Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 16

Шимон Балас

Измишљени град

| астад сам у хришћанском

крају Багдада, у кући која

% „је само уским пролазом би у“ ла одвојена од суседне зграде, Први пут омо се селили када ми је било шест година, У другој кући провео сам све време док сам ишао У школу, од првог основне док нисам завршио гимназију. Наша кућа је била једна од три зграде у слепој уличици, средња, а њена оба зида била су приљубљена уз суседе. Са наше десне стране становала је једна добростојећа | јеврејска породица и њихова кућа је била велика и најлепша У пролазу. На њеном прочељу висио је фењер у; облику купе, направљен од шарених стаклених плочица, уоквирених зупчастом куполом од кованог гвожђа. Када се спуштала ноћ, чим бих чуо тешке кораке чувара, потрчао бих да прозора да видим њетову прилику У мраку како прислања дрвене мердевине уз зид и пење се да упали фењер. Пламен би осветлио његово преплануло, изборано лице и стварао би искре у његовим тамним очима. Након тога, видео бих како се спушта и односи мердевине на раме ну да би нестао на изласку алеје. На-

прелнуто бих очекивао да се церемо--

нија настави, и када би се дуг звиждук проломио ноћном тишином, осећао сам како ми хладна струја преплављује леђа. Не знам колико ми је година било тада, али памтим да је миого пре но што смо напустили алеју шарени фењер замењен малом електричном сијалицом коју је нека невидљива рука палила увек у одређено време. 7

„Лево од нас становао је један стати брачни пар. Они су били Јермеви. Избегли су погром у Турској. На њиховој капији био је причвршћен авекир од бронзе, блистав од гланцања, на чији су се звекет врата 0тварала у касним ноћним сатима. Чудна музика је долазила из ове куће, тужне песме, понекад праћене мушким гласовима и разузданим женским смехом, Власница куће, онижа, пуна жена, била је некрунисана краљица алеје, Одрасли су јој се обраћали са поштовањем, а млади су је ословљавали „тето“, Нарочито су је деца волела, јер су код ње увек налазила заклон када би им родитељи били љути, Обасипала их је слаткишима, али им вије ускратила ни прекоре, мада је њена грдња била угодна за ухо, као ашто су пријали, и њени слаткиши, Очарала ме је својом личношћу и мистеријом која је обавијала њен живот. Летњих дана обичавала је да се-

о ипдионапрагу са плетивом у руци, Када би приметила: да је 'посматрам, розвала. би ме да седнем крај ње и причала ми приче о неком другом свету. Њен глаб је био звонак, а златан зуб блистао је у њеним устима, а њен смех је жуборио као изворска вода. У Турској је била певачица и њен портрет из тих дана, у жутој, дугој хаљини, стајао је на четвртакстом столу, раширеном између две софе, у дворишту. Њен муж, много стерији од ње, слушао је њене приче, без речи, и повремено би устао са овог места да ме помилује по глави овојом огромном хладном руком. Њену кућу посећивали су чудни гости и товорили њеним језиком — а ја, ос тављен сам, био сам испуњен поносом док сам је посматрао како су све очи упрте у њу, а све уши начуљене да чују шта ће рећи. Када су ме звали да се вратим кући био сам постиђен и вукао сам ноте. Њен муж би ме отпратио до капије и напунио ми руку бонбонама. Онда би закључао капију. Никада нисам сазнао шта се догађало иза затворених врата, а када бих упитао мајку она би ме грдила и говорила да ћутим.

Та остарела певачица била је дивна жена. У туђини је одрасла, у, туђину је и избегла пред катастрофом њеног народа.

Наша кућа је била стара, са тешком црном капијом, која се покретала шарком од дрвета и која би шкрипала кадгод бих се наслонио на њу.

У кући су била два подрума — горњи и доњи. У горњем смо проводили топле летње часове поднева. Тамо је увек било свеже, јер је ваздух продирао кроз отворе за вентилацију. Плаштио сам се да. се приближим доњем подруму. Много степеница је требало проћи да би св стигло до њега, од којих су последње биле преплављене

· помрчином. У пролеће, па и до половине лета, био је под водом. Из њега је гмизао буљук змија и увлачио се у целу кућу тражећи заклон. Лежао бих крај мајке на асури, простртој по поду и видео змије како у дугом низу миле ка скровишту уза зид. Од тада, па и сада, у моју свест није продро страх од змија и могао сам да уживам у том необичном призору. За страх сам сазнао тек из прича које сам чуо касније од одраслих. Памтим једну причу од многих које "је испричала моја мајка када сам био "дете. Она је ушла у поткровље које је служило као остава за старе ствари. Како је помакла корпу од пру“

ћа, на њу је скочила пегава змија.

Од силног страха била је као прикована за под, а бесна змија се устремила на њу. У том страшном тренутку сетила се само једне ствари, чароб· них речи које је научила у кући сво јих родитеља које су се преносиле ' од предака: — Змијо дома, змијо на: шег дома, немој нас напасти, нећемо те напасти.

И стварно, она је услишила њену

молбу им вратила Фе, увивши се у спиралу, и подвукла се испод пода. Станари који су дошли после нас на наше место у кућу, нису се плашили змија. Отац породице био је столар по професији и искусан ловац

змија. Када је био младић, док је.

радио као шегрт, напојио га је његов газда, муслиман, „змијском водом“, добијеном. од змијског отрова који се пречишићавао у флаши воде 24 ча са. Ова вода употребљавала се за стварање имунитета против уједа зми“ ја и свако ко би је попио стекао би имунитет за цео живот. Он би ухватио главу змије између прстију, док би јој се Тело вртело око руке као опирала. Али, никада није убијао змије које. би ухватио, Оне које нису биле отровнице пуштао је у поље, а, отровницама би чупао жаоку. _ Видео сам га како тб ради на крову. Чељусти змије принеб би парче тканине и када би она зарила у њу зуб, шчопас би је и једним потезом би ишчупао њене шупље зубе кроз које пролази отров. :

И у кући у коју смо се преселили ројиле су се змије. Оне су се храниле мишевима и њихово пребивалиште било је испод дрвеног пода. Непрестано смо слушали њихово гмизање над нашим главама и њихово језиво шушкање. Црна огромна змија угнездила се у кухињи. У данима жеге она је излазила из свог скровишта у потрази за водом, Научили смо магичну реченицу и понављали је као молитву.

Али, мојим детињством одзвањали ку и неки други, много пријатнији гласови. Били су то звуци звона. У нашем крају је било много цркава и у одређено време звона су позивала на молитву. Знад сам звукове звона, ми могад сам да препознам свако од њих. Велики звоник католичке порте одзвањао је тешким спорим ударима као ход свештеника у храму. Другачији је био звук ситног откуцавања звона јерменске црхве. На Нову годиму, Ускрс и друге празнике од звоњаве су се тресла стакла прозора, што је уносило чудно осећање туге и ореће код мене. Али, усамљени звук 3вона у неуобичајено време може тужно да одјекује. Тада сам знао да тогребна пратња креће према цркви, Многи су спроводи прошли испод наших прозора. На завијутку алеје прво би се појавили дечаци у белим мантијама и свећама у рукама, а иза њих поворка свештеника у црним одорама У чијој средини је био поп који управља процесијом. Иза њих, они што носе ковчег, а за жима чланови породице и пратња. Њихова би се молитва утишала уласком у алеју и чула би се тек када би стигли до краја. Они су пролазили алејом у тишини. Ковчег је бивао прекривен грубим покровом украшеним малим крстовима и ношен на рукама одраслих.

На хришћанским погребима није се чуо плач професионалних нарикача. Тако је било код Јевреја и муслимана, На путу за школу пролазио сам понекад крај јеврејске и муслиманске погребне пратње које су биле прилично сличне, Сандук је ношен на раменима и нарикаче су се, кад год би неко пролазио мимо њих, ударале у груди и чупале за косу. То је било необично у односу на достојанствену хришћанску церемонију. Волео сам њихове цркве и за време празника прикрадао сам се да посматрам ми су, обавијену димом тамјана и музиком оргуља.

Често сам посећивао манастир француских мисионара у којем је била школа за девојке. Свакодневно сам пролазио неколико пута дневно поред манастира и чезнуо да видим мистериозни _пијанино који је испуњавао ваздух тако дивним мелодијама, али плашио сам се да уђем, јер строга стража је увек седела на клупици крај капије и никада није дозвољавала ниједном странцу да уђе. Био сам изненађен, када сам једног јутра, пратећи нашу слушкињу у куповину млека, у млекару ван нашег кварта, удчис да ју је зауставио стражар и почео да чаврља са њом. Повукао сам је за рукав И шапнуо на уво моју жељу, али она се само осмехнула и наставила да прича. Нисам је пустио да оде док није пристала да му саољшти моју жељу. Стражар се осмехнуо и обећао да ће ме пустити да уђем уколико дођем поподне. Пајавио сам се поново на повратку кући из школе.

— Поранио си — рекао је — дођи касније. Е

Када сам се вратио затекао сам игуманију како стоји на прагу. Оп јој је нешто рекао и она је пружила обе руке к мени, уводећи ме у манастир. Питала ме је да ли сам учио француски у школи и када сам потврдио, казала је: „Паметан си ти дечко." Попелд се са мном до другог спрата и увела ме у посебну собу која је личила на обичну учионицу, сем што је, црни клавир стајао на подијуму. Крај њега је стајала калуђерица са учеником. Престали су да свирају када су нас спазипи на прагу, и игуманијд је рекла нешто што ја У својој збуњености нисам разумео. Онда ме је оба поставила на клупицу и отишпа, Наставница ми је климнула главом и вратила се свом часу, а ја сам мирно седео на свом месту и. био врло узбуђен. Од тада сам готово свакодневно долазио у манастир. Игуманија би ме увек дочекала са осмехом добродошлице. и постављала ми сва. којака питања. Била је лепа жена и бела капа је њеном изгледу придавала стето достојанство, Сви су јој се обраћали са „моја мајко“, па сам и ја тако чинио, Биб сам стидљив де“ чак и мало сам говорио, али ми она није допуштала да избегнем њена пи тања, Понекад, кад је имала слоболног времена, позвала би ме У своју малу канцеларију и држала ми дуга

чко предавање које ја нисам могао да разумем и следим.

„Ти си још увек мали“ — рекла би ми са осмехом у којем је било разумевања. — „кад одрастеш, схватићеш.“ Га

Када сам одрастао схватио сам многе ствари, али оне више нису имале везе са путем за манастир, нити сам тражио друштво старих калуђерица. Опоседале су ме друге теме које су одредиле мој животни пут. Многе јеврејске породице живеле су у хришНанском кварту и суботњи и други празници препознавали су се на улицама. На Нову годину, облачили смо се у бело од чарапа до жакета. На Пурим смо ишли са играчкама-револверима, пуцајући у свим правцима, а током Песаха.нваша љутња била је усмерена на нејевреје, У ствари, ми нисмо разумевали зашто неке ствари чинимо. Нисмо знали тада, као што ни сада не знам зашто деветог у месецу Аву пуштамо — змаја. Тог дана смо јели сочиво којим се прекидао пост, што је представљало крај жалости, али за нас је то био деликатес који смо унапред са узбуђењем 946 живали, Девети у Аву волели смо више од свега због змаја. Није било дечака, Јеврејина, чији змај није летео 9. Ава. Заиста, то је била једна од наших "омиљених итара целог лета, али тог изузетног дана змај је имао церемонијално обележје. Ми смо их сами правили, украшавли омо их шареним реповима и међусобно се такмичили за најлешшег змаја који ће се најдуже одржати на небу. У летњим вечерима, багдадско небо испунило би се змајевима свих боја. Завезивали смо крај конца за зид или за неки стуб и остављали да змај лепрша преко целе ноћи. У летњим ноћима, људи су спавали на крововима и шуштање змајева под звездама било је као успаванка за децу.

Мој најдражи празник био је Песах. Волео сам ноћ Седера, када смо седели око стола, читајући Хагаду и пили слатко домаће вино које је правила моја мајка, Али како се празник приближавао, ја сам био обузет узнемирењем да мој отац неће бити са нама и ла се Седер неће: одржати у нашој кући. Мој отац имао је текстилну радњу на југу Ирака и долазио је само једном месечно или свака два месеца, када је путовао по робу “и морао да дође у престоницу да набави нове метеријале, Када је он долазио, кућа би се трозничаво спремала, са прага бисмо звали мајку и служавку и преносили упутства носачу који је доносио његов пртљаг, како се ништа не би оштетило. Окружили бисмо га, а он би нас љубло, гребући наше влажне образе својом оштром брадом, док су наше ноздрве упијале мирис његовог љутог дувана. Расне кокоши искакале су са буњишта, ударајући крилима и остављале свој измет свуда унаоколо. Двориште би се напунило коферима и кутијама и великом гомилом прљаве одеће.

Али, наша велика радост приликом његовог доласка могла се мерити само са тугом када би отац за време празника био одсутан, Он би нам обично писао да нас обавести када долази, али понекад би нас остављао у неизвесности до уочи празника, Мајка и служавка су биле у послу целог дана, припремајући свечану вечеру, а ја нисам напуштао прозор до у касно поподне. Чудо се није догађало и моје срце би се испунило тешком срџбом · против њега.

да ли две куће у којима сам одоа стао још увек стоје тамо чедирвуте» Мој млади пријатељ из Ирака није могао да ми одговори на то питање када сам га срео у Паризу, али дао ми је мапу града, једну од онаквих какве се дају туристама. Пронашао сам на њој улице и баште, тргове и мостове, градске четврти са зградама за становање и њихова предграђа. ;

„ја имам другачију мапу“ — рекао сам му — „мапу која се стално врти и преплиће и мрси као паучина, Могао бих је исцртати на хартији, јер памтим сваку кривину, сваку нишу, сваку ар-

каду, сваки појединачни прозор и поје- ·

диначну страну куће које избијају сво-

тим оштрим ивицама и угловима". „Мло-

ги су квартови порушени", прихватио је брзо мој пријатељ, „а и твој можда". Порушен или не, каква Мтто се мене тиче, увек ће постојати. Свет детињства је ван времена, више припада машти него времену. Потпуно искуство не може стати У обичне речи, Навикли омо да саопштавамо приче логичним путем. језиком се користимо да бисмо га уклопили у одређена правила која се покоравају времену. Сваки догађај проистиче из одређеног разлога, а разложност је бит нашег говора. Када би било другачије, нико не би био схваћен, Како би смо препричали _сан2 Како _ бисмо саопштили искуство које је ван времена2' Детињство се може разумети само уколико бисмо га ослободили временске константе и повезали га У чврст венац узрока и последица, такве приче из детињства обично читамо. То су доживљаји избледелих сен“ ки, или изглачано размишљање о једном замишљеном искуству. ја не веру“ јем сувише у приче “з детињства, као што не Верујем много у сањане доживљаје. Посебно не верујем у приче које је о свом детињству забележио писац =— чија главна снага лежи У хватању маште, достојне веровања У ствари какве су оне одиста биле, а да не помиње догађаје. из детињства. Кућа у којој сам ја одрастао, крај у коме се налазила, моје детињство, све то је предиван сан, фантазија, бл7с тава визија, Не, ја то не могу ухвати. ти речима. Е

Са хебрејског Ана Шомло

разлика2.

ренина писма ливља ата апатита

' сматрамо особито подстицајним,

Фигуре у пределу

Израелски филм у потрази за идентитетом

и

Ури Лифшиц: Триптих (део)

последњих десетак | година неколико израелских филмова прерасло је локалне оквире на естетском плану и извазвало пажњу међународне јавности. Мора се признати, међутим, да је ова пажња каналисана пре свега фестивалским путем, што ће рећи да су фестивали (углавном они већи) и ређе, специјалистичке манифестације још увек ретки, ако не и једини начин комуникације са изравлским филмом. Мато је израелских фимова дистрибуирано у Европи (изузетак чини 1985. година када су се чак три филма израелског редитеља Амоса Гитаија нашла на програму комерцијалних лондонских биоскопа у само једном једином месецу), а ситуација није ништа боља ни у Америци унаточ знатно већих и разумљивијих могућности.

Имамо много разлога да претпоставимо како је (као ~“ у случају толиких других кинематографија) страх од финансијске | неисплативости _ главнућ ако не и једини разлог овог одсуства, али је по неким мишљењима проблем сасвим другачије природе л он добија на тежини делимичним нерасположењем, па чак и једном врстом историј ског зазирања када је у питању присуство хебрејске културе. Дан Волман, један од редитеља у кога је почектом седамдесетих година изравлска кинематографија полагала мајвеће наде, испричао је пре неколико година како је приликом приказивања његовог филма Флох у једном од шпанских биоскопа, биоскопски простор морао бити подвргнут најбрижљивијем испитивању не би ли се ушло у траг бомба чију су експлозију најавила непозната лица.

Овај пример је свакако илустративан, али никако парадигматичан када је реч о европском филмском расположењу. Навикли смо да естетичке наклоности имају националне предзнаке искључиво у 'афирмативном смислу речи, то јест, национално се фаворизује као аналогија релевантног културно-исто-

е;

ријског идентитета,

Утолико је пре за жаљење што 0 израелском филму не знамо много, знатно више смо ослоњени на мнформације које нам стижу путем иностране периодике него практичном могућношћу да на неки од израелских филмова налетимо у локалним биоскопима. Истина, ове деценије омо неколико пута били у прилици да сусрет с израелским филмовима (пет-шест наслова) не будући да је реч о приземним медиокритетским комедијама (у шта нас је уверило неколико наставака Сладоледа од лимуна који, између осталих, носе препознатљив комерцијални потпис редитеља Боза Дејвидсона) по свој прилици атипичним када треба дефинисати национални филмски стил. Но, морамо имати у виду да ни израелска хинематографија не представља “зузетак, те трпи од продукционе амбивалентности, На једној страни су изданци традиционалног филмског жанра 6бурекас (лаки забавни филмови, углавном комедије, чије популистичко утемељење игнорише уобичајене естетске стандарде), филмови фриволне тематике и подразумевајућег ескапизма, махом окренути домаћем тржишту и чији је континуитет могућан захваљујући ефектној комерцијалној прођи. – Отац израелских бурекас је Менахем Голан, југословенској публици _ превасходно познат као продуцент и уз свог рођака Јорама Глобуса власник „Кенона", тренутно најуноснијег продуцентског инвеститора. Менахем Голан је један од најпродуктивнијих редитеља у ис торији израелског филма, оваштар и пре свега вешт пословни човек с недбичним даром за умножавање новца, који је израелској кинематографији „подарио“ њен најскупљи пројект (6 милиона америчких долара) = „ филм Мађионичар из Лублина, снимљен по истоименом делу Исака Бешевиса Зингера, али у једном тренутку (1969) био је креативно значајан када је по метивима народне бајке Теви и његових седам кћери.снимио веома успешан филм.

Као опозиција овој комерцијалној струји, стоји група углавном млађих синаеста позната као »Каунх«, која покушава да израелском филму наметне онажан печат индивидуалности, и инспирише се у једном условном програму израслском савременошћу према којој успоставља властити критички однов. Духовни претеча ове групе интелектудлаца био је. Ури Зохар, који је

шездесетих година режирао неколико ивалитетних комедија (Рупа на месецу, Сваки гадкраљ) с необичним даром за социјалну опсерваторију и непосред. на се напајавши европским филмским утицајима донео израелском филму један сасвим нов, до тада непознат сензибилитет. Почетком осдамдесети, година, појавило се неколико значајних филмова, од дела каква су Флох (1972) Дана Волмана и Али где је Даниел Ваксг (1972) Аврахама Хефнера до продуката који су можда најрепрезентативнији за сагледавање националног филмског идентитета, чија је естетска, историјска, па и идеолошка конфронтација а традиционалним филмским миш. љењем била неминовна.

То 26 у првом реду, односи на Ффилмове Мој Михаел (1974) Дана Волмана (његов трећи играни филм, настао по делу Амоса Оза), Падобранци (1976) Јехуде ЈУД (1977) Јоку Јоше и нарочито Дрвени пиштољ (1979) Илона Мосехенсона који су у време када су се појавили много боље примљени на страни али су, истовремено, како на формалном, тако и у тематском погледу, означили _ почетак нешто другачијих филмских афинитета израелских 'синаеста, драматуршки ре. дукционизам, психолошку _ парализу протагониста, историјску, културну, 60 цијалну и пре овега моралну демистификацију „изгубљеног преализма савременог друштва, баналност свакодневног живљења". У израслски филм ступило. је тако време дезилузија,

Ако теме ових филмова и нису специфично _ израелске, и не обећавају много па плану препознавања националног духовног идиома, њихова глобална критичка 'оријентација са јаким 00 цијалним и идеолошким набојем чини их вредним пажње. То можда у првом реду важи за филм Дрвени пиштољ ко“ ји се кроз причу о ратичм играма две алолесцентске банде у Тел Авиву 1950, године сјајно поиграва (ако је веровати неким тврђењима) националним имлеративом војничког позива; а почетак педесетих година је и оквир Волмановог филма Мој Михаел, горко-опора прича о једном студентском пару, можда иосу: више дословна као филмска адаптација до чега је, по властитом Волмановом признању довело његово безрезервно дивљење Озовом делу. ;

Но, можда је најнеобичнији „случај“ филма Падобранци (превод који нам се не чини ни најмање погодним да 03 вачи припаднике елитних падобралских јединица, Маса Ха' Алункот у оритиналу) Јехуде Јуд Неманпа, Кроз трагичну причу о смрти једног израелског регтру“ та, филм указује на сву бесмисленост израелског милитаризма бо којим ступа у отворени конфликт, полривајући не ка од осмовних владиних опредељења,

какво је без сумње оно о израелској ин“

тервенционистичкој и експанзионистич“ кој политици. Овај онажни, антимилита растички филм поздрављен је, и 1978 на Лондонском филмском фестивалу уде је имао запажени одјек. у ОЦЕА,

Идеолошка дистанца једног дела из раелских синеаста (у првом реду доку“ ментаристе-левичара Амоса Гитаија, па и нама познатог и путем комерцијалне кино-мреже доступног Ури Барбаша чији је филм Иза решетака значајан 'допринос заборављеној јеврејско-аратској трпељивости, али и више од тога) резултира, истовремено, ангажманом ко ји у естетском смислу не води неми. новно у ћорсокак. Можда нам као најилустративнији пример може послу. жити често истицани, чувени Гитаијев филма Кућа, 1981, који Џулијан Петли у британском часопису „Мантли филм бјулетин“ (јун 1985) проглашава „фасци“ нантном панорамом _ историје", На сличан одјек наишла су и нека друга Гитаијева дела, У првом реду Сеоски дневник, рађен у израелско-француској копродукцији, а потом м Ананас али је потенцијална уздржаност посматра“ ча вероватна ако се има у виду да се ради о документарним филмовима. Године 1985. снимиће Гитаи свој први играни филм Естер, приказан на Каноком фестивалу 1986, очтгледно нап. рављен под јаким утицајем Жан-Мари Штрауба и његових филмова Отон И Мојсије и Арон (штета што нико за овај филм није био заинтересован МА ФЕСТ-у). Библијској теми придодаће Гитаи мноштво савремених алузија, 4 теми дијаспоре којом се бави релевантније но иједан други израелски филм који му претходи, ниску вајлуциднијих формалних решења и политичких Ре“ Фференци које су неминовне када ло ре чима једног од Титаијевих глумаца, Палестинца Мохамеда Бакрија „треба оспорити насиље које је изгубило 680 историјски легитимитет и постало #06 ка врста алибија".

Патриша Еренс, из америчког филм“ ског часописа „Филм комент“, којој У највећој мери дугујемо ове и неке друге информације када су у питању прилике у израелском филму, тврди 14 унаточ појаве неколико талентовен“ новајлија (данијел Вашман са фил мом Транзит, 1979, Мира Реканати = Хиљаду пољубаца, 1981, Јаков Голдве сер и његов много хваљени филм МУ такхат Ла' аф, 1983) у израелској кино матографији не постоји ашјешг у 71“ диционалном омислу ове речи, и МИ, јој неизоставно морамо веровати, И“ раелски филм, осим властитог, пе Мо же рачунати ни са једним | другим тржиштем “ у том смислу још УБЕХ значајно мора удовољавати националној потражњи за сумњивим облицима кв“ литетне "филмске забаве али је друге стране, још увек довољно млад да свој кинематографски потенцијал 91 просечно двадесетак филмова годишње на релевантан начин усмери ка : жењу _ властитог филмског иденту тета. а.

Мирољуб Стојановић

Немана, Коњић за клацкање |