Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 11
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15. април 2003. У Ноћни посјетилац
Милинко Тороман
осподине Заповједниче, он је дошао!" ' 9 „Који2"
„Онај репати", прошапута Поручник и прекрсти се. Кажипрст, палац и средњи прст десне руке оставише на челу и између дугмади нове униформе три округле крваве мрље.
„Гдје је7"
„Ено га у врбаку... Чека да га примите."
„Уведи госта, Поручниче!" рече Командант испијајући велику чашу шљивовице. „Наш логорски Дом је отворен.“
„Одмах!" повика Поручник и додирну челичну браву, коју су јуче два логораша-мајстора уградила у тешка храстова врата.
„је ли рекао зашто опет долази Па, био је овдје у марту."
„У децембру", прошапута Поручник.“ Прије осам мјесеци."
„Да, да", рече Командант. „Али сувише често навраћа на ову пустару. Шта сада хоће77! Жртве смо већ пребројали. Планове усагласили."
„Не знам, господине", рече Поручник и одшкрину врата." Дошао је, ваљда, да нам честита. Ни они његови у Паклу брже и боље не истребљују ову земаљску гамад! Мада имају посла само са душама. А логорске душе, господине Команданте, личе на шишмиша. Тијело је теже убити. Ено, погледајте. Иако смо их у подне изболи, још се на обали копрцају... Ипак, ја тврдим да смо јачи и од самог Репатог!" „„Јачи, јачи, Поручниче! И бржи!.. Имаће шта и да види!"
Кад су дошли на обалу, угледаше под старом врбом, чија је румена сјенка дрхтуљила у немирним таласима и стално нестајала у корјену и већ огољелом и натрулом врху, створење слично човјеку. Лакиране чизме. Кицошко шарено одијело. Црни округли шешир: Створење их примијети, скиде шешир, у који се из неба забоде зеленкасто перо, насмијеши и благо наклони...
Командант Логора и Поручник се загрлише... Очи посјетиоца пропадоше у дубоке јаме, из којих бљесну црвенкаста свјетлост. У једном тренутку Команданту се учини да је то, у ствари, Водник, који често, еарочито послије клања, збија шале, мијења лик, маскира се и умножава. Прије овога рата био је првак аматерског позоришта у једном индустријском граду, познатом по производњи вјештачке свиле и
Водали су Госта по Логору, показујући му велике заједничке гробнице и костуре, Који су до кукова вирили из земље, нову амбуланту за убијање инјекцијама и цијанидом и све врсте хладног оружја: ножеве маљеве, косе, шипке, клијешта, сајле, виле, сјекире...
Командант је често поглиједао у сат, надајући се да ће се Репатог ријешити чим пјетлови запјевају. Али свуда наоколо, па све до излизаног Мјесеца, потрнулих звијезда и далеке зелене планине владала је мртвачка тишина!
„Зар сте и пјетлове поклали7!" шапнуо је Поручнику у скврчено уво, на коме је висила позлаћена минђуша.
„Да, господине", рече Поручник.“ Све што има врат!"
Тек послије поноћи, око 0,35, са оне стране ријеке, а можда и из саме земље или воде, сложно и снажно запјеваше два пијетла.
Командант се обрадова и погледа у Репатог, који је баш тада разгледао и пипао врат једног младића, што се грчевито држао за врбову жилу, бојећи се да га мутна вода, надошла од киша, не откине и не однесе у далеке непознате предјеле, из којих неће ни знати, ни моћи да се врати у свој мртвачки, подземни завичај.
Репати се трже, стресе, притисну шешир све до очију, насмијеши и рече: „Лијепо пјевају те ваше птице! Волио бих да једну понесем!"
Командант и Поручник се поново загрлише и као по договору потрчаше према Канцеларији.
Командант стиже први, изглача рукама униформу, сједе за сто, укочи се, узе лист хартије и поче нешто да записује и рачуна. Желио је, очито, да га Непознати затекне у послу.
Сутрадан, на смотри, рекао је стражарима: -
„Слабо ме чувате, гадови!" |
„Стражаримо, господине Команданте! И ноћас смо убили три логораша, који су
„У шта гледате7!"
„У све, господине. Највише у мртваце.“
„Улази вам у логор ко хоће и ко неће! Све ћу вас постријељати!"
„Господине Команданте", рекоше сложно стражари," у Логор може ући свако. Али из њега не може изаћи нико! Без Вашег одобрења."
„А онај синоћ2"
„Који, господине 2"
„Репати! Ушао ми је у Канцеларију.
_ Могао је и да ме ликвидира!"
„Нисмо га примијетили. Можда је из земље искочио."
„А одозго2"
„Пазимо и на небо, господине. Сваку птицу зауставимо и убијемо. А авиони се још нису појавили."
Није ми потребан, помисли Командант, враћајући се у Канцеларију. Морам му забранити улазак у Логор. Појачаћу страже и промијенити шифру... Може неко из Команда још и помислити да ми помаже... И шта ће ми та репата наказа! Посао ћу обавити часно и брзо и без њега!
На самом улазу у Канцеларију судари се са Поручником.
„Је ли отишаог"
„Није!
„Па, гдје ја2"
„Не знам тачно, господине Команданте. Нисам успио до краја да га пратим. Нестао је у оној највећој јами.“
„Шта ће он тамог"
„Не знам. Ваљда прегледа и контролише да ли смо посао обавили како ваља."
„Он нека се не мијеша!" рече строго Командант." Све ово је наше!"
„Наше, господине!"
„И смрт!"
„И она, господине.“
„И логораши!"
„И они."
„И жртве, које још нису стигле!"
„И оне. Ми бринемо о цијелим народима. О стотинама хиљада! О милионима!“
„још више!" повика Поручник, пресамити се преко стола, покушавајући да загрли Команданта. „А он од памтивјека није ликвидирао више од десет хиљада!"
„Тачно!“ повика Командант, искапи чашу шљивовице, а затим оштрим зубима смрска стакло као грумен шећера. „Такав нам не треба!"
„Ни такав, ни никакав!" повика Поручник.“ Шта ће нам2! Најважније је постићи потребну брзину!"
„Тачно!" рече Командант и узе Поручника под руку. Из доње усне му је цуркала крв. „Хајде да попијемо још коју. Јуче су ми донијели бурић од ракије са Козаре, старе десет година. Била је намијењена сватовима."
„Женидби некаквог усраног јединца2"
„Да, да... А сада нема ни дједе, ни оца, ни мајке, ни бабе, ни таста, ни сватова! Ни невјесте, ни младожење! .. Остала је само шљивовица."
„Нема ни кума и куме!" повика Поручника, „Сигурно смо и њих заклали,
Попили су цијелу флашу.
„Најважније је постићи жељену брзину", рече Поручник и погледа у прозор, виз који су се циједили крвави зраци излазећег сунца.
„Тачно!" рече Командант." Онај Репати је своје Царство планирао на неодређено вријеме. Сувише је посао отегао, компликовао, успорио. ... Досадно! Ми морамо све да урадимо одмах! Домовина је у нама и око нас!"
„И изнад и испод нас!“ повика Поручник и поче да се окреће на све стране; покуша да загрли Команданта и лупи главом о зид. Чаша му испаде из руку и стакло засу Командантову чизму.
Командант строго погледа Поручника, извуче из фиоке најоштрији и најдужи нож и забоде га у сто. Од ударца дршка се тресла.
„Он нека се не мијеша! Лично сте ми одговорни! Допуните његов досије!"
„Издајте наредбу, господине Команданте!" рече Поручник једва се држећи на ногама. „Какву наредбу весели Поручниче2"
„О погубљењу!"
„Таква наредба одавно постоји."
„Мислим на њега, господине.“
„Хоћете да закољете Ђавола!“ повика Командант, зграби нож и оштрим врхом додирну Поручниково грло." Не, не! То никако! Само га контролишите! Ко зна.
детерџената. покушали да бјеже. „И још више! Још више! Више' Више!" _ може нами затребати!“ | Помрачење сунца
Слободан М. Стефановић
рзо после НАТО агресије почели
У да долазимо к себи, али онда обја-
више да ће 11. августа 1999. године би-
ти тотално помрачење Сунца у неким мес-
тима Војводине уз границу с Мађарском и Румунијом.
Пошто су најавили „тотално“ помрачење Сунца, народ је начисто одлепио. Прогнозе су биле страшне. Једни су тврдили да је то крај света, други да ће ђаво или неко друго чудовиште прогутати Сунце, али највише се шушкало, да су неки добили поверљиву информацију како ћемо сви ослепети. Углавном, прогнозе нису биле сјајне.
– Комшија, у недоумици сам да ли да продам стан пре помрачења Сунца2 Да ли ћете и ви нешто предузети
– Право да Вам кажем, предузећу. Пошто се спусти мрак, довешћу кући своју девојку. Кренућемо са сексом чим почне помрачење, па како нам буде. Него, зашто бисте продавали стан2
– Па, тврде да ће бити смак света!
– Ако буде смак света не треба вам новац, али ако нам је тако суђено, бар га дочекајте у својој кући. Послушајте ви мене, секс је право решење за све варијанте које предвиђају. Има жена да вас благосиља и молиће Бога да сваки дан буде помрачење Сунца. Кажем Вам, нећете се покајати.
Он ме гледа неповерљиво, није сигуран да ли га завитлавам, али видим заинтересовала га моја идеја па оде задовољан кући.
Комшија из другог улаза, слушао је мој предлог с прозора.
– Није ти лоше оно са сексом, паметан си ти дечко. Ја исто нећу излазити. Какав сам блесав, може ми се омаћи да погледам у Сунце баш кад не треба, па да ослепим. У ствари, волео бих да гледам помрачење Сунца и сад, али и следећи пут. Међутим, тешко ћу то успети јер је следећа прилика тек за 130 година, а до тада куд који мили Моји. Ја сам купио прасенце, за сваки случај, па ћемо да се почастимо.
= Не бих рекао да си сујеверан. Зар стварно мислиш да ће бити смак света Док су нас бомбардовали и гађали крстарећим ракетама 78 дана, сваку ноћ си одлазио на брдо да посматраш шта се догађа, а кућу си претворио у магацин конзерви сардина и других намирница. Зашто си се сад препао као нека стрина7 Једноставно, наступиће мрак кад му време није, па ће кокошке и патке кренути на спавање. То је све!
– Ја се „оних“ нисам бојао јер сам прегрмео неколико ратова. Знао сам да су лоши, али са Сунцем нема зезања. То је природа и биће како бити мора – рече и повуче се с прозора.
" Они млађи, набавили су у граду „атестиране" наочаре за посматрање ове појаве. То је било важно да нагласе јер, тобоже, појавили су се фалсификати. Њих неколико је желело да иде на Авалу, да оданде боље виде помрачење Сунца, али су одустали јер је телевизијски торањ порушен за време бомбардовања. Неки кафићи су искористили прилику и организовали пренос помрачења Сунца на великим Зопу телевизорима.
Чим сам ушао у продавницу, бакалин поче да јадикује.
– Таман смо се извукли да нас не потамане они с ракетама које су долетале ниодкуда, а ево ти друге недаће. Долази смак света. – Не треба да бринете. Да ли сте чули.
ону нашу пословицу о сељаку који каже укућанима: „Волео бих да комшији цркне крава, али и нама. – Зашто нама2 – уплашено упиташе сви углас. – Па комшија неће имати млека, а ни од нас неће моћи да тражи." Тако је и ово, ако се нама нешто деси и агресорске земље ће настрадати, Осим то-
га, они треба више да жале од нас. Ми једва преживљавамо и возимо неопеване кршеве, а кад погледате њихов стандард биће вам јасно шта све они могу да изгубе ако дође до смака света.
– Оно, добро ти кажеш. Неће ни они добро да прођу. Е, сад ми је много лакше.
Једна муштерија се. умеша у разговор.
– Помрачење Сунца је најбезазленији мрак у Србији. Најгори је духовни мрак или онај када су бацали графитне бомбе. Тад ми је рикнуо мотор на фрижидеру. Пукао сам буразеру двеста педесет марака, па ти види.
– Румуни ће паре да намлате. – Настави муштерија. – Наместили су фотеље за гледаоце тоталног помраћења Сунца. Пола Европе ће отпутовати у Румунију. Они су увек имали добар маркетинг. Прво гроф Дракула, па Чаушеску, сад тотално помрачење Сунца. Могли смо и ми да поставимо фотеље за посматрање бомбардовања. Можда би Европљани куповали такве туристичке аранжмане, јер то код њих не може да се догоди ни за 500 година, а камоли за 130. Обновили бисмо све мостове с тим парама. Како су откачени, сигурно би се примили на фазон. Укинуо бих и визе, само да дођу.
– Видиш, нисам се сетио. – Умеша се бакалин. – Могли смо и ми њима да уваљујемо неке наочаре за гледање бомбардовања с натписом; „Агресија на Србију 1999". Само, народ ко народ, Неки од великог страха нису ни излазили из склоништа, али и то је људски. Они други, стварно су опичени начисто, Певали су на Тргу републике и јунаили се, чак су и децу вукли са собом. Нису се сетили за туристичке аранжмане, али су појединци паре намлатили продајући беџе-
ве с метом и натписом: „Таргет!". Промућуран смо ми народ.
– Немој да генерализујеш – рекох. – Не би они били толико паметни и промућурни, да ови други нису толико глупи јер су те беџеве куповали.
Тако су уз коментаре текле „припреме“ за тотално помрачење Сунца. Неки су купили прасенце, па куд пукло да пукло, а они други су са страхом очекивали шта ће се догодити. Што рече бакалин „и то је људски“.
Месец неуморно обилази Земљу и прави неку врсту пируете. Ноћу нас поданички прати и осветљава нам пут куд год да кренемо, а онда усред дана, као да то ради у. инат, жели да нам заклони Сунце. Лунарна еклипса претвара ову појаву у слику која је од памтивека сејала страх. И док се трудимо да кроз нагарављено стакло проникнемо у тајну короне, после бљеска појавиће се протуберанце, застрашујући ватрени снопови, који подгревају те страхове. Све зависи докле нечија машта досеже.
Углавном, док је трајало помрачење никог нисте могли да видите на улици. Свуд су шалони били спуштени и остаће тајна да ли су комшије прихватиле моју идеју о сексу, али сам приметио сретајући им супруге, да су биле расположене и насмејане.
У новинама смо прочитали да су они који су скупо платили фотеље за посматрање помрачења Сунца у Румунији, остали кратких рукава јер је било облачно. Имали су само један мали излет који за њихове џепове није био велики трошак, али остале су им наочаре за успомену с натписом „Тотално помрачење Сунца – Румунија 1999". нормално, биле су „атестиране". Ми смо на измаку миленијума дописали још једну црту и пребродили још једну препреку у низу недаћа које су нас изнуривале у последњој деценији двадесетог века.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1