Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 10

15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

О страшном крају царске породице Романових, али и послуге

| (И још: о злочинцу Павелу Спиридоновичу Медведеву и чувару Јакимову који као да је ослепео био од узнемирености, па ни љубавника Капиталине Агафнове, своје сестре, поред рођених очију, није одмах примешио у њеном кревешу)

питалине Агафнове нагло су се отво-

рила. Као да га јуре ђаволи, баш тако, у собу је ушао Јакимов, чувар, брат Капиталине Агафнове. Као копривом опарена, раставила су се тела Агафнове и њеног љубавника и Капиталина се, нимало не покривајући своју голотињу, обратила брату:

– Шта... Шта је с тобом7

Чувар Јакимов сав се тресао.

– Ја... нисам спавао целе ноћи. Молим те, Капиталина Агафнова, затвори врата! И никоме не отварај, чујеш ли2 Убили су га... и његову породицу. Слушао сам, знаш, Капиталина Агафнова, сестрице моја... Клешеви Дерјабин моји другови, они су мени, тако ми Бога, све испричали!

— Смири се, чујеш ли ме, побогу!

– Клешев и Дерјабин...

– Јакимове, шта су ти Клешев и Дерјабин испричали72

Али, Јакимов је остао без речи, ни да бекне. Срушио се, односно сео на ивицу кревета (у међувремену, љубавник Капиталине Агафнове, кога Јакимов, чувар, као да није ни примећивао, обукао се и... никако није полазио!) Атафнова, још увек нага, донела је Јакимову из кухиње чашу воде.

Тада је тек Јакимов оштро, крвнички рекло би се, погледао сестриног љубавника (пре тога одмерио је и нагу Агафнову).

– Шта... Како се усуђујеш, ти курвару... И ти, ку... – није довршио, само је прст у сестру уперио.

Убио би Јакимов несретника, задавио би га голим рукама да није било Агафнове која се бацила пред њега на колена, али то се не тиче ове приповести која говори пре свега о страшном злочину над царском породицом, а не о курвању Капиталине Агафнове истина згодне и лепе, „као уписане", сестре Јакимова, чувара (Агафнова је на ислеђивању причала да јој је брат био страшно узнемирен и да је све време очи држао полузатворене. Његово лице изражавало је силан страх и

утученост. Агафнова је још потврдила како је осећала и видела да њен брат прилично пати. Она је помислила „нису ли убили Николаја2" и упитала брата. Он је одговорио да јесу и да су још побили и целу породицу, и као да им је то било недовољно, па су побили и послугу. Још је додала, а да је нико није питао, како се, и сама у неверици, није ни обукла, пред рођеним братом, ето... Била је као од мајке рођена, значајно је пред иследником напоменула).

На поменутом ислеђивању, сам Јакимов, чувар, посведочио је да је, када је пошао на службу у Ипатијевски дом, на столовима видео много драгоцености. Врата која воде из предсобља у собу, где је раније живела царска породица, била су затворена, а поред врата стајао је царевићев пас и чекао је да се

ју "а преподне, врата спаваће собе Ка-

унав: средишња граница Мађарске. Одваја Будим од Пеште, Прекодунавље од Алфелда.

унав: лимес. Одваја Западну Европу од Источне Европе, Евроамерику од Евроазије. Стална опасност мађарске душе јесте да ће се располутити: на западњачку и источњачку половину, на урбану и народњачку, на панонску и скитску полутину.

Вечна шанса мађарског духа јесте да може бити позорница обухватне и актуелне синтезе западне културе која потиче с Југа и источне културе која се још није посеверњачила. Шанса реализације јесте једини начин отклањања опасности.

Почетком века Ендре Ади је пружио пример конкретне синтезе Запада с библијском изворношћу, модерним схватањем, демократском друштвеном перспективом и Истока са шаманским језгром, архаичним схватањем, револуционарном перспективом.

Иштван Ерлеи у крајњој опасности више није могао да спасе забрањену „Мађар-

10 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

КРАТКА

На ничијим водама

Адам Табор

Милан Р. Симић

отворе врата и да га пусте да уђе. Јакимов је тада помислио (како је пренео иследнику): „Узалуд ти, псу, чекаш!"...

А на иследниково питање од кога је чуо о детаљима убиства царске породице, Јакимов је одговорио:

– Чувари Клешев и Дерјабин, они су чували стражу испред прозора „страшне“ собе. Посматрали су сцену убиства све време...

Клешев и Дерјабин причали су о томе шта су видели својим друговима. Дерјабин је био силно потресен злоделом (заиграло му је тада лево око, само од себе, жмиркао је тако неконтролисано до краја живота). Он је псовао и џелате називао месарима (нимало их се, наливен алкохолом, није плашио). Трећи чувар, Брусјанов, говорио је, када су мртве износили на белим простиркама и стављали у теретно возило, он је побегао са свога места кроз задње двориште.

А шта су тачно Клешев и Дерјабин, очевици језивог злочина (одређени су били да стражаре: један у врту, а други у попречној улици, али обојица су гледали сцену убиства кроз прозор) видели2 У ноћи између 16. и 17. јула... односно, погледајмо шта се догодило те страшне ноћи када су царска породица и њена послуга зверски убијени.

Јанкељ Јуровски је довео породицу у малу собу, унапред одређену за паклене намере (очигледно, Јуровски није хтео да убије сужње у њиховим просторијама – бојао се да ће их стража чути и дићи узбуну). Страшна соба (беспотребно су је Клешев и Дерјабин у својим причама до најситнијег детаља описивали, или су на тај начин долазили до даха7), где се Јуровски спремао да стреља породицу, била је ниска и имала је само један прозор, затворен гвозденом решетком. Иза прозора стајао је стражар, а унаоколо се пружала дупла ограда, која је делила кућу од улице. .

Царска породица, наводи се у писаним документима, мирно се спустила (они су мислили да их одводе и зато су са собом понели јастуке и капе. Ако је битно, велика кнегиња Анастасија држала је на рукама свог малог пса Џемија). Остало је записано: „Ушавши у празну собу, господар је замолио Јуровског за столицу за наследника и за господарицу.

ПРИЧА

ску звезду", на смрт осуђене мађарске писце са жутом звездом, миниране мостове на Дунаву.

Да Адијев творачки пример синтезе почетком века није следило само неколико усамљених генија — најјасније Чонтвари, Барток, Лајош Вајда, Бела Хамваш –, него широка мађарска духовна елита, онда Ерлеи и све што је и кога он узалуд покушавао да спасе, можда би и данас овде међу нама и око нас могло да буде.

Можда ни ми нећемо моћи да спасемо Дунав. Али можемо да пишемо, да говоримо и да мислимо тако како једном на концу не би требало спасавати Земљу.

Средином Европе се протеже између Америке и Азије. Мађарска је у Средњој Европи. Будимпешта је центар Мађарске. Дунав располућује Будимпешту.

Наш брод плови средином Дунава: од нас зависи да ли само ничијим водама или средишњом линијом Земље.

Превео с мађарског Сава Бабић

Јуровски је наредио да се унесу три столице. Император је сео у средишни део собе и на другу столицу положио болесног царевића. Господарица је села код прозора. Кћери су мајци дале јастуке. Доктор Боткин стао је између господара и господарице. Три велике кнегиње стајале су испред мајке: напоредо са њима стајали су, налактивши се на зид, Харитонов и Труп. Лево од господарице стајала је четврта велика кнегиња и Демидова. Обе су биле наслоњене на зид поред прозора. За њима су била закључана врата која су водила у оставу. Кроз неко време у собу уђоше џелати."

Осим Јанкеља Јуровског, то су били: Јермаков, Ваганов, Никулин, седам „латиша“, који су били Мађари, и Медведев (сазнајемо из извора тих времена: родом је из села у близини Сисертског завода. Павел Спиридонович Медведев по професији био је обућар. Није завршио ниједну школу и остао је неписмен. Учествовао је у боју против атамана Дотова. Роберт Вилтон, на чији се рукопис делимично ова приповест и ослања, назива Медведева злокобном личношћу и издајником – „Јудом Романових". Вилтон такође пише и да се Медведеву приписује и тешки злочин – силовање детета. Од априла 1918. године Медведев је постављен за начелника обезбеђења Ипатијевског дома). Заједно са Јуровским, било је, дакле, дванаест убица. Како пише Р. Вилтон, „у том тренутку жртве су схватиле да им предстоји стравичан крај, али нико од њих се није покренуо с места"... Била је мртва тишина. Напред, испред врата, испред царске породице, стајао је читав ред џелата. Пришавши Императору, Јанкељ Јуровски хладно је рекао:

– „Ваши рођаци хтели су да вас спасу, али нису за то имали храбрости. Ми ћемо вас сада убити."

Цар није успео ништа да одговори. Само је прошапутао:

– „Штаг шта2"

Почели су пуцњи. Они су се чули скоро истовремено. Смрт императора, императорке, три кћерке и лакеја Трупа наступила је брзо. Наследник (шта је само Богу скривио') мучио се на поду. Јуровски (бездушник) са неколико метака дотукао је јадног дечака. Најмлађа велика кнегиња Анастазија била је жива. Џелати су је боли бајонетима. У груди, у стомак... Харитонова и Демидову такође су докрајчили засебно. Роберт Вилтон, када је посетио ту собу смрти, приметио је на зиду трагове од удара бајонета.

Када су све убијене изнели из собе (том чину Клешев и Дерјабин нису присуствовали, побегли су, Клешев се баш исповраћао, „повратио је и црева", штоно кажу), Јуровски је наредио да се опере под и да се испере крв свугде где се примећивала. Испунивши наређење Јуровског, Медведев је ушао у стражарницу да би се одморио после толиких напора...

Тај Павел Спиридонович Медведев, учесник крвавог расплета, заиста је посебна особа.

У књизи Николаја Алексејевића Соколова, истражног судије за нарочито важна дела, наводи се изјава Павела Спиридоновича Медведева. „На саслушању истражног судије Медведев је признао да му је шеснаестог јула у 7 сати увече, Јанкељ Јуровски наредио да прикупи револвере од свих стражара Ипатијевског дома (њих је било 12 и сви су били из система нагана). То оружје је Медведев донео у собу Јуровског и ставио на сто".

Јуровски је тада рекао Медведеву:

– Данас ћемо, Медведеве, ми стрељати целу породицу – и наредио је да се упозоре стражари како не би дизали узбуну, ако чују у току ноћи пуцње.

Потврдиће се још: Око поноћи Јанкељ Јуровски почео је да буди царску породицу. Породица и послуга су се умили и обукли.

Јуровски је повео у смрт своје жртве. Он је ишао напред, следили су га господар са болесним наследником на рукама, господарица и царске кћери. Иза императорске породице ишли су: доктор Боткин, Харитонов, Труп и

Демидова. Сви су се спустили низ степениште у дворац и ушли су на доњи спрат...

Али, при сведочењу иследнику, Павел Медведев је говорио да није учествовао у убиству царске породице. Наравно, лагао је, То је потврдила пре свих његова жена Марија. Она је при ислеђивању причала да се њен муж неколико дана после убиства, много пијан, хвалио пред њом односно, „с поносом“ говорио да је био једини од радника Систерског завода који је учествовао у том покољу.

Роберт Билтон пише да је Павел Медведев, говорећи о јекатеринбуршком злочину, радио то разуздано и без гриже савести. Он је био навикнут на паклена злодела.

Следећег јутра Павел Медведев (за разлику од Јакимова, он је ноћ мирно преспавао) вратио се у Ипатијевски дом. Пред његовим очима показала се слика потпуног рушења: сви царски предмети били су претурени и разбацани, а драгоцености, којих је било веома много, лежале су на канцеларијским столовима. Медведев је говорио да су златним и сребрним предметима били затрпани сви столови. У тој соби већ су се налазили председник Обласног совјета Белобородов, комесар Голошекин и Иван Старков, који је тога дана ступио на дежурство. Овде су се такође налазили и помоћник Јуровског Никулин, за кога је Медведев говорио да је, како он каже, раније радио у Чеки. Сви су кренули да пакују драгоцености у два сандука.

Али, вратимо се мало на хронолошка збивања пре страшне ноћи између 16. и 17. јула... Остало је записано: у суботу, двадесет и трећег марта, из Омска је стигла чета од преко сто црвених стражара. То су први бољшевици који преузимају дужност у То-

3. наставак из романа Е. Лимонова изаћи ће у број; од 15. априла до 15. јуна

болску. Царској породици одузета је и последња шанска за бекство. „Цар се још увек нада да међу њима има много официра који су тамо тек као редови. Већ у априлу, бољшевички комесар који је дошао са одредом из Омска, тражи да му допусте да прегледа кућу. Пуковнику Кобилинском је врло непријатно, али се боји сукоба. Удвостручене су мере опреза, страже и патроле. Наредног дана, бољшевички комесар показује своја овлашћења окупљеној стражи. Он има право да сваког ко се успротиви његовим наредбама убије у року од двадесет и четири сата. И то без суда. Стражари га пуштају у кућу".

Један војник који је био послат у Москву донео је пуковнику Кобилинском меморандум од Централног Извршног комитета бољшевичке владе, којим се наређује да буде много строжији. Меморандумом је још најављен и долазак комесара са нарочитим овлашћењима и одредом војника.

После два дана, пуковник Кобилински, официр страже и неколико војника су претресли кућу. Одузели су цареву каму. коју је носио уз козачку униформу.

У понедељак, двадесет и другог априла, из Москве је стигао комесар Јаковљев са малим одредом. Он је показао своја документа команданту и војничком комитету. Увече је пио чај са царем и царицом. Сви су били видно узнемирени... осећало се да је комесарев долазак лош предзнак, нејасан али стваран.

Сутрадан, комесар Јаковљев је дошао у једанаест сати. После инспекције целе куће, отишао је цару а када је одлазио, питао је команданта да ли има много пртљага.

Где су били људи одани цару Зашто су оклевали7 Та питања остала су тада, а и сада су, без ваљаног одговора...

Врло брзо се испоставило да је комесар Јаковљев и послат из Москве само са једним задатком: да одведе цара...

А. шта је било са Јакимовим2 Капиталином Агафновом, лепом и распусном, шта је било са Павелом Спиридоновичем Медведевим, убицом, „болесником који је силовао девојчицу"...

Вреди -напоменути иако ово, рекли смо, није приповест о њима већ о страшном злочину над царском породицом Романових: Јакимов, чувар, страшно се пропио. Капиталина Агафнова давала се многим мушкарцима (може бити да њен муж није знао) а Павел Спиридонович Медведев... завршио је » Паклу, где би другде7

(Одломак из романа Оде ми да полудим који ће, почетком идуће године, штампати ПИО – Горњи Милановац.)