, мада се његов разде“
љак, прав као увек, беласаб у сутону. Ипак, пномислих, то је други човек, Кошуља му беше раздрљена, опасач лабав, чакшире незакопчане. Када би се Соломонов слепи ујак нашље“= мао, мајка би позатљарала све капије. Он би пишао насред улице, вичући: „Моје очи, моје очи!"
„Као да га неко коље", рекла би мајка.
Турчин се ошмехну претученим осмехом. Зауставих се на неколико стопа од њега, љутит и подозрив.
„Беж' кући, дечко", грдили су људи на улици.
Али Турчин настави да се смешка као лутка и прикова своје тамне очи за мене. Знао сам и у мраку да у њима нема ни трептаја. Дру-
Грачији је, помислих. Можда ће почсти да се
дере као Соломонов ујак. Можда ће заплаКати. Био сам сигуран да га је ђаво избацио из крчме.
Са одстојања, као да га не знам, упитах;
„Што не пођеш кући2"
„Где живиш2"
Полако подиже главу и загледа се у мене, онако подуже, искривљеног осмеха, светлуцавих очију као да је гледао кроз мене у мрак. Виблиотекар гледа кроз мене, помислих. Друга деца гледају кроз мене, а сада и Турчин.
„Шта је то2' — рече он, његов спор, тежак глас различит сада.
Укочих се као непријатељски војник.
„Књига из библиотеке."
Махну главом с једне. стране на другу, као клатно нашег сата. А онда, као да се изненада нечег сетио, он испружи ноге, и поче да копа по џеповима панталона.
„Где ти је кућа2", упитах ја, безан.
Сада он погледа у џепове кошуље, али ни
он нешто ископа из задњег џепа чакшира. Беше то слика из серије „Призори из Свете земље". .
„Моја дечица", заусти он, пружајући ми је, „Моја жена — далеко."
Слика је приказивала јеврејског високог крунског чиновника са клобуком од астрагана и пушком, Добио бих два „јерусалимска зида или чак три „Рахелина гроба“ за њу, али оклсвад сам да ли да је узмем или не.
„Узми је", рече Турчин оним необичним гла-
сом. „Жена, деца, тамо!:.."
Јосл Бергнер: Црлеж за Кафку
Превела са хебрејског Женљ деби
· него икад и јак
Изненада, зрак светлости прешече улицу и госнодин Пинто искрону иза завеса, За тренутак, Турчин и ја бејасмо у ступици зрака; онда, својом грдном телесином и главом уоквиреном _ кудравом косом, видех како господин Пинто маше џиновском, осветљеном руком ка мени, '
„Иди кући!", драб се. „Шта ту зијаш2"
Разазнавао сам његове натуштене обрве, устукнух само један корак. Плочник није гов, храбрио сам себе,
Турчин као да га није ни видео ни чуо.
„Зар не чујеш шта ти кажем", урлао је подин Пинто.
Не померих се. Господин Пинто се стушти на мене, а ја одскочих као цврчак, док не
али ње-
гос-
„осетих како ми зид с леђа дере књигу из биб-
лиотеке, Отвореном шаком господин Пинто је показивао према Турчину, док ме је другом опомињао: "
„Зар немаш очи у глави, ти мала уштвог Човек је болестан!“ Турчин се окрену ка го» подину Пинту, усана искивљених и силовито кежење без смеха. Зрак светлости паде на ћубу његове косе, а његова раздрљена кошуља и брци засветлуцаше, Други човек, кликнух у себи, гусар с брчинама! Али, он поново одврати главу, и протресе њоме као сугетка када говори о рату, Као да је хтео да је стресе са рамена, помислих. .
„Сада ћеш ти добити своје!“ — рикну господин Пинто устремивши се на мене. Баш тада искрбну однекуд један љутити стражар и обрецну се на њега.
Господин Пинто загтаде, пресамити се, и ишчезну иза мртвих застора крчме као џиновски кловн, Одједном је улица поново била црна кад гроб, осим плавичасте светлости са бандера које су сијале као бледа острвца.
Стражар одјури настављајући хајку за забрањеном светлошћу. Зачух како му се глас ори у даљини: '
„Гази то!" У
Турчин, заносећи Сб, стаде на ноге, Обазре се ка зиду и ослони се о њега руком, док се ја побадих насред плочника као да је сада на мене био ред да му спречим пролаз. Дуго времена је тако стајао, буљећи у плочник, као дете које се игра жмурке па броји до сто. Ја сам бројао до сто, до двеста, и још. Одједном, он се стресе и заглади косу руком, Онда цимну чакшире навише, притегну опасач као војник који креће на дуги марш,
„Где живиш2"
Он крену. Ја за њим.
Када стигне кући, замишљао сам, он скида
себи главу. .
У страној сам земљи, помислих, док сам корачао иза њега. Улице беху мрачне. Капије кућа мрачне, Аутобуси су клизали модрих очију. Гневни људи поовали су у мраку. Чврсто сам стиснуо књигу уз себе и ишао неколико корака иза њега, прибијајући се уз зидове кућа. Када је дошао до железничке раскрснице, изненада се заустави, обазре око себе, погледа ме и продрма. главом као господин Пинто. Али ја се само укипих, и када он пређе трачнице, пређох их и ја, стопу у стопу.
Он убрза. Као да смо обојица сада трчали. Немој да испустиш књигу, рекох себи, ова туђа земља ће је прогутати, Изненада, на моје запрепашћење, приметих да пролазимо мимо биоскопа „Летњи рај“. Зачух гласове глумаца из поподневне представе, који су ми сада звучали као одрасли странци у разговору. Срце ми поскочи: чак ни дању никад нисам прелазио границу кућа до „Летњег раја“. Једном смо се побили са дружином из Улице Шабази која је продрла на нашу територију. Да нисмо можда јурили за Једрене2 Турчинова кућа беше окружена модрикастим планинама, рекама и ружама. Из ње, дизало се кубе са српастим месецом. Запалио би га кожним кајишем са своје руке. МИ тада, када би коњи зањиштали у рекама, жинуо би своју главу. Можда га је сетни Краљ Турака тамо ишчекивао. '
Нас двојица бауљали смо као војници мимо мрачних сокака, чудноватог дрвећа, туђих пољана, згрчени у тами. Снажна, непријатељски расположена дечурлија пружала је руке да ми препречи пут, гађајући се каменицама, Јесу ли ме познавали, мене и мој комшилук2 Жена је завикала за мном нешто што је прогутао мрак, а звучало је као „поврће“, „Поврће“, помислих, земља лупина, деце поврћа, жена поврћа, мож-
"да су ме они гађали поврћем,
Изненада ме ветар с мора ошину по лицу, Зној се сушио. Зачух муклу рику мора, у близини, сличну буци невидљивог воза. Снажан, оштар задах утопљених коња запухну нас с мора,
·На обали, не много далеко од првих кућа Јафе, спазих Турчина где седи на жалу, пушећи, Упркос замрачењу, упркос рату, венди таласа беху пенушаво бели као увек.
До њега беше празан сандук од летви, испран морском водом. Седожх на њега. Он ме одмери.
„Одлази“, рече.
Али ја сам с пуним правом седео И даље и он ме понуди цигаретом с места на коме се налазио, Не померих се. Срце ми је ђипало као оног дана када ме је понудио араком из своје бочице. Учини ми се да ћу заплакати, Ја сам најхрабрији човек на свету, уверавао сам себе.
И тако смо седели, он на песку, ја на празном сандуку, зурећи у мрачно море и беле таласе.
„Радио рече да ће бити запарно", изустих.
Турчин баци цигарету у море.
„Умрећу ускоро", рече.
Смрт, стара и модра, гветлуцала је на белим венцима таласа.
„Зар,они у Једрену умиру2" упитах,
Насмеја се: „У Једрену је живо човек који је умро осам пута."
Опоменух себе да то саопштим пријатељима када се будемо искупили на нашем пољан- |
чету. Ако је Шмиеслов отац погинуо у Запад“ ној пустињи, Шмиел треба да зна да му отац има још седам живота. „Мој деда је умро само носно. „Сахранили су га.“ Бели талаји спирали су влажан песак, док ми је Турчин причао како је баш уочи своје смрти човек поскочио у ваздух високо колико је само могао. У том тренутку беше надчитији као нико. Висид је у ваздуху као жаба испружених руку и чинио оно што ниједно живо биће не би успелб да уради, све док Смрт не дође. Јер је Смрт вребала међу нарипатељима. чекајући да га узме.
једном", рекох по-
„Смрп са ћанлере2“ у „Ако сви нарицатељи поустају“, рече Турчин, „и ухвате умирућег, обема рукама, а и
· јући и смејући
,
он њих свом снагом, може :е вратити у живот,"
„Сваки самртник2"“ Одједном, попут таласа што измиче у ноћ,
а да га нисам видсо како устаје, Турчин иш: чезну у мрак првих јафских кућерака, Слику великодостојника У астраганском клобуку још сам стезао у РуУДИ. Мисам знао чак НИ којим именом да га позовем назад. Ишао сам Мрааним шеталиштем док не дођох до аутобу:. ке станице на тргу. Плочник и КОЛОВОЗ бе. ху црњи од ноћи због оморине, Продирала ми је у кожу, у косу, У нос. Спустила се на мрачан трг као црна хоботница, ширећи сво. је меке, лепљиве пипке све до кућних капија. Аутобуси су је обасјавали Својим бледо„плавим фФаровима. Девојке и војници Извла. чили су се из бирцуза насупрот мени, брбљасе на звук разбијеног стакла,
Струне џез-оркестра проломише се на тргу
' за тренутак, затим брзо замукоше иза замра.
чених окана у страху од љутитих стражара, У дане који су уследили нисам се искрадао од својих другара да бих ишао турском вој. нику. Нисам знао шта бих са сликом јеврејког великодостојника. Нисам се са њом иљ
рао, трампио је, нити угурао у албум, Понекад бих увече хитро промакао крај крчме господина Пинта, али ако је био иза ни ђавола. Посма-
завесе, нисам га видео, а
трао сам стопала људи у тами, али никад не спазих патике, Једном или дваред ишао сам дуж зидова кућа близу крчме, превлачећи
прстима по њима — можда је оставио тра-
гове својих руку. Једног дана помислих: можда чисти ципеле
негде другде. Спустио сам се целом дужином Улице Алемби, љуљајући у руци своју торби. цу с ужином као камуфлажом, али њега ни од корова. Следећег дана испитао сам лицу у супротном смеру, све тамо до Трга Давидове звезде.
Вратио се у Једрене, рекох себи,
Испричаб сам својим другарима на голом
Меир Визелтир
Узмите песме, али не читајте
Мзмите песме али не читајте већ будите жестоки према овој књизи; пљуните на њу, згаанте 15 шутните је, тресните. Баците ову књигу у океан да видите може ли да плива. Држите је изнад упаљеног плине да видите да ли може да гори. | Прикуцајте је, претестеришите да видите како се одупире: Ова књига је дроњак од папира са словима попут мува, док ви · дроњак од меса, који једе прашину и крвари поспано мудрујете над њом,
С енглеског Давид Албахари плете еп ипаптиири пољанчету да у Једрену људи умиру. „осам пута. Али нисам им испричао о самртницима, ИМ онако ми не би веровали,
„Осам пута!“, изусти Соломон Кабили пре. корно. И онда заурла у ноћ: „Људи умиру ко муве!" ,
Сви су му веровали.
Једног поподнева, на повратку из школе, спазих грдну рају пред крчмом господина Пинта на дну улице. Мењали смо сличице; добијала је она с највећим бројем. Понекад можете да изгубите страшно вредне слике у тој игри. Толико ме је заокупила да нисам видео гомилу све док не набасасмо на, жене где стоје на њеним рубовима, држећи главе У рукама, кукајући као нарикаче на бденију. Провукосмо 22 кроз гомилу и ја одједном У: гледах Турчина како лежи на земљи, усред ње, Сунце је било по клавама светине И пд Турчину испруженом наузнак на влажном пло. чнику, раскуштране косе, мокрих брка, скло. пљених очију, запењених усана. |
Другари ме позваше: „Једрене! Једрене!“ Али Турчин не уздрхта. Подигох очи ка љу дима који су ме окружавали, али они су с“ мо буљили у Турчина, руку прекрштених на
вим као да је он ала што се стропоштала и никада се више неће узправити, мада су МУ се груди још дизале и спуштале.
Он умире, помислих, Турчин умире, и СМРТ чучи на лицима ових великих, немарних Љу: ди као тама коју сам видео на мору. МУЗУ се, видех, роје по Турчиновом лицу, као Да
су и оне знале да је препуштен својој СУД.
бини. 5
Приђох му и хитро прошапутах: „Устај!'
Чух како људи галаме иза мене. НИСАМ знао шта да кажем, које су праве речи, али сам и даље чекао да устане, Устани, туржи војниче, хтео сам да кажем, скочи у вис, У ваздух, буди јунак, стани на ноге и трчи, трчи, трчи као што си трчао пре него што си + губио главу, пре него што си испустио ратви токлич оног пролећеног јутра много година тани и ухвати се за људе око тебе, устави жада и Смрт неће имати власт над тобом.
Они одрасли у гомили покушаше да Ме одвоје од Турчина који је лежао као мртваш на плочнику, док он не помери главу, и УС прави се у седећи положај на ивичњаку. О" да стаде на ноге, заносећи се, тупа погледа. „Добауљавши до зида, ослони се о њега "У покуша да, избрише пену с усана, Одећа МУ беше поцепана и прљава, патике промочене. Бразготина на врату мрко-црвена. -
Жене одоше држећи главе у рукама и #> ричући. Људи одмахнуше главама сажаљиво Полако се разиђоше,
Не верујем да ме је видео. Пошто се неко време, ослањао о зид, дубоко уздахну, подиже влажну косу с чела, и забаци је руком Уб2 зад. Онда се испрси као војник и запути 60 љуљајући се, на своје путешествије ДУЖ 37 дова. ·
С енглеског Милица Мин!
кН
12