Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 15

вадажу за испуњење религмозних идела. Ооцијализам углавном, а За чито марксистички ооцијализам, 60ри се против религије. Либерални хуманизам није се борио против религије, али је захтевао њено ограничење у позитивном. културном процесу и са религиозне тачке гледишта...

Секуларност која се позитивно односи према религији имала је утицаја и код Јевреја, али се тај утицај апсорбовао у ционизму и у Израелу дошла до изражаја секуларна антирелигиозна схватања, па била она социјалистичка или либерално-позитивистичка. Јасно је да, кад ов зна та позадина, секуларистичка позиција која се позитивно односи према религиозном веровању, личи на усијани лед. У сваком случају: потпуно негативни однос према религији. створио је не само сукоб између ортодоксоне религиозноти и антирелигиозне осекуларности, већ и процес устајалости и пражњења секуларне културе. Пре свега, јер у најмању руку према извесној врсти људи култура која одговара само на прохтеве земаљског стварања човека, а не одговара прохтевима који устремљују човека навише, у сфере непознатог, и не признаје човеку просторе потпуне строгости, то је једнострана култура, сиромашна и поред свог изобиља, површна и поред својих суштина, јер јој недостају димензије дубине. Култура која је само секуларна није довољна да у животу испуни дух човека. За људе такве културе национално-политички, им социјалистички идеали изгубили — су привлачност, а на њихово место нису дошли нови идеали, који би тежили остварењу нових тежњи џ циљева изнад задовољења 'основних потреба и личних жеља, које представљају удобност и привилегију. У свим културама религија је била суштина и постоји, као најјачи чинилац који чува 'оопствене основе и изражава их симболима, и одржава интелектуалну доследност коју прожима снажно осећање одговорности,

Немајући никакав афинитет за постојеће религиозне вредности, присталице секуларне културс налазе се пред проблемом који се јавља због једностраности, духовног сиромаштва праћеног материјалним “обиљем. Али човек, који због недовољног усмеравања у свакодневном животу, раскида са кореном из којег произлази, значај људског живота и друштва, губи доследност у повезаност са прошлошћу. Директни ми пратећи изрази таквих осећања веома су бројни и важни, и јавна је тајна да осећај надмо ћности религиозне над секуларном јавношћу последњих година почива на тим проблемима. Религиозна јавност данас гледа на секуларност у њеном најгрубљем _ наступу као на уличну | „сведозвољавајућу“ културу. Она буди страх својим изазовима, али јој не даје никакав вредносни ниво. Чини ми се да је и код религиозне јавности стање духовног изазова негативно. Но о томе треба водити посебну полемику.

Секуларној културт Израслаца по. требно је духовно буђење и обнављање друштвених покрета који имају поруку погледа на свет, указују на начин живота и просвећују њену су. штину. Сигурно је да се могу обновити покрсти национално-ционистич“ ких и друштвених идеја у реализовању хуманистичких идеала, али је мало вероватно да се могу обновити У идеолошком, националном и друштвеном смислу социјалистичког или либералног ционизма, и још је веће питање да ли ће бити могуће обновити их без реоријентације у односу на ре. лигиозно-традиционалне вредности и симболе, чији је недостатак главни чинилац осећања испразности.

„

Није овде реч 0 „повратку вери" у данашњем смислу речи, односно о повлачењу из секуларне културе са свим њеним достигнућима и поразима, и повратак религије у строги оквир ортодоксности. „Повратак вери" у том виду је један од облика откривања слабости секуларне културе, али се никако не може видети у томе ја чање и реформа, јер би то било бежање од хватања У коштац са културом, чије је очување услов за опстанак Јевреја међу народима и једина могућност културног развоја. Мисли се на развитак који ће се пробити ван зидина 'ортодоксности и секуларизма, да би се створила отворена и «сложена култура, која ће одговарати овим правцима активности и свеобухватно духовне креативност.

Секуларно јеврејство је чињеница, а световна јеврејска култура је неопходна и успешна, Али она 06 3: у двојакој кризи: 6 једне стране је национална асимилација, а о друге искључивост и тежња ка вредностима религије и традиције. да би се обновила законитост „секуларног јеврејског идентитета", није довољно одбити пелигиозно стање духа на чему инсистирају ортодоксни кругови, а није довољно ни узвикивати пароле у стилу „Овако види И понови", Потребна је критичка борба мишљења са постојећом друштвено-културном стварношћу и реорганизација из 'оонова. Неопходно је, заправо, духовно стваралаштво, чије би упориште било традиција и 'омелост да бе оопственим снагама обнавља, како би се дошло до ширег стваралачког простора, а живот добио прави смисао. и

Са хебрејског Жени Лебл

. мислени удес“,

Натан Зах

едавно сам прочитао једну причу с Бењамина Тамуза под насловом Реквијем за

Нахмана. Отворио сам речник и

нашао „реквијем“ — миса за покој душа преминулих, музичка композиције у славу мртвих. Дакле: песма, молитва за покој душе Нахманове. И, заиста, Нахман, сензибилни, сањалачки младић са виолином из Израсла — где ли смо, узгред речено, већ наишли на сличног јунакаг — умире и, штавише, умире од сопствене руке. Као и његова мати, Бела-јафа, ко ја се у истој Тамузовој причи убила неколико страница пре свог сина. Књига чак почиње малим елегантним ссејом о самоубиствима: постоје „срећници“, који нам објашњавају околности освоје смрти, али и они који нас, пошто нису имали хартију и оловку, остављају у незнању. МИ све то у духу кловновске ироније, која нам је већ позната код Тамуза.

Ова два узастопна самоубиства одмах ме подсећају на још један израслски роман који сам недавно прочитао: Прошлост која траје од Јаакова Шабтаја. И овде прича почиње једном добровољном смрћу илити само· убиством, слично оној првој, и овај роман убраја међу своје јунаке сензибилног младића који свира на једном музичком инструменту — у овом случају клавир. И док Тамуз пише о мајци и сину, Шабтај је изабрао однос између оца и сина, у коме отац умире од руке природе, а син од сопствене. Шабтајев роман почиње следећим речима: ,„Голдманов отац умро је првог априла, док је сам Голдман извршио самоубиство првог јануара.“ Другим „речима, отац на Дан лакрдијаша, а његов наследник на Нову годину. Укратко: док се гоји грле и љубе да би поздравили Нову годину и њене благослове, ми, Јевреји, који се молимо да стара година са својим проклетствима оде у неповрат, како изгледа, баш на Нову годину сами себе затиремо.

Шабтајева прича, дакле, почиње очевом смрћу, а завршава се синовљевим самоубиством. Између ова два догађаја било је, како сам избројао, пет посета јунака романа, Голдмана (односно „сина старог Голдбана“, како га писац назива од почетка до краја књиге, са јаком алузијом на његов проблем идентитета), разним гробљима. А забележене су и мноте посете других личности романа другим гробљима.

Голдман млађи са толиким жаром практикује овај свој чудни хоби, да чак изјављује да га „сећање на мртве чини блаженим“, да „увек мисли на смрт и на мртве, настојећи да на њих мисли са спокојством и ведри. ном“; а осим тога — гле! — да „нај више воли да чита, изузимајући јеловнике, читуље У новинама“. Објашњавајући то, он нас обавештава да је смрт „једина извесност у животу“, што је очигледан парадокс, пошто се, супротно томе, може тврдити да је једина извесност у животу сам живот. По јеврејским законима, потребна су два сведока да би се нека ствар доказала. Постављајући се као озбиљан истраживач (а данас је општепознато да будућност припада човеку са компјутером), сео сам и избројао у Тамузовом „Реквијему“ два самоубиства, пет смрти — једна у на ступу лудила а остале под околностима које се обично називају тра гичним — и четири убиства, од којих једно нарочито брутално. „Биберкраутовог брата" — опет нема тачније идентификације — проболи су ножем арапски бунтовници, којима и то није било довољно, па су му зато одсекли пенис и стрпали му у уста, ту је још једанаест људи који су погинули или „пали“ у рату, готово сви остајући анонимни; другим речима, не ју“ наци романа већ јунаци нације.

Кад што се и може очекивати, биланс Шабтајеве књиге прилично снажног романа — још је импресивнији, да не кажем опресивнији. Овде имамо — ако сам добро израчунао пет самоубистава и не мање од двадесет и четири омрти — одбијте или додајте један или два олучаја, с обзиром на непрецизност мог рачуна. Већина њих догађа се под условима који се данас и у литератури нашег времена сматрају „природним“, као што су губитак воље за живот, „беселектрификација _ И рат, А нисам још ни поменуо све случајеве лудила у ова два романа.

Овај масовни покољ недужних или тотово недужних, малтене баца у за сенак губитке у животима У другој једној књизи, коју можемо навести као допунски доказ. Мислим на књигу После празника Јехошуе Кназа, један суморан и импресиван роман,

ји је претходио овим осталима. Ов„де сам нашао само једно самоубиство, три случаја смрти услед губитка воље за живот, једно убиство и једно силовање које је готово довело до убиства.

Могао бих да поменем и друге из раслске романе написане последњих година, у којима на сличан начин доминирају смрт, самоубиство и убист во. Такав је Мој Михаел Амоса. Оза, у коме је један од мојих студената избројао петнаест омртних случајева, од којих су неки наступили услед старости или болести, али два услед самоубиства. А нисам ни поменуо „бед не, застрашене и сумануте'/ личности

Зар смо сви мртви

Јицхака Бен-Нера, које пропадају У. неидиличној сеоској. средини, Нити дух смрти, који прожима књигу Хаима Беера Перје. Без статистичког по. ређења са савременом европском књижевношћу, имам осећање да то поређење не би постидело — ако је ово права реч —' нашу литературу, нарочито што се тиче учесталости самоубиства и лудила.

Како објаснити тако високу стопу смртностиг А како чињеницу да на сваког кога писац пушта да се на једвите јаде извуче жив са страница његове књиге долазе најмање два, а код Шабтаја и Тамуза м далеко више 0 них који своје душе враћају свом књижевном творцу пре но што читалац стигне до последње странице књите2 ј

Овде морамо истаћи да наративна проза, како роман тако и кратка прича, није ненаклоњена самоубиству. То је, наиме, велики, коначни гест, то је неопозиво не једном животу који је изгубио сваку форму и садржину или, по речима Јаакова Шабтаја, то је „последње уточиште“. Роман, како из гледа, показује наклоност према самоубиству, колико год филм према овом чину показује аверзију. Када сте последњи пут у неком филму видели самоубиствог Ја могу да се сетим само једног недавног случаја — и тај се догодио у филму заснованом на роману једног јеврејског писца.

У хебрејској литератури, насталој пре холокауста, већ смо имали дуготрајну романсу са самоубиством, лудилом и смрћу под трагичним условима. Сетите се само имена као што су Бренер, Гнесин, Бердичевски, Шофман Шнеур, Агнон, Давид Шимони, Шломо Цемах, Јехуда Бурла, Моше Омилански — листа тих имена као да је бескрајна.

Да ли би можда требало да објашњење потражимо у чињеници да је наше књижевно стваралаштво дубоко прожето утицајем велике, и нездраве, руске литературе2 Или је то просто одраз карактера јеврејског опстанка током последњих генерација, случај литературе која је огледало живота2 Било како било, изгледа да се у овом случају традиција наставља без прекида и да генерација независности и ослобођења, државности-у-настајању и државе-којаје-залутала-са-пута. нису толико различите од пређашњих, оних збуњених и из корена ишчупаних покољења досељеника која су морала да изврше тежак подвиг своје интеграције у древну-нову домовину. Када се ствари тако посматрају, онда замста нема велике разлике између писаца из „генерације Палмаха“ и оних које називамо писцима из „генерације државности“. Изгледа да се сами писци упињу да нагласе ту крвну везу између нове судбине и оне старе.

Јасно је да ту има нешто што одражава дух времена, холокауста и катастрофе, ратова и међуратног раздобља. Али, овде би требало да укажемо на чињеницу да су само врло малобројни случајеви умирања, самоубистава и губитка разума у горепоменутим романима наступили као директне или макар индиректне последице рата или холокауста. „Да је бар по гинуо у рату“, нариче једна женска личност у Шабтајевом роману. То је мајка извесног Арја, који се убио пуцајући себи у уста, а она жели да нагласи ту разлику. Омрт у рату је чин за који су одговорни Бог или природа или обоје. У сваком случају, та смрт није бесмислена нити нечасна. Подједнако је јасно да израелска литература овде изражава нелагодност (благо речено) која је свуда присутна у израеској стварности. „Живот је срање и ништа друго“, тврди један од Шабтајевих јунака, који покушава да нам пружи делимично објашњење за јад који носи у себи, а који је маскиран као болест нашег века: отуђење. Тел Авив у коме он живи није онај град у којем је одрастао; то није оно место које би ·' изабрао да У њему живи. „Ово више није мој град, и више никад неће бити“, каже Шабтај „то је само хрпа гована". И, на другом месту: „Овај град не заслужује да постоји, Он ту стоји услед неспоразума... он је ништа. Он је гробље“ Портрет града виђеног као гробље. „Чак је и ђаво побегао"из тог младог-али-већ-исцрпенот града, пре пустивши „ове нас животињској руљи и којекаквим бесним псима који себе називају Јеврејима“,

да ли реч „град“ треба читати као „земља“2 Шабтај то сам чини кад говори о „стању читаве ово бедне земље, почев од председника владе па до задњег чистача улице“. Тамуз, пак, упоредо са клишеима о томе да се живот не своди на „женске, рачун У банци и свињско ждрање по рестораранима“ ставља у уста свом јунаку Урију оштре речи о гадним лажима идеологије. Свака идеологија а потпуно је јасно на коју спепифичну идеологију Тамуз мисли — је „лозвола за убијање, као што је и позив на самоубиство или, како то називају: спремност да се положи живот на олтар. идеје". У Тамузовим очима и~, деалисти (он, како изгледа, не прави разлику између идеалиста и идедлога) и убице су једно те исто. „Сваки идеалиста је и убица", каже Тамуз. Идемо, дакле, отуђење, с једне, а убилачке идеологије с друге стране. Између тога двога живот постаје ове неподношљивији.,:

Осећања унесрећености, фрустрације и немоћи драматизована и описана, у савременој хебрејској литератури изгледа да Фу У приличној мери повезана са великим (можда одвећ великим) променама које су се догодиле у нашим градовима и у нашој земљи у сувише кратком периоду; променама за које појединац не налази довољно снаге, а понекад и воље, да им се прилагоди.

У Прошлости која траје приповедач отворсно говори о „промени у популацији града, који се у року од неколико година попунио десецима хиљада придошлица“, а који су у Голдмановим очима „страни уљези који од њега чине странца у сопственом граду“. Он говори и о „осећању беспомећвог беса, који га је обузео при погледу на пошаст која је све изменила и расточила“. А уз то још и жарка чежња за „улицама и суседствима и пејзажима који се губе и нестају без трага, бесповратно изгубљени 32навек.“ Пошаст. Ништа мање. Пошаст нових досељеника. Овде добијамо значајну поуку из психосоциологије Чувеног „котла претапања“. Поуку коју "смо толике године тврдоглаво одбијали да примимо. '

Пошаст, додуше, само кад се ствари посматрају из једног личног угла. Да кажемо: с једне стране барикада, и то с оне на којој се налази мањина. Али, не заборавимо да је то она мањина која данас пише најсензибилнију литературу на ивриту. Да је то мањина која нам даје онај имиџ који сами себи притисујемо. Данашњи становници четврти градских страћара и полустраћара, у Израелу рођени сивсви досељеника, исцрпљени од последица губитка својих корена и тештеоћа аклиматизације, изданци једне генерације која се никад није одликовала виталношћу или сувише вепиком жеђи за животом, имају. осећење да губе и оно мало, оно веома мало што им је било остало. Шабтај говори 0 страћарама старог Тел Авива као о „малом стаду избеглица који су изгубили и последње остатке воље да живе“. Уместо „страћаре“ читај: њихови становници.

Као и обично, литература открива то што красноречиве или обмањивачке пароле политичара, идеолога, реформатора и лажних пророка — а ја правим разлику између ове две пос ледње категорије — тако дуго покушавају да скрију, да потисну и да заташкају. „Нови човек, здрав човек" (Тамуз), тј. визионарски идеал ционизма из дијаспоре, је у ствари веома болестан човек, заиста врло тежак болесник. .

Али, рекавши сто, рекавши да је осећање понижености и немоћи, унесрећености, неуспеха и губитка карактеристично за хебрејску литературу са почетка овог века, присутно у њој и у седмој и осмој деценији века; рекавши да је живот, како га открива и представља израелска проза последњих деценија, исто тако страшан и опресиван као што је увек и био, требало би у најмању руку да укажемо и на један други аспект овог царства Танатоса, Фројдовог инстинкта смрти, који напоредо са царством Ероса, има своје место у модерној изреалској литератури. Смрт, самоубиство и лудило у књижевности нису фотокопије својих оригинала у животу. Пре свега, то — су оимболи. Симболични чинови у кон-

Моше Дор

Слова

венвенцчоналним митовима и литерарни искази у књижевном делу. Тако посматрано, самоубиство је прекретница у сижеу; смрт је тачка која обележава одлазак на носилима живе личности из радње романа, да се У њу никад више не би вратила у телесном облику, Смрт је прилично често м одређени ауторов гест. Што је веће незадовољство писца светом у коме живи, то ће више он желети да нас увуче у то незадовољство, и то је већа вероватноћа да ће поубијати освоје јунаке. Мртав јунак као чин протеста представља нешто веома блиско пишчевој изјави која би гласила: „Мени је свега доста", или: „ја не могу овако даље", Писац који не може да мзиђе накрај са светом, а то подразумева м писца који не може да изиђе накрај са самим ообом — најпре убија своје јунаке. А тек касније, – веома ретко, убија и себе. Смрт је решење — али она је и сведочанство 0 неспособности личности романа, а понекад и самог писца, да нађе неки другм излаз за себе или за своје јунаке.

Сетимо се да је, према речима Шабтаја, самоубиство заиста „послед“ ње уточиште". При томе наглашавам последње а не прво. Кад се смрт и самоубиство појаве као прво уточиште, које је неко потражио залупивши врата животу и његовим тешкоћама, онда то може да говори — поред ос талог — м“ о могућој незрелости писца; о његовом одбијању да преузме одговорност или, у најмању руку, 0 његовој склоности да бира оно што је екстремно, хистерично, хировито и неуравнотежево, Литература може све ове ствари да изрази као год што може и да изрази очајање, отуђеност и узалудност људских аспирација.

У светлости свега реченог, можемо ла заиста себи дозволити да игнорише мо сваког оног који би хтео да саветује израелском писцу да третира смрт са достојном обазривошћу и посебно да се клони лудила и самоубиства — у литератури као и у животу2 Сигурно је потпуно оправдано рећи израелском писцу: Ако си заиста ре. | шен да поубијаш своје јунаке, онда их — као што је речено у познатом јидиш вицу — убијај једног по једног и немој сувише да журиш, и, што је још важније — дозволи им да најпре поживе: да живе, ако треба, просто зато што нема алтернативе јер на крају крајева — сви ми морамо да живимо. А и зато да покољ У нашој књижевности не б“ конкурисао покољима на нашим друмовима и у на шим ратовима.

Можемо проширити тај исказ и овим саветом правог пријатеља писаца. и књижевности: Имајте, пријатељи, на уму следеће: Као што свака осећајна душа или сањар или неприлагођена особа не свира виолину или клавир или харфу, тако ни свако ко је разо.« чаран или потиштен или чак на крају својих снага не одузима себи жи» вот. Чињеница је да је већина нас, ве• ћина вас, још овде.

Мада је истина да сви на крају умиремо, поред осталог услед болести м невоља на овом свету — само нас мало умире пре времена. А ако је једна књижевност умела да открије метину која се крије у љуштури прихваћених лажи, У њу можемо имати поверења да ће научити и ту лекцију.

С енглеског Ема Часар

Док је земљу још покривала вода,

Неко је на њој нацртао своје име, као што би дете, урезало слова. Много касније, када се земља осушила, остали су знаци уклесани на стени,

као да су из времена пракраља. Касније,

тамо су дошли људи који су прегазили земљу

својом обућом, израстао је коров.

као покривач, нежно је пало на лица

умрлих док је добра

а после њих пси својим шапама, Онда је опало лишће послужило

.

земља пружила м оштима

умрлих спокој. И дуго,

плодан сан спуштаће

Онај што истражује сада

се на њих.

угледаће само голе рудименте имена,

подсетиће се да се овде нешто херојско догађало. И то ће му бити довољно, јер он | је само путник или су то прави трагови

лутајућем песнику.

Споро се оштрица мења

Споро се оштрица камена мења. Можда се

крв уморила од покушаја , да га заобли. Можда Јерусалим

притиска своје остарело тело на Тел

Авив чежњом да испуни

његов крај. Јасмин

ће ублажити камене ивице, бор

ће замирисати ограде.

Полако,

времена и места, претварају леђа камиле у авион, Глава изгледа већ исклесано. Док прсти

одјекују.

Са хебрејског Ана Шомло