Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 13

(Наставак са стр. 1)

Дикенс или а Ја Балзак и Виктор Иго много година пре него што је иједан мушкарац рекао иједној жени „Волим те" на модерном ивриту2 Или а с -4 чнем са Хаимом Нахманом Бјаликом који је волео и мрзео и рушио и који је у својим хебрејским стиховима сачувао и истовремено обновио један јеврејски свет, који је у његово време још био жив (на јидишу) и још треперио последњим пламсајима онаге2 ЕХ, ти синови и љубавници и убице и погребници и градитељи споменика и чувари музеја оног великог царства у сенци, које је било свет источноевропских Јевреја, зашто су и како све ово створили на хебрејском 2 Па ти џисици, као и њихови јунаци некад су се смејали џи плакали и причали и сањали и водили љубав на другим језицима, а не на хебрејском који је У опо времс био готово исто тако мртав као и старогрчки или латински. Зашто су за име света, онда изабрали хебрејски - !

Слутим да је из тих писаца говорило дубоко очајање. Страшно предосећање катастрофе. Можда су на неки начин осећали да је ионако све изгубљепо, ла ускоро више неће бити је вреја, ни јилиша, ни хебрејског; Можда је то заиста било нешто као послелња посета свом родном дому човека који ће ускоро умрети. Бар кад је реч. о Бјалику, Бердичевском и Бренеру, ја у ствари слутим да они каткад уотипте нису писали за живе вити за будуће генсрације читаоца, већ тачно за оне који су давно умјли Или је можла ипак постојала. не: ка тајна нала преко границе сзаке наде2 Ја то не знам. Знам само то да у тренуцима великог огајања сви ми пишемо или говоримо обраћајући се мртвима.

жожхж

Где, дакле, почиње моја прича2г Можда у лондонској четврти Вајтчепел, у лондонској улици Мајл Енд број 48, године 1906, када је тамо становао у оскудној изнајмљеној соби 26-годишњи Јосеф Хаим Бренер, бедни јеврејски избеглица из Русије. Радио је као словослагач и живео на купусу и кромпиру, али је зато производ његовог рада био оригиналан, модеран и неконформистички хебрејски књижевни часопис. Штампао га је својим рукама, увезивао пом«о

ћу јевтиног лепка, у мџаку на леђима носио на пошту, па слао претплатницима, којих је било 212, раштрка-

них у осам или девет земаља (било их је једва шачица у самом Лондону). Ти претплатници били су булумента лудака сличних њему, који нипошто нису хтели да напусте хебрејски, али су ипак, са много горчине, били подељени на пола туцета супарничких књижевних „покрета“.

Не би се могло рећи да је Бренер имао много вере у оно што је радио. Напротив. Као и његови чежњивм јунаци и као његови љути противници, Бре"нер је осећао да је све то осуђено на пропаст: ционизам ми хебрејски, као и јеврејски свет Источне Европе. Многи од његових толстојевских јунака, као да су дошли право са страница неког романа Достојевског, били су очајници, који су тврдили да јеврејски народ умире од неке неизлечиве, злоћудне, наслеђене болести. Па ипак, нешто је требало учинити да би се преживело и побољшало стање, ма колико то „нешто“ било патетично и бескорисно. Бренер је својим јунацима стављао у уста хебрејске речи; натерао " их је да на том језику изговарају мисли које су биле у правом смислу речи егзистенцијалистичке много времена пре егзистенцијализма. Његове приче указују на то да смо сви ми напуштени на овоме свету и да је на нама да се ухватимо у коштац.са судбином која нам није наклоњена, да нас чека пораз, али да ипак морамо да бијемо ту битку. Бренер је своје усамљене јунаке натерао да све то кажу на хебрејском, можда у знак неке врсте метафизичког протеста: хебрејски је, најзад, био језик непостојећег Бога; стога, кад је већ тако да Бог то никад неће чути, нека бар не чује на хебрејском.

Било би незамисливо назвати те писце „велике генерације" ортодоксним у било ком омислу, али би исто тако било погрешно назвати их световним. Чак и најбескомпромиснији атеисти међу њима били су опфеднути теологијом. Чак и они који су тотално 00 поравали и Бога и јудаизам, били су опседнути одсуством Бога и очајавали су због стагнације јудаизма. Скептике, какав је био Бердичевоки, интригирала је мисао верујућих. Бунтовници као Бјалик и Бренер, писали су, мада са мешавином мржње, гнева и зависти, о вери и спасењу. Сам Бренер, повремено је ишао тако далеко да је стварао неку врсту сопствене теологије за један свет у којем нема Бота. .

Бренер је, као што је много пута истакнуто, мрзео Јевреје. Нарочито је мрзео једног Јеврејина: самога оебе, Назвао је своју колекцију бедних ликова — оне избеглице из Источне Европе, недошколоване и самоуке, ситне душе без смелости им без животног циља — „мртвим душама". Има, додуше, у његовим причама неколи“ ко запањујућих изузетака. Али већину њих — укључујући чак и ликове пиовира у Палестини, где се и сам настанио 1909. и где је 1921. убијен У једној побуни Арапа — он описује кад „живе сабласти“. Ту су непоправљиви пуританци који без престанка причају о „ослобађању чулности“; интелектуглци који даноноћно расправљају о „повратку на земљу“. Политичари малог формата који се служе великим речима, Вечне луталице, љу-

' задацима2 Да, так

"неправду

ди заувек ишчупани из корена, који размењују фразе о „коренима“; атеисти који се презнојавају од осећања кривце ако их у ону дотакне макар и сенка неке жене. Они који би хтели да измене овај овет, а нису способни ни да вежу пертле на својим ципелама. Ох, мрзео их је из дна душе, И сад, питам ја вас: зар су некоме ко има непријатеља какав је Бренер потребни пријатељи2 Прочитајте Слом и туговање, па ћете сами видети какво је очајничко сажаљење осећао према свима својим ликовима, о којима је понекад писао као какав најгори антисемита. Описивао их Је као нездраве, као помпезне преваранте или, у најбољем случају, као патетичне људе без наде. Тако је писао Бренер, а и многи други припадници „велике генерације“ писаца модерне хебрејске литературе, мада не са то ликом жестином. А то је прави контекст и најновије хебрејске литератуса ре: копање по сопственој души, мржњом према себи, помешаном са самосажаљењем, гневом, иронијом и

извесним осећањем „нестварности“ људи, времена, места и језика. Шта се онда догодило када су јунаБренерових романа, његови про тотипови из стварног живота, прочитали његове приче2 Нешто што је, верујем, јелинствено у историји светске литературе: Када су једном ти људи нашли себе у причама Бренера и његових колега писаца, били су дубоко порређени, увређени, понижени и шокирани. У ствари, веома су се наљутили, на Бренера (јер сви су они У своје време читали Достојевског), већ на саме себе и на читаву атмосферу деградације и расула јеврејског живота у дијаспори, и оног традиционалмог и оног „модернизованот“. Тако су Бјалик и Бердичевски, Бренер и дру“ ги, и без такве намере, креснули искру и запалили пламен зелотског 32носа оних стотина, а касније и хиљала „деспералоса“ који су положили темеље модерног Израела, Отаца и мајки наших отаца. Моје сопствене поролице. На неки чулан, парадоксалан начин, они су горели од жеље да покажу Бренеру да ни у ком случају није у праву. Зато су сишли са страница његових прича и извукли се из своје коже само да би му показали да они уопште нису то што заиста јесу. Могу да замислим да ово са јунапима романа који одједном излећу из књиге да би напали свог писца личи можда на неку бизарну детектив“ ску причу, али управо тако је било: књижевно стваралаштво коме је била намењена улога да стоји као спомен јелном умирућем свету, покренуло је револуцију, којој се његови аутори ни у својим најсмелијим сновима нису надали. И тако су, на крају, сами Бренерови јунаци утерали У лаж његово стваралаштво, учинили да оно сад остави утисак лажних речи од којих су орочене кратковиде приче пуне окрутности и мржње: лица која је Бренер сторио постала су његови противници, А. то је управо оно што је овај ,писац можда у дубини овог срца желео.

ци

ж ж ж

Међутим, какве ово има везе са данашњом израелском литературом2 Када ћу већ, ако уопште мислим, прећи на ствар и говорити о писцима као што су Натан Зах, Јехуда Амихај, Дан Пагис и Далија Равикович2 А где су још Ахарон Апелфелд, Абрахам Б. Јехошуа и њихови новији следбеници2 Очигледно, оно што се догађа у слободној држави Израел је потпуно нова прича. јер, прошли су дани саблаоног језика којим су се служили писци очајници да би оплакивали један свет на умору. Зар не можемо пустити мртве да сахране своје мртве, а ми да се окренемо својим садашњим во је расположење преовлађивало У такозваној , „Сабра литератури“ током једне деценије непосредно пре и после проглашења независности. У књигама се тада много писало о јунаштву, оне су славиле нови тип јеврејина, који као да је пребегао из хришћанског света, тачније херојског јеврејског Џона Вејна, који читав дан тешко ради на земљи, у сумрак се бори против арапских нападача, а сву ноћ страсно води љубав са девојком из кубица. Али, дозволите ми да нагладим да, и кад су у питању еуфоричне позне четрдесете педесете године, мој опис чини неким великим прозаистима и песницима као што су С. јизхар, Амир Голбоа и Хаим Гури у бољем делу свог постскот стваралаштва. У ствари, мој опис се односи само на општи штимунт који је био рас прострањен у књижевности тих година. А вибрације страха и осећања кривице, нереалности и неурозе никал нису ипшчезле са књижевне сцене.

Опште узев, још од шездесетих година може се лешифровати значајно оживљавање тема, тонова и „мелодија, па чак и техника писања, које су некад карактерисале „велику генерапију“. Током последње две. деценије поново се јавља основни хебрејски контекст: стални страх од незреће коза се приближава, Време и место осећају се одједном као нерсални. Јављају се чежње за далеким местима. Скептицизам, иронија, па чак и мрж ња према самоме себи, Политичка 0псада постаје емоционална опсада. ту су сталне, мучне моралне дилеме. И, најзад: напор, некад тако типичан за

' писце „велике генерације“, да се флу-.

идним језиком забележи флуидна пролазна стварност.

Трајни сукоб с Арапима, шездесет и пет година крвопролића и пет година ратова није претворило нашу литературу ни у родољубиви бојни по-

клич ни у тугаљиви пацифистички манифест без праве дубине, У израсло ској литератури, овај сукоб представљен је као грчка трагедија, односно пре као сукоб између две правде него као вестерн филм. Патње палестинских Арапа су често на трапичан на" чин конфронтиране с историјским подвитом Јевреја. У неколико нових романа арапски фанатизам и безобзирност имају свој пандан у новој израелској ароганцији и кратковидости. Следећи Бренера и друге писце „велике генерације“, савремни песни“ ци и приповедачи показују тенденцију ка стапању приватног, личног иску“ 'ства са јавним, политичким и историје ским димензијама реалности, У 'очима многих Израелаца, историја је биографско искуство, а биографија је натопљена историјом.

Док сам прикупљао материјал за своју најновију књигу У земљи израелској, био сам фасциниран откривши у којој мери је обичан човек на улуци опседнут јавним пословима; како је читава израелска нација учесник једног семинара на којем се с много страсти расправља о политици, идеологији, метафизици и „о стварним намерама Божјим“: Израелци су, много више скуп јавних расправа, него земља или нација. У малом месту званом Бет Шемеш свратио сам једном у кафаницу са столовима постављеним на улици, и ту сам се одједном нашао окружен гневном гомилом религиозних, десничарских „јастребова“, оријенталних Јевреја, који су готово сви до једнога били заклети бегиновци, Довикивали су ми да би ме требало обесити, задавити и рашчеречити због тога што сам световњак, социјалдемократа 'и „голуб“. Али, ис ти ти људи обасули су ме затим нај срдачнијом љубазношћу и топлим го"стопримством, инсистирали су да плате моју кафу им припалили ми цитарету. Поступали су са мном као да сам залутало јагње, смушени им незгодни члан њихове породице. Уместо да ме обесе, они су чинили све што су

могли да би спасли моју душу. А ис.

то то покушао сам.и ја да учиним са њима.

Ако ми обећате да ово нећете схватити буквално, рећи ћу вам да је ова нација од четири милиона грађана налик на не баш складну коалицију од четири милиона председника владе, ако не и од четири милиона самозваних пророка и месија.

Модерна литература ово јасно одсликава. Тешко да ћете у њој наћи израелски роман о неком писцу из академских кругова који се осећа неспособним да напише нову књигу, па се зато стушти у ординацију _ свог поихоаналитичара и на крају напише још један бескрвни роман о писцу који посећује свог психотерапеута да би са њим дискутовао о својим списатељским забелешкама. Уместо тога, наћи ћете у нашој актуелној књижевној продукцији приче о породицама које су слика и прилика опште друштвен“ кризе или ируче о кризи у јавном животу која служи као позадина истеријату породице. Политика показује скловсст ка метафузичким каллитетима Неки интимни бол води 16 олошесм трагању. Сукоб између ро литеља и деце изражава јаз између некадашњег сна и визије о великој будућности и садашње јаве, која <е свела на суморну свакидашњицу малограђанске егзистенције. Носталгија овде није прави термин; боље је ре ћи вечна чежња за оним што је могло да буде, него жалост за једним „великим _ тренутком“ у прошлости. Готово у сваком од нових остварења израелске литературе осећа се потајно пулсирање чежње за месијанским обећањем. у

Ако постоји неки заједнички именитељ за писце који су међусобно толико различити као што су, рецимо, Амихај и Амалија Кахана-Кармон, то је онда следеће: језик је толико разуђен да би могао опиФати набујалу реку једне непостојане реалности. У израелској литератури још је распрострањено осећање да би све што данас изгледа реално и трајно већ колико сутра могло да ишчезне; или, пак, да би то што нам се ове ноћи појављује у сну, као и море које нас муче, па чак и ужасна сећања која нас опседају већ оутрадан ујутро могло постати стварни живот.

За израелске читаоце не би се могло рећи да уживају у тој литератури. Они је опсесивно читају. Иначе, често се жале да данашњи прозаисти и, песници угрожавају „национални морал“ и штете имиџу и реномеу Израсла у спољњем свету. Стога би се једног дана могло догодити да и ми толико изнервирамо наше читаоце, да баце наше књиге и прокуну нас, па да у свом гневу учине нешто на шта нису ни помишљали. џ

Ако и када се то догоди, савремено израелско књижевно стваралаштво

постаће, макар и розЕ еуеп!шт, поли- |

тичка литература у најширем смислу речи. Наши читаоци би онда могли постати наши противници. Ако и каа се то догоди, можда ћемо заслу-

жити да се нађемо на истој полици са Бренером и осталим припадницима „велике генерације“. И, на крају: свакако сте и сами запазили да су за историју модерне хебрејске књижевности карактеристични очајање и чежња и невероватна тврдоглавост упоредо с огромном вољом за живот. Заиста, то је историја пуна буке и беса. Требало би бити идиот па покушати да се она угура у неколико „страница "бележака као што су ове. =

С енглеског Ема Часар

А _ О савременој

израелској поезији

свету афирмисана и – често превођена, савремена изрпелска поезија је код нас готово непозната, Мада су се повреме-

но на страницама часописа, листова и на таласима Трећег програма РадиоБеограда налазили стихови најпознатијих песника — Јехуде Амихаја, Далие Равикович, Т. Кармија и Хаима Гурија — то је било исувише мало простора да 67 адекватно био · представљен је“ дан слојевит и изузетан песнички израз. Пре свега, још увек се веома мала зна да хебрејска поезија, која се данас пише, није настала у оквирима државе Израел, што би значило у последње четири деценије, већ је настајала на језику Торе и Талмуда, у континуитету, током последњих три хиљаде година од чувених Двориних песама које су сачињене 1000 година пре наше ере. Ова поезија је на хебрејском, на ивриту, како се овај језик назива, паралелно и на два друга језика на којима Јевреји пишу — ладину (шпанско-хебејском) и јидишу (хебрејско-старонемачком), завчено од тога у ком су крају света живели. Тако се центар литерарног стваралаштва премештао, у правцу кретања живља и новонасталог култур-“ ног центра, па је током столећа бивао у Палестини, Вавилону, Шпанији, Ита» лији, да би се поново концентрисао У Источној Европи и пустио корен У Северној Африци, на Балкану, у Јемену и Холандији. Постбиблијска поезија развијала се у Палестини под римском и византинском влашћу до касног осмог века, када је цветала литургијска поезија, ПИЈУТ, и сваки кантор би за празнике и шабат био заправо песник, ПАЈТАН, који је за своју синагогу спевао стихове. У том периоду настале су ХЕКХАЛОТ, усхићене химне мистика, инспирисане Талмудом, сачуване фрагментарно на папирусима нађеним у Сирији и Египту.

Ова песничка форма поменута је са: мо као пример непрекидног тока, како би указало на корен књижевности која се сада пише им ствара, конгломерат који у себи носи вековну традицију, пониклу у оветим списима, ношену непрегледним географским поднебљима и заустављену данас на уском израелском појасу који нам доноси необичан песнички судар различттих значења. Песници су, као што би се то могло очекивати своје стихове стварали не само на чистом језику Библије, већ је он током времена примао све елементе којима је обиловала инспирација тла на којем су поникли, историја и језик народа међу којима су живели, па се у неким поетским надахнућима могу препознати арапски дух, сачуване пољске речи песниковог детињства, јидиш-мудрост или амерички сленг, што све укупно пружа филолошку полифонију, специфичну и компликовану за превођење, Израелска поезија личи, она је заправо најдубљи израз свог тла, Да ли је то њено историјско и језичке наслеђе богатство или оптерећење, зависи од афинитета читалаца који је примају. И поред разних утицаја пл престорних историјских кретања, израелска поезија се може посматрати у три епохе — у епоси дијаспоре, друга, стварна од двадесетих година на тлу данашњег Израела и модерна која се пише данас и постаје све више ослобођена _ свог трихиљаде годишњег корена, = литургијског обележја.

Прва генерација израелских песника појавила се на литерарној сцени око

1920, још пре стварања државе. Нај-

значајнија имена ове епохв су Натал Алтерман, Аврахам Шлонски, Ури Цви

· Гринберг и Лса Голдберг. Ови песници

су углавном, пореклом из Русије, па су и под утицајсм европске књижевне традиције у формалном смислу, а у садржајном 'опчињени традицијом, националним пореклом и новим тлом, Насупрот њима, у истом временском раздобљу јавља се и један други песнички стил — канански — чији представник Јонатан Ратош заступа став да нова хебрејска поезија треба“ да буде надахнута књижевношћу ствараном у Палестини јер су језички корени ближи пребиблијском изразу него европском. Овај покрет имао је присталица, али не и успеха.

Писац који већ тр“ деценије: остаје у центру пажње као најзначајнија личност хебрејске поезије свакако је јехуда Амихај. Тајна његовог успеха лежи у вештини да се служи, светим је-

.„ зиком са подједнаком лакоћом, када из-

товара имена пророка и реликвија, и речима сленга, спајајући их у складно

сазвучје. Хаим Гури припада генерацији која се назива „Дор хамедина“ — нараштај државе — или

генерација која се борила за незави"сност Израела, Најмаркантнија израелска песникиња је Далиа Равикович, рођена у Рамат Гану 1936, године, 06разовање је стекла у кибуцу Гева. Завршила је, Хебрејски универзитет у Јерусалиму. И у њеној поезији читамо трагове ових споменутих песничких епоха. Она није опседнута библијским темама, али се не може рећи Равиковић, Т. Кармија и Хаима Гурија да митологија и истормја немају свој ехо у њеним стиховима. Равиковичева најчешће пише љубавну поезију која у њеној најновијој збирци „Истинска љубав" често добија ироничан призвук. За осниваче модерног поетског мзраза сматрају се два џесника — Натан Зах и Дан Џагис. Мада су обојица рођени 1930, године, ван Израела (дах у Берлину, а Пагис у Буковини) они су успели да прилагоде поезију модерном сензибилитету, ближу говор а језику него литургијском насле-

у.

Млађа генерација израелских песлиз ка, међу којима се највишв цене Ахарон Шабатај, Јона Волах, изузетна песникиња која је, на жалост, недавно преминула и Мордехај Гелман представљају један сасвим нов правац у модерној поезији, ближи модерној енглеској поезији, него традицији хеб: рејске књижевности на коју се надовезују. Или, како то сам у својим стиховима Ахарон Шабатај пише: „ја пи: шем/ Поезију /Лишену/ Двосмислености." Ови писци ослобођени су библијских. и талмудских мотива, не оптерећују их имена пророка нити праотаца, не помињу Аврама нити Исака, а реч Бог, света и неизрецива по традиционалним законима, изговара се као било која друга. У њиховим стиховима нема ни гета, нити рабина, Источна Европа је заборављена. Они не сањају о обећа: ној земљи, већ су инспирисани животом који их окружује и поднебљем у којем су одрасли, обичним свакодневним стварима, или како то, опет, у својој „Домаћој поеми" Шабатај каже: „Верујем да је у кухињи/ Рај/ Мудрости", У њиховим песмама свакако има и цинизма, поруке упућене старијој генерацији писаца која није успевала лако да се ослободи библијских канона, сматрајући да се светим језиком смеју изговарати само света имена и изражавати духовност, |

Млади израелски песници нису индиферентни према збивањима која свакодневно односе животе у рату који не престаје. Недавно је објављена антологија антиратне поезије где су им се својим протестним стиховима придружили и песници старијих генерација. :

Ана Шомло

—

Јона Валах

Без наслова (2)

Како смо радили тако смо живели

Понекад на сред пута Било је забрањено да нас ослове

именом

Свесни стрмине ми смо се пењали Понекад смо ослушнули и падали

И још више били мучени Нисмо смели да се представимо За нас је одувек било добро

Чак и томе нисмо пажњу поклањали

Било нам је значајније какве речи изговарамо И само смо на имена отварали очи

Хтели смо да их обележимо ако се уклапају у правила

Оно што нам се у љубави догађа Било је много снаге и топлине довољно

Понекад смо одлазили у безнађу

помућивало нам је ум

Не препознавши љубав у нашим правилима Тако, уколико кажемо да је тако

Ко ће отворити наше очи Нама су важне друге ствари

Није љубав неопходна можда свест да смо је дотакли, као душа машине И честицу по честицу сазнајемо све њене нијансе

Између љубави и слободе Водили смо хладни рат Господ нам је помогао

А Господ помаже оном ко је подао_ И тек ретко ономе што је племенит

И не у смислу свор значења Радије након проклињања

Са хебрејског Ана Шомло