Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 14

Елиезер Швајд

Суштина: и проблематика секуларног јеврејства

последње време. све чешће

се воде полемике о пробле-

мима секуларног јеврејства.

; Одржавају се семинари и конгреаи, а објављена је и књига „Посматрај овако и изнова“ — збирка веома озбиљних студија о тој теми, која је већ изазвала одјек у оредствима

= комуникација, Тако се конлује да јавност показује велико ин-

овање и реаговање на ову тему, не без разлога. Доста дуго се одла-

гало да се ова проблематика изнесе

на У ред. Напад религиозних атраћака, идеолога и интелектуалаца разних струја на вредности секулари-. зма и легитимност светогног — јевреј-

окоцј идентитета наставља се снажно већ дуже времена, али ое јавност досад задовољавала не баш доследном и цеб баш енергичном реакцијом _ на политичком плану, како би одбила доношење _ „верског законодавства". „Бкстремисти у религиозном _ табору појачали су свој захтев за одвајање вере од државе; умерени међу њима захтевали су да се очува „уафиз адио", по верском питању, али су припадници политичких странака наставили "да воде акцију „уступака по питањима религије“ у циљу настанка и опстанка коалиције.

На идеолошком плану продужавало се ћутање. Шта је секуларизам2 По верзији зачаурених, у верском табоРу, одговор је био: секуларан је онај који није религиозан, те је према толме секуларизам одсуство верског садржаја, што значи — одсуство било

| каквог садржаја. Л шта је био одговор оекулариста2 До' недавно, изгледа, није се уопште чуо никакав одговор, а ћутање је у ствари било нека врста конфузног, изнуђеног одобравања. Секуларисти су прихватили гласно, полугласно или ћутке, да питања „јеврејског идентитета" заступа религиозна јавност, те су се њима обраћали увек када је било потребно да се одржи нека светковина која симболише јеврејство.

Сада, пак, почиње буђење дефанзивног карактера које тражи да 92 поново докаже вредност и потпуна легитимност «секуларног јеврејског идентитета. Но, и то се може сматрати добрим знаком, јер баш тиме што ће се поћи путем Јеврејства „не као таквог“ и доћи до њега баш „као таксвог“, што ће рећи — озбиљним приступањем тешкоћама и проблемима који произлазе из културно-секуларног "посматрања.

У неколико поменутих постављено. је питање: Постоји ли „секуларно „јеврејство“. Како су то „питање постављали баш секуларисти, треба га схватити као признање сумње'и недоумице, чак иако се поставља као реторичко питање, Било би корисно отворити полемику једноставним и јединим могућим закључком: Секуларно јеврејство. постоји. Његово постојање је убедљива чињеница. Ако би се о чињсницама још и могло расправљати, такве дискусије са чињеницама немају никаквог смисла, Постоји секуларно јеврејство, јер. има веома много Јевреја, највећи део њих ку Јевреји по сопственом схватању и по схватању свих Јевреја, а они сами изјављују да је њихов поглед на свет и начин живота светован. Према томе, има и секуларних Јевреја и секуларног јеврејства,

Приговори на такав закључак 3заснивају се на две тврдње, које су «се мокристалисале у схватањима извесних религиозних лидера и просветитеља, али изгледа да су то прихватили и секуларни Јевреји, што свакако не иде у њихову корист:

а) Реч „јеврејство“ је обично Финоним за „јеврејску веру. или за јеврејско законодавство (Тору) у ширем смислу речи;

6) Треба разликовати питање „Ко је Јеврејин2“ од питања „Шта ,је јеврејствог"“, Што се првог питања тиче, сви Фе слажу да је Јеврејин дете јеврејских родитеља, без икакве везе са његовим погледом на свет и с његовим начином живота. Према томе, Јевреји су и људи световних схватања, јер су потомци јеврејских родитеља. Што ое тиче другог питања, одговор као да произлази из идеолошких норми и понашања, унапред одређених, те 9е јеврејство односи само на оне који се придржавају тих норми. Тако је дошло на свет то чудно биће, које је истовремено и јеврејско и нејевреј» ско. Јеврејско по идентитету, нејеврејско по суштини,

Како је речено, из несвесних разлога и из слабости ми многи секулфрни Јевреји „купили“ су (прихватили) ту неугодну поделу. Нарочито су је прихватили млади у Израслу, васпитавани кроз сталне расправе, ватрене с једне, и млаке с друге стране, између религиозних и секуларних кругова, Последице нису изосталс: настала је патетична збрка идентитета, АЛ ко се у Израслу обратите младом човеку који није религиозан питањем „Које си националности2" м он, по навици, одговори „Јеврејин“, а ви наставите и питате „А шта представља јеврејство кога се ти придржаваш 2" — долази по навици одговор којим упада у замку „јеврејска вера“. Сала ви наивно питате „Значи, ти се лобо-

полемика

жан2“ — „Не“ — одговара он у ланици — „нисам“. „Па како онда може бити јеврејин>“ ЂЋутање указује на збуњеност, недоумицу, А онда

стиже избављујући бљесак: онда сам Изрелац.“, Тиме,

„добро, наравно,

"мисли на: израелску националност у

јасном „оквиру који указује на припадност извесној (народности. Но жељно олакшање не траје дуго, јер се од-. мах поставља следеће питање; „Шта те везује с твојим народом, онима који нису грађани Израела“ Или: „Каква је твоја.веза с културом твота народа и великим културним наслеђем који су у многоме претходили „постанку Израела2“ Или: „Шта је разлика између народа, који је основао државу. Израсл и између других народа, такође грађана Израела2" Све то значи да си ти, хтео не хтео

„Израелац-Јеврејин а не само Израе-

лац. И тако се опет и поново поставља исто питање...

Јасно је: ако је тај последњи закључак, иако конфузан, тачан, наиме да је Израелац-јеврејин и поред све збрке ипак Јеврејин, значи да су обе тврдње које су постављене као 0снова целе расправе биле нетачне. Пре свега, немогућно је на било који начин одвајати национални _ идентитет од националне суштине, која је прави израз идентитета. Из тога произлази да суштина, па макар она била заштићена непрекидном традицијом генерација, не може бити „норма“ која се одређује унапред и за свагда. Јевреји одређују сами своје јеврејство својим ставом иделима, као што то за себе одређују Французи своје француство и Енглези своје енглештво.,., а одатле је једноставан следећи закључак: нетачна је тврдња која поистовећује јеврејство са јеврејском _религијом. Један од идеолога и оснивача покрета „Мизрахи", у програматском чланку под насловом „Шта је оријенталност2“ пише: „Појам 'јудаика' ни-

је уобичајена реч за појам 'религија'

— па ни за појам 'Тора — већ је много обухватнији. Он укључује религију, тору и нацију. Појам 'Јудаика' разгранао се од имена "Јевреји"... Рабин Нисенбоим, рецимо, развија схватање јеврејства у смеру који га сужава у оквире _ религије. Уколико су његови први закључци тачни, и ако се појам „јеврејство" /,јудаика" заиста развило од имена „Јевреји“, онда се не може избећи најједноставнији закључак: јЈудаика представља скуп мисли, стварања дела многих контрадикторних схватања, у којима су Јевреји изражавали и изражавају своју „суштину“, што ће рећи: она изражава укупност свег културног стварања, које су Јевреји изграђивали у оквиру свог заједничког живота. А ко сагледа основе стварања појма „Јудаика“, чије рођење пада крајем ХУПТ и почетком ХТХ века у круговима оснивача „Јеврејских наука", установиће да је то и био циљ: Јудаика је културно стварање јеврејског народа.

Поставка дефиниције јеврејства на праве темеље даје једноставан одговор на питање које се увек наново поставља: Шта је секуларно јеврејствог То је световна верзија културе јеврејског народа, што указује, пре свега, на суштину која се ствара сталним 'одразом народа, који има заједнички језик, живот, заједничку одговорност, историјску свест и судбину, тековине м заједничке националне циљеве. Целокупнот тих садржаја који се стварају у језику и књижевности, идеји у уметности, науци и разним видовима материјалног стваралаштва, у тежњи за домовином и нацијом, друштвом и државом, сви ти садржаји који се продужавају из прошлости и обнављају и допуњују у садашњости представљају националну културу. „за једнички садржај“ не подразумева и сагласност. 'И потпуно – противречни ставови о општим темама и заједничким језиком су унутрашњи изрази културе, која је увек и многострана и пуна супротности, али и отворена према средини која је окружује, упија њене утицаје, реагује и утиче на изазове и провоцира их. '

Треба се осврнути на још један проблем у вези са бурном полемиком око питања „јеврејског идентитета": проблем индивидуалности и заједништва. Све док секуларни идеолози Указују на јеврејску културу, нарочито на ону која је створена у Израелу, као на тлу јеврејског идентитета, против њих ос устремљује важно питање; какву индивидуалност има та култура, чије материјално и духовно стваралаштво налазимо и у култури других народа2г Онима који траже запреке поводом тог питања чини се да нема одговора и да ће постићи коначну победу у полемици. Наравно, у суштини проблема налази се још једна претпоставка која се узима као „ак- · сиом“ без истраживања: јеврејски културно-духовни идентитет мора бити

"посебан и специфичан, те према то

ме све што је слично или заједничко јеврејској култури са културама других народа уопште није „јеврејски идентитет', Али м то је лажна претио. ставка која поставља замку и ствара забуну.

Насупрот претпоставци апсолутног заједништва које осе, додуше, изража. ва карактеристичном _ склонотићу за самоупоређењем Јевреја као народа са изузетном судбином и свешћу за то везане поруке, треба поставити дефинттију коју су формулисали илеолозм јеврејског нарола јотп лометком века: појомом „суштине". Појединац олдређеног идентитета, јавност одређеног

идентитета и нација одређеног идентитета теже ка: суштини. Релативна индивидуалност увек је мање-више про-

извод личног опредељења, јер као што

нема истоветних јединки по особинама и делатности, тако нема ни истоветних друштава и истоветних нација по културним одликама. Међутим, не може Фе индивидуалност дефинисати као вредност, па чак ни свест о индивидуалности, која је пратиља јеврејски народ његовим целим историјским путем, није произлазила у по четку од постанка индивидуализма као врхунске вредности, него баш од привржености извесној истини и оданости извесном задатку, сматраним универзалном истином, која ' захтева универзалну дужност. Наиме, и у про. шлости је претходила тежња за пуним самоизражавањем и верност према вредностима. и суштинским истинама, жељама да се одвоје и изолују, м оамо због опасности асимилације све се изменило у новије време, те се инди-

видуалност претворила у сврху саму

за себе.

Гледајући уназад, лако је приказати да не постоји потпуна културна индивидуалност и нема потпуне релитиозне индивидуалности, те да то правило важи и за културу и религију израелског народа, као што важи за културе и религије осталих народа. Таком дуге историје Јевреји су живели и интегрисали се са неколико великих култура, утицали и упијали утицај. У веровању и назорима, у 32конима и обичајима, у симболима и ритуалима јеврејске религије има мното сличности и могућности упоређивања са оним чега има у религијама античких најода, У персијској религији, у грчкој и римској култури, па и у хришћанству и исламу. Према томе, сва та упоређења не штете и не запостављају снажну суштину јеврејске културе и религије. То се однови на културу коју израелски народ 96навља у наше доба. Она је свакако добила, прима и наставиће да прихвата утицаје култура које је окружују и долазе у тесну везу са њом. Она, свакако, захгева широку отвореност према најбољем стваралаштву тих култура, па у њој има и биће много елемената који су паралелни и слични саставним деловима других култура. У томе нема мичег лошег. Велика провера неће бити у очувању особености и потпуне разлике, већ провера очувања независности и суштине, права и способности народа да сам ствара своју културу и за то сноси одговорност и потпуно слободно изражава своје потребе, особине, стремљења и маштања.

Довде је позитиван | недвосмислен “ одговор на питање: има ли <секуларног јеврејстваг Одавде па надаље,

треба размотрити питања која се по стављају _ световним _ Јеврејима _ као доказ њихове дубоке конфузије идснтитета: да ли је секуларно јеврејство, скучено у оквире националне културе, успело да очува и развије своју суптинуг Да ли оно одговара својим духовним потребама и да ли успева да сачува и развија своју бита Колико одговара духовним потребама и задовољава ли жеље и визије оних који му припадају Ако пребродимо све вечне нагоне који карактеришу поларизоване јавне полемике, изгледа да нећемо моћи да избегнемо чињеницу: одговор на ова питања не може бити тако једноставан и једностран као одговор који је дат на претходно питање. У развитку секуларне јеврејске културе нашег доба појављују се многе тешкоће, и у срцима оних који јој припадају 'осећа се велика нелагод-

"пост.

Извор тешкоћа и нелагодности нмалази ог, како изгледа, у начину на који утиче и упија процес секуларизације у јеврејски народ последњих генерација, нарочито у Израелу. Овде се мисли нарочито на две одлике тог процеса: пре свега, одлика одзива и интеграције у културни процес, чија су стремљења и највећи део културног стваралаштва из нејеврејске

Аика Браун: Јутке у црном

значи ·

средине продрли у јеврејски народ, као искушавање и као принуда; друго: одлика давања предности извесној врсти секуларистичког погледа на свет, у широком спектру таквих уџеђења, нарочито у погледу секуларног односа према религиозним вредностима, уметности, димболима и доброчинствима (мицвот). Шрва одлика 'одражава нарочити правац асимилације, који није закочен ни у израелу. Друга се одлика одражава у врати секуларизма, која није способна да апоорбује и оргавски укључи ролији озне садржаје.

Прва одлика секуларног утицаја на јеврејски народ била је, како је Ре чено, појава изазова споља. процес секуларизације је типичан за евро ску културу и зависан је још од почетка од односа хришћанско-црквене религије према културама хришћанских народа. Израелски народ се прикључио том процесу, јер је живео У својим најбројнијим концентрацијама као изгнаник у земљама хришћанских народа и под њиховом владом. прецизније речено, у положају изгнаног народа није му било могупно да развија сопствену цивилизацију, па ни пуну духовну културу. Значи, од мочетка није имао оопствену културу, која је могла да апсорбује или да сама развија типичне особине свстовности. Међутим, секуларна култура која се развила код народа којима Фу они били окружени, отворила се пред њим и привукла га себи. То би значило да је секуларизам пришао јеврејском народу преко прилагођавања и асимилације. Морао је да иступи из секуларистичке културе и да пређе на поље своје традиционалне културе, У правцу веома широког зачетка модерне секуларне културе. Истина, и у прошлости била је израелском вароду потребна интеграција и апсорпција спољних култура, а и тада је тај процес донекле имао карактер 2симилације. Међутим, овога пута реч је о спољној култури у широким размерама без преседана, те је због тога интеграција маса јевреја за кратко време прерасла асимилицију,

Као што је познато, ционизам је искристалисао националну рсакцију на изазов који је Ехад Ха'ам дефинигао као „невоља јеврејства". Да би се спречило потпуно прилагођавање и асимилација, а да се Јевреји при том не затворе за задивљујућа достигнућа секуларне културе у науци и у технологији, у друштву и у држави, у уметности и мислилаштву, ционизам је захтевао враћање у државно-политички национални оквир. Као независан народ — како су дефинисали идеолози секуларног ционизма — Израелци ће моћи да развију своју националну секуларну културу. Та култура упиће у себе најбоља научна, технолошка, дру-“ штвена и политичка, уметничка и мислилачка остварења модерне секупарне културе, али се тиме неће одрећи своје суштине, јер ће се та култура остваринати у независном националном оквиру народне тековине и обнављаће се. Она ће служити њиховим потребама и подстицаће њихова настојања, д тиме ће одржати народ у оквиру његових особених активности. Штавише, у независном националном оквиру створиће се потпуна синтеза између садржаја који се црпи споља и специфичних традиционалних садржаја: језика и књижевности, стремљења за домовином, политичким оквиром, друштвеним етосом, усторијском свешћу и симболима који га обележавају. Све то заједно створиће профил националне јеврејске културе, Као што се стварају профили култура европских народа. у

То је била историјска прогноза већине секуларних ,„ционистичких идеолога и изгледа да се у великој мери и остварила. С чињеницама, како је речено, нема смисла полемисати: постоје широки темељи секуларне цивилизације и културв у Израелу, напредне истраживачке и просветне установе у свим гранама науке, има напредне технологије, економски успешних' газдинстава, постоји распрострањен политички апарат. Хебрејски језик је говорни језик ми језик стваралаштва. Створено је обиље књижевних дела, уметничког и идеолошког стваралаштва свих врста. То се не може порицати. Па ипак, запажају се веома наглашени ·знаци асимилације и бацање у засенак сопственог идентитета. У односу на спољни свет, а и у свакодневном животу, видљиви су знаци површног' опонашања, комерцијализације, која се лрихвата свакојаке „новине“ "онога што долази _ споља, као да у томе има нечег што плени, Међутим, изван спољашњих _ појава, може се указати и на структуралне појаве. Чињеница је да и секуларно и религиозно опредељени људи пране веома оштре разлике међу видовима стварања који изражавају њихов јеврејски идентитет, религиозни м национални, и између онога што они дефинишу као „општа култура", која — према њиховом мишљењу — ни. је део њиховог идентитета као Јевреја. Када их питају: шта се у настај ном програму у општим државним

· школама односи на њихов идентител

као Јевреја — млади углавном одговарају: Танах Стари завет — Тора, пророци и списи) и ништа даље. У суштини ствари: у домен олитег' већ се стављају чак ми настава хебреј: ског језика и књижевности или нас

. ног јеврејског

тава историје израслеког народа. Та. ко је и са неким другим дисциплина, ма када се већина ДУХОВНИХ л прак, тичних активности у скоро свим дђ. ластима културног стварања не сма. трају као аутентичан израз национај не суштине, већ изричито као инте, грација у широки појам „опште куд. туре“. Одатле је и јасно зашто је та. ко јака склоност за опонашањем све. та што одликује догађаје свакоднев. ног живота у великим центрима је исте „опште културе". С друге стране чињеница је да постоји стална напе. тосг између спознаје да је дужност чувати извешжи минимум садржаја, ко. ји представљају традицију (Танах, празнике, историјску свест), јер ће се без тога изгубити смисао ционизма у Из. раелу и спознаје да је наставак јевреј. ства ван Израсла неопходан, „реле. вантан“, практично-користан, па и ин. тригирајући привлачан, то та треба проширивати и колико је могућно по. већавати, У насталој борби између ова два сазнања, у скали предности, у „општем“ образовању, и у друштвено-културним _ активностима, јасна победа припада другом сазнању. Су. штине које представљају самоиденти. тет сужавају се све више и губе ва жност и своју привлачну снагу, док се домени који представљају интеграцију у простору „општег“ ове више проширују и њихова је важност у успону. То је изразити синдром структуралне асимилације, и губљење иден титета је резултат који се не може спречити, овим у случају да се догоди неки суштински преокрет који би створио неку другу равнотежу између традиције и онога што се назива „олштом културом“, и који би врасио у домен њихове. културе највећи део стваралаштва израелског народа у ње говој држави, Значи: обнова секулар. идентитета на нациоционистичкој основи захтева интензивно суочење са појавом асимилације у култури и стварањем разлике између појмова „посебан" и „општи“, и са одрицањем од оопствене традиције и тежњом за опонашањем и ниподаштавањем свога у од носу према свему што долази споља, То је реоријентација која ствара 91пор. Све што се сматра мање значајним од тога, речи о обнови секуларног јеврејског идентитета — само су пароле без икаквог покрића,

Друга одлика која је проузроковала кризу идентитета у световној је врејској култури је, како је речено, врста секуларности која се прошири. ла нарочито међу јеврејским живљем у Израелу. Да би се добро схватиле ове речи, морамо објаснити „суштину секуларности _ као | културногисторијске појаве. Уобичајено схватање да је секуларност став који се односи негативно или неутрално према ре лигији, али нема оопствених позитивних вредности, свакако је став необавештених. Смисао _ секуларности је културни процес који се одражава У позитивном културном стварању у ог

налној и

ромним размерама, а базиран је Ба

извесним духовним и вредносним 0сновама. Извесно, у западној култу. ри, процес секуларизације оличавао је потврду и придавање значају улози Х «тремљењима човека ског бића: потврду и правоважност

' независног човека у погледу његове

моћи да упозна и спозна своју среди“ ну, просуди између истине и лажи, доброг и зла, да ог ухвати у коштац сопственим стваралачким моћима са својом судбином и својим положајем у властитој природној оредини, и да прими на оебе одговорност за 80) друштвени живот, У том смислу, 0 куларност је био покрет ослобођења човека од ауторитета цркве у облас тима у којима је способан да делује самостално снагом своје природе. Ме ђутим, ослобођење човека као 08036 маљеког бића од општег ауторитета цркве не значи неопходно 'опонентви став према религиозном веровању, У у почетку је осекуларни покрет у ЕУ ропи био изразито верски покрет. Све што се односи на позитивне ; секуларизма према религији је да Ф она више не сматра идеолошким У административним оквиром који 9 ређује и прописује принципе разуме вања и законе понашања у свим об. ластима живота и стварања, већ усу“ па религији овоја поља у неограниченим отвореним пространствима КУ туре. |

Такво схватање секуларности кад

културног процеса заснива ое на 16 зитивним темељима, али оно не пред

иставља екуларност као такву за УУ.

весне идеологије. Постоји широк спе ктар секуларних идеологија, м оне у

" понекад супротне једна другој у 17

тањима морала, културе, друштва У државе, па чак и у питању односа према религији, јер, признавање 19 ложаја и дужности човека као овозе“ маљског бића не може бамо по себи да одреди вредности. и идеале које ће људи желети да досегну, па ни оре“ ства чијом ће помоћи тежити да 19 стигну своје циљеве. У основи: и ре. лигија може бити. креативни и УТ" цајни чинилац који поставља идеале и диригује њиховим испуњавањима #4 широком пољу људске културе, А 19 што је то тако, не могу се опемогу ћити извесне секуларне _ идеологије које се супротстављају идеалима

лигије и боре се против њих, или РАР нодутиност према тим идеалима, па "ак и оекуларни погледи на свет који

као овоземаље

ји за