Књижевне новине, 01. 05. 1988., стр. 17

Антон Шамас

ивил Коноли, енглески писац и критичар, писао је шез-

десетих година о односу из-.

међу уметности и климе, Искривившта енглеску обрву, рекао је да је уметност замена за сунце и да превише сунчеве светлости потискује уметност, Стога, тврди он, нема вредног сликарства јужно од Рима или Мадрида, јер одатле постаје и сувише врело да би се слике качиле на зидове — осим ако расхладни уређаји не холринесу стваралаштву у жарком појасу као што је централно грејање померило креативну границу на сече, Он закључује речима; „Књижевнсст, сликарство, музика, архитектура и скулптуре између 40% и 600 географске ширине у последњих две хиљаде година под сезонским условима имају смисла за менс док и ја живим између истих ширина, подложан сличној свести о годишњим добима."

На несрећу, Изравл се и даље шири између 29% и 33% географске ширине, и непрекидно покушава да се повеже са зоном сумрака на 40“, као срце које је одвојено од свог тела — или као што је Милан Кундера рекао када је примао награду града Јерусалима за 1985. годину: „Израсл, новооснована домовина, делује ми као право срце Европе, необично срце које лежи далеко од тела". Такво стање ствари бринуло је и његове осниваче у најранијим данима ционизма. Теодор Херцл је у свом делу Јибепзаа( написао: „Ми ћемо представљати део утврђеног зида Европе наспрам Азије, = испунићемо улогу културне претходнице суочене с варварима." Владимир Жаботински је у есеју „Мода арабески" (1927) навео следеће Пордауове речи: „Идемо у Земљу Израела да бисмо моралну границу Европе пренели све до Еуфрата". На срећу, та граница још увек пребива негде дуж Јордана, и није лако открити њен морални аспект.

Ибн Халдун, арапски историчар из

. ХТУ века, нуди у свом делу Мидааддажаћ — у поглављу у којем говори о утицају климе на цивилизацију — слично поучно објашњење питања „Зашто човек пева у купатилу2“ Према Ибн Халдуну, врели ваздух у купатилу греје дух и наводи купача да осети усхићење, тако да своју радост изражава песмом. Суданци су, бележи он, лакбмислен народ, посвећен песми и игри, јер им њихово моћно сунце загрева дух који лежи у срцу, разређује га, те се ов шири и подиже у главу, у којој ствара пометњу. Због тога зу Суданци познати по својој веселости, која је само за длаку удаљена од глупости. А ако, не верујете — овде Ибн Халдун задаје. свој завршни ударац — погледајте како су меланхолични становимци хладних земаља на северу, којима је дух сав скупљен и тешко им' притиска срце.

Узгред, Ибн Халдун (који је рођен у Тунису) написао је своје дело у 06ласти Оран, у Алжиру, која лежи на 35% географске. ширине, пет степена јужно од „креативне границе“ Сирила Коноличја и неких шест стотина година раније.

Пре неколико година посетио сам једну кућу у мом селу — која лежи на 33% 02' географске ширине — да бих изразио саучешће ожалошћеном домаћину. Њему је управо умрла жена, имао је преко седамдесет година, и у селу су га сматрали за један од стубова „сеоске културе". С једне стране био је познат као достојанствени колаборатор, близак властима али лојалан сељацима, а с друге стране, као великодушан, гостољубив човек, добро знан скоро свакоме у области Галилеја. Никада пре тога нисам био у његовој кући и та посета је за мене представљала неку врсту путовања уназад у време. После израза саучешћа и пијуцкања горке кафе — која је прикладно послужена у шољици на блиставом бакарном послужавнику — и за време дуге тишине која неизбежно прати овакве прилике, поглед ми је лутао преко зидова, класичних арапс. кжих зидова, које није дотакла рука прогреса. Зидова који заслепљују овојим плавичасто-белим кречом. Око три метра од пода, а око метар од таванице, висиле су разне слике — углавном фотографије са венчања деце и унука, заједно са сликама светаца и украсним, "звезеним ћилимима. Висиле су свуда около, прибијене једна — уз другу, пригушених боја, а њихово гомилање подсећало је на оно што на Одсеку за историју уметности на Хебрејском универзитету у Јерусалиму називају ћоггог уасш. Мало је арапских кућа које су очуване у таквом стању, а још мање оних у којима слике висе толико високо, Нећу погрешити ако кажем да је излагање нивоа слике на арапском зиду утицајима друге културе довело до њеног спуштања бар за метар, ва ниво ока — оних очију које су изгубиле визуелно поверење и више не знају шта је „лепо“. Да ли је лед. голи зид, из чијег белог креча избија нијагтег плавети и на којем често виси мвоштво слика близу таванице, или је леп зид који је поштовао заповест естетског губитка нерава пред културом већине, и на којем висе јефтине репродукције (на којима се често налази дете које плаче) или таписерије са имагинартим вртовима на има“ тинарним местима, или пак украсне тапете, далек и патетичан ехо зидова Алхамбре2

Креативна граница или кич 22

о проблемима односа културе већине и мањине у Израелу

Било како било, арапски зид, огледало у којем видим одраз промена у арапској култури од раних педесетих, није више она што је некада био, а људи који стоје пред њим и гледају га нису више исти људи — да не спомињем промене у клими, културној и осталој.

У поменутом говору Милан Кундера

наводи речи Хермана Броха о модерном роману, који је покушао да заустави талаб кича, али је на крају ипак попустио пред њим. Кундера каже; „Термин кич, који је настао у Немачкој средином века, описује Жељу да се по сваку цену задовољи највећи број људи. Да би се то учинило, човек мора да говори оно што сви желе да чују, да удовољи најраширенијим · гледиштима, Кич преводи глупост најраширенијих гледишта на језик лепоте и осећања." (Овде ћу занемарити извесну збуњеност према говорнику, по мом мишљењу једног од најбољих писаца нашег доба, који у Јерусалиму говори о Израелу као „правом срцу Европе, необичном срцу које лежи далеко од тела". Зар то не сугерише „жељу да се по сваку цену задовољи највећи број људи" 2) _ Арапска кућа у Израелу, између чијих зидова желим да истражим утицај културе већине на културу – мањине, јесте један од многих споменика „попуштању" културе Трећег света пред свропским кичем — који, наравно, не признаје „културу“ Трећег света. (Ова последња реченица је несумњиво типичан производ Трећег света.) Пре него шето се срушио пред нападом ужасног кича, арапски зид у нашим крајевима је прошао кроз неколико фаза, које ћу схематски поделити у три дела: зид оца, зид сина и зид унука. Рекли смо да постоји још сасвим малд арапских зидова који су сачувани од почетка века, из дана пре него што су очеви ционизма почели да померају моралну и културну границу – Европе према истоку. Класичан арапски зид је дело у којем функционално и естетско заједно егзистирају у деликатној равнотежи, Зид дели и раздваја, одређује и подупире, док у исто време његов бели креч, с оном нијансом плавети, надахњује простор звани „дом“ атмосфером спокоја, која не одликује само зидове већ све састојке класичне арапске конструкције: лук је функционалан (подупире таваницу) и естетичан — завршни камен, који као највиши камен повезује све остале каменове у луку, најбоље симболизује раввотежу која повезује и учвршћује све елементе структуре у једну — целину, коју може да доведе У опасност укланање једног јединог дела. -У традиционалним арапским кућама, какве углавном налазите у селима, ретко се налазе било какве слике на зидовима, већ предмети који су функционално-естетски, а уколико има слика, оне су окачене високо изнад нивоа ока, близу таванице. Могуће објашњење јесте да, с обзиром да се у очевој кући углавном седи ближе поду — на мадрацима, столичицама, постављеним испустима — угао погледа тежи да се подигне према таваници. А можда је то израз поштовања: што је неки предмет више окачен, што је даље од дохвата, тим је већа његова част. Јер част, углавном, подразумева извесно страхопоштовање, а ствари које нас надахњују страхопоштовањем обично се постављају негде високо, Арапска култура је на чмитацију стварности гледала са страхопоштовањем. Преношење стварности преко уметничке визије пружа становнику села елемент пркоса против највише силе. Надвладавши то страхопоштовање и обесивши једну слику на зид, он се осећа угроженим од преостале празнине и журно гомила друге ствари на зид сине, наравно, изнад нивоа ока.

Али тада се оженио син и изградио своју кућу, Комшије које су долазиле после венчања и рођења његове деце, као и у другим празничним приликама, донеле су разне ствари за које су сматрале да су погодне за качење на зидове, без обзира да ли се њему допадају или не, И тако, ако посетите кућу која је сачувала свој карактер од педесетих година, изненадиће вас необична мешавина укуса на њеним зидовима. .

Синовљев зид су присвојиле његове комшије, Јер, нема сумње да би било незамисливо да се увреди сам дародавац, без обзира колико тај дар био ужасан у вашим очима, и да се његов поклон не окачи на источни зид куће. То је био почетак напада кича на арапску културу у Израелу, и становчик села је желео да задовољи највећи број људи, како рече Милан Кундера. У стварности, синовљева кућа је била кућа сирочића “3 1948, свих оних обје су напустили нараштаји изгнаних очева, и који су остали изложени том новом и страшном бићу, држави Израел, држави која се политички и културно дефинисала као „јеврејска држава". То изненадно излагање избило је тло — и у дословном смислу те речи — испод синовљевог културног самопоуздања, и оставило га голог и беспомоћног пред новим изазовима. С 0о6зиром на ту стварност културне и политичке претње, У атмосфери — војне власти = експроприације земље, тешко се може очекивати да човек тосвети пуно пажње унутрашњој декорацији

својих зидова, куће и себе. Метафорич- |

но речено, јеврејско-израслска — ствар. наст, под својом новом маском моћи,

није само присвојила синовљеве зЗидове, уз помоћ његових комшија, већ га је нагнала да на њих окачи ствари које није никада помишљао ту да стави — постер Бен Гуридна висио је у обућарској радњи мога оца — као што га је приморала да носи дозволу за кретање од места до места, Арапину из педесетих година те дозволе су биле потребне да би путовао од места до места у својој домовини која је постајала „домовина јеврејског народа". Али такве дозволе нису пос-

тојале за кретање по културним прос-.

торима у којима је растао. Одвајање од егзистенције која је била пресечена и која је завршила у избегличким логорима било је потпуно, као и одвајање од његовог културног миљеа У том подручју, што га је оставило У дуготрајном стању културног карантина. Неке две трећине од 156.000 Арапа који су остали у Израелу после његовог оснивања припадале су сеоском становништву, те су" тако поштеђене судбиве луталица. То становништво је било мање спремно и самопоуздано пред лицем нове стварности, и представљало је плодно"тло за развој разневрсног кича. Синовљева генерација је такође била генерација писаца који су настојали да наставе палестинску књижевност када су се опоравили, или када су поверовали да су се опоравили, од мока раскида Ти писци су покушали да посеју нове корене после шока од губитка тла под ногама. И док су за књижевност у Израелу, оне

педесете биле неплодне године арапску

Ури Лифшиц: Романтика 1

ипак одражавају стање тела које покушава да дише једним плућним крилом док је друго ампутирано. Неодлучни слогови, ограничен. израз, ипак буде поштовање према способности да се преживи, способности да се задовољи, ма колико неадекватно, насилним кичем извана и изнутра.

Крајем педесетих Друзи су проглашени за признату религијску заједницу а 1962. израелски парламент је донео закон о верским судовима Друза, па су у замену за та два закона млади Друзи морали да служе војни рок у гзравлској војсци, Тај корак, начињен на врхунцу војне власти, понајвише оимболизује природу односа који је млада Држава понудила својим нејеврејским грађанима — признавање стничких разлика одређене групе у замену за безусловну приврженост групе Државном самодефинисању као „јеврејска држава“. То признање етничких разлика заједнице Друза такође јој је давало привилегију да упише „Друз“ у рубрици „народност“ у израелској личној карти. И тако, као неком магијом, Друзи су раздвојени од арапског народа, чији део су били и још увек јесу. Преко младих Друза који су регрутовани у израелску војску дошло је до огромне, премда незапажене, промене у оелима Друза. На улицама је почео да су чује хебрејски, који је постепено заменио арапски. Заједница Друза је била толико узбуђена што је призната као „народност“, да су њени лидери заборавили да су у накнаду за војну службу могли да захтевају да буду признати као „Израелци“, као да припадају _ „израелској народности". Ала израелска народност, ни тада ни сада, није постојала као законски ентитет, А зар све то није чист пџолитички кич — група која тежи да задовољи свакога у толикој мери да превиди свој главни циљ и оконча тако што у друским селима на Кармелу створ“ „Друски ционистички покрет“, што је свакако најсмешнији и најбестиднији производ који је држава Израел, као јеврејска држава, успела да извуче из збуњене националне мањине у својој средини.

У то време кућа Друза служи као вулгарно сведочанство промена до којих је дошло у култури Друза. Слике Теодора Херцла, председника и чланова владе висе у дневној соби заједно с породичним фотографијама, а уг лачане чауре минобацача стоје поред традиционалне џезве за кафу, која је такође начињена од сјајног бакра.

Али, Друзи су једноставно били жртве цинизма владе, и не треба једино њих кривити за њихов положај, Нико их чак није упозорио на то да им њихоно активно учешће у животу Државе. и то у екстремном облику службе у оружаним снагама, не доноси статус грађана с једнаким правима и ооцијал-

ним и политичким, како је обећано свим грађанима Израела у Декларацији независности. Нико им није никада објаснио да ће њихов допринос бити строго једносмеран или им понудио заштиту од екепропријације земље, или пак сигурност за будућност демобилисаног Друза као да је он део јеврејско-израелског социјалног Оквира. „Акциони комитет Друза", која је активан у заједници у последњој деценвији, затражио је да се размотри питање војне службе, и добио је гневне реакције с обе стране — реакције преварених, који одбијају да признају свој неуспех, и реакције циничка, који још увек верују да се од изрзепских Арапа може захтевати да верно обављају све обавезе према Држави, а да притом дстану задовољни с дефлнипијсм „националне мањине" у јеврејској држави, односно, мањине која је у ствари ли шена сваке националности. У суштини, то је положај свих Арапа у Израелу, без обзира на заједницу којој припадају. Тај положај, који можемо да назовемо „Кич 22", може се описати на следећи начин: држава Израел се дефинише као „јеврејска држава" (или чак „држава Јевреја“) и захтева од својих арапских грађана да испуњавају своје грађанске обавезе, али када то ураде, онда “х сместа обавештава да је њихово учешће у Држави само друштвено, и да политичко испуњење свога идентитета морају да потраже негде другде (тј. у палестинском народу); када они тако поступе и потраже свој национални идентитст негде другде, Држава их истог часа оптужује за субверзивну делатност, а зна се да субверзивне оспбе не могу ла се прихвате као Израелци — ч тако даље, у круговима, у бескрај.

% " .

Сада долазимо до куће унука, у којој влада највећа пометња.

Унукова кућа је подигнута у сенци рата из 1967. године. Војна власт се тек недавно окончала и директни контакти израелских Арапа и Арапа с друге стране „зелене линије“ тек што су започели, Шок сусрета између Араплна с једним плућним крилом, који је живео под ограничењима војне власли, и његовог „природног кисеоника", довео је до дубоког немира у концељтуалном свету првопоменутог. Јер војна власт је послужила за делегитимизацију Арапина у Израелу — он је, у ствари, био само привремени грађаин, и као такав сваки његов покуштај да крочи изван граница наметнутих националној мањини је представљао незаконит чин. Тако је, на пример, извршена. експропријација земље а арапски локални савети нису добили никакве планове развоја, тако да је Арапин који је покушао да подигне кућу У Израелу неумитно упадао у незакониту градњу. Међутим, када је „зелена линија"“ избрисана и када је сама Држава почела да се бави незаконитом градњом на окупираним територијама, ис кривљена кичма израелског Арапина добила је неколико додатних пршљенова, и он је почео напокон да осећа да га његова припадност палестинском народу легитимизује тамо где живи. Једино што је та легитимност у очима владе равна злочину.

Сада је кућа Арапина у Израелу већ постала прави фестивал кича. Зид, који је у сваком случају био илегалан, сада је постао плодно тло за оно што се може. назвати злочином против 3акона арапске естетике.

Жаботински, у есеју „Мода арабесски", каже: „Арабеска је измишљена због тога што је Куран забрањивао сликање стварних ствари — не само човековог лика, већ и лика мачке или стола. Стога су се они задовољавали сликањем помоћу алузија, у којима св не могу препознати ни мачка ни сто. То значи да арабеска уопште није неки посебан, независан уметнички концепт, већ заостала уметничка форма". Педесет година касније, професор Јакоб Броновски, у својој књизи Успон човека (заснованој на истолчменој телевизијској серији) разматра палату Алхамбру у Шпанији, једно од ремекдела арапске архитектуре, у вези са достигнућима арапских математичара на пољу дводимензионалне симетрије. У Алхамбри, вели Броновски, спокој надвлађује пустолован импулс, и открива се умор империје која је достигла врхунац и сада се посвећује чулном посматрању света, Украси у тој палати (односно, оне арабеске описане – као „заостала уметничка форма") су у ствари збир свих могућих симетрија у дпедимензионалном простору, производ хиљаду година математичке, „величанствени завршетак... савршен крај".

Данас се арапска кућа кида између два супротна гледишта на аргбеску. Израелски Арапин, унук из позиих шездесетих, није изузетак, Јер, с обзиром да му није дозвољено да гради своју кућу у Израелу, он се окреће дединој кући и „премоделира" је, како би је ускладио са „естетским захтевима" свога времена. Спокој бело окречених зидова, чулност лукова, хармонија међу различитим деловима структуре — све се то сада уклања и замењује новим елементима. Капија, чије камење је годинама показивало своје украсе, замењена је украсном гвозденом капијом. Лук, који је носио тежину кућног простора, сакривен је новим зидом који дели стари простор у много нових, Зидови су, у најбољем лучају, покривени тапетама које колек-

тивну арапску меморију нејасно подсећају на зидове Алхамбре, и тако легитимизују кич и стварају лажан осећај мира о прошлошћу, Будућност гледа кроз простор — лажан прозор У облику тапета с пејсажом, који из опустошене дневне собе гледа на неке далеке светове, обично на шуму из бајки негде у Швајцарској, која, као што добро знамо, лежи између 40 и 60% географске ширине. А између швајцарских планина с једне стране и псеудо-арабески с друге, израелски Арапин мора да се задовољи компликованом стварношћу јеврејске државе, сложенотићу живота, између два језика, од којих се оба пишу сдесна улево — што је остатак добрих старих семитских дана

'- али од којих један, хебрејски, тече

слева удесмо, као што мора језик који жели да буде језик „ишчупаног срла Европе“ у измученој лешини Левазта,

Пре неколико година у Јерусалиму, у мојим лутањима од јелног изнајмљеног стана до другог, нашао сам «се у старој арапској кући у четврти Катамон. Поред лепог намештаја, кој се сјајно уклапао у арапску структуру, У спаваћој ооби се налазио блистави углачани клавир, кога је ту лукаво оставила моја јеврејска газдарица, која ми је такође. била пријатељ, У први мах нас двојица смо били узајамно незаинтересовани, јер никада нисам свирао клавир мчли неки други инстру-“ мент. Али постепено се између нас развило пригушело непријатељство, које је потом постало отворено и неразумљиво. Провео сам много немирних ноћи, јер нисам никада спавао у истој зоби с клавиром. Сам са углачаним клавиром у спаваћој соби, осећао сам ка ко се у мени буде уснули нагони. Шта ће клавир у арапској кући2 Пало ми је на памет да само његово присуство представља неподношљиву контра» дикцију, тензију с којом никада не бих могао да се носим, Коначно, једне вечери, скупио сам храбрости и почео да ударам по диркама, што је био поступак који је узнемирио комшије нежног слуха, али који је мојим 947ма донео сладак сан,

Тензија у причама из „Хиљалу и јед“ не ноћи" подсећа на тензију свирања клавира (како су ми рекли пујанисти бољи од мене); лева рука ствара по задину, оквир, док десна рука улази У тај оквир и излази из њега, као што се у „Хиљаду и једној ноћи“ додатне приче одвајају од оквирне приче, преплићу с њом и на крају јој се поново враћају. Исто је са арабескама у Алхамбри: из основне шаре гранају се додатне, жао варијације на задату тему, и на крају се све хармонично скупљају у јединствену арабеску: „Али када је лева рука ове једначине "'замењена европском руком, Арапи су се задовољили десном и вратили се дводимензионалној креативности. То 906јашњава зашто уопште није поштено поредити писање, рецимо, Нагиба Махфуза са писањем Габријела Гарсије Маркеса. Јер Махфуз је примио „Хиљаду и једну ноћ" као нешто дато, нешто доступно, док су оне на Мапкеса утицале кроз филтер генерација штанске културе. У Махфузовом делу осећа се недостатак леве руке, као што се то осећа у већем делу савремене арапске културе. А то такође из ражава однос између културе већине и културе мањине У данашњем Израселу — како Арапи у Израелу да свирају своју културу десном _ руком, када лева рука јеврејске већине одре“ ђује оквирне акорде, у које они, хтели то или не, морају да улазе и из њих да излазе2

Што <е мене тиче, решио сам да се борим с клавиром с којим — сам живео, лицем у лице, и употребио сам обе руке да напишем свој први роман, Арабеске, једну арапску причу испричану хебрејским писменима. То уопште није било лако. Известан хебрејски писац, који је био веома задовољан мојим покушајем да свирам клавир, тако да кажем, недавно ме је подстицао да узмем своје ствари и преселим се стотинак метара на исток, у будућу палестинску државу, уколико желим да испуним свој целовит национални идентитет,. Ала он не схвата да је његова лева рука већ део мог израелског бића, као што је бар један прст с његаве десне руке један од мојих прстију.

. . »

Да би се Арапин у Израслу борио са свим оним што је горе навегено, по“ требна му је, како Емил Хабиби су герише у свом Оптимисти, само „велика доза оријенталне имагинације“, тмагинације која свог власника може да однесе далеко од Леванта, У она подручја културе која леже између 409 и 60% географске ширине, где би смо сви ми, претпостављам, волели та будемо. ом

С енглеског Давид Албахари

ки 1: