Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 23

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

Волим да пушујем шрећом класом

на броду, возу и трамвају:

шу људи сваком називају бога

кад дођу и оду и суседу руку дају.

народу српском, као ретко

где, а можда и нигде, леп

обичај јест: величајне људе своје, људе-појаве у националној историји, политичкој, културној, свеукупној, именују једноставно звањем, именом или надимком, чак. Ту присност могуће је разумети као својеврсну духовну привилегију народну, као готово непоновљиву особеност.

Ослушнимо нека од тих прелепих имена: Растко, Лазар, Милош, Доситеј, Вук, Бранко, Вожд, Прота, Његош, Змај, Ђура, Иво, Исидора. Надежда, Дис, Десанка, Добрица, Таса, Стева, Матија...

За Десанкино име се зна од давне појаве њене, од метеорског успона њеног у саме врхове наше литературе и наше културе. Отад, оно је у самој сржи народног бића, све до оног једанаестог фебруара деведесет треће, кад се склопио песникињин животни и стваралачки лук. Ни у том трену, ни касније, у силном народу песникињиних поштовалаца није се могао наћи ико ко би изустио пригодну реч: нема више Десанке Максимовић. Јер, Десанке има и биће је док буде живела њена поезија, а то ће рећи – док буде трајала људска реч у народу који шолико воли поезију и песнике. Са песникињином _ опоруком, — заветном: „Оставићу вам једино речи". Није рекла какве, али знамо какве би морале бити кад извиру из творачког бића песникиње која је „само поезије богу / љубимица била", како би сама рекла у песми „Поезија".. _

С разлогом названа од сабрата песника Матије Бећковића најмилијом кћери српског језика, Десанка Максимовић се својим, поштовања достојним, делом настанила у свевреме. Охрабрујуће, с обзиром на беспокоје у којима живимо. Јер, разумели смо, примили к срцу и поверовали без остатка у њене искрене молитве за људе, ма били и грешници, за које је усрдно тражила помиловања. И јер смо поверовали, с разлогом заиста, у исцелитељску моћ њених молитвених речи, које су нас испуњавале надом и кад би се учинило да наде нема; које су будиле веровања и кад би се учинило да веровања посустају и да се пред људима отварају суноврати. У томе је свевремена моћ уистину народног песника и њеног као биљур чистог лирског светла.

„Моје песме су мој живот" – говорила је Десанка Максимовић. У њима нам је подарила себе. Њиховим трагом, најпоузданијим, стиже се у сваку луку њезина живота: у детињство, младост, у зрело доба; па до њених радости и патњи (њих нарочито); до немира које је доживљавала у време народних невоља и потреса, али и узношења и ведријих пламсања; најзад, и до оних забитих кутова интиме која нам открива целовита, од овога света, човека. И све чега би се дотакла њена реч и мисао, бојила је својом људском топлином од које остаје траг у души: племенитост којом бисмо хтели да подаримо друге, како је Десанка и сама чинила, за свога дуга живота.

Постоји реч о песникињи с 10лико година а без година; о њој постојано загледаној у живот и будућност, свеједно што нас је у једном периоду своје поодмакле доби уверавала како „нема више времена“; о песникињи која је давно „око срца свога" поставила стражу „једног бола и једне радости“, стражу која ће бити и једна љубав, и раскошно пролеће и заробљени слатки мириси „Што

Уз десету годишњицу смрти Десанке Максимовић

брегом хитају лети", па зато, младости, „сва сунца, све звезде задобићу / на небу нашем да румене; / па нећеш моћи, ни хтети / никад отићи од мене" (Молба младостши): Давно постављене страже, рекао бих, издржале су пробе времена и искушења живота. Јер је од ране младости била ведро загледана у живот, јер се у њеном младалачком, људском, а убрзо ће се показати и творачком бићу разбокорити широка скала узнетих осећања и мисли, која је усхитила и друге, узнела их до такве духовне чистоте из које се лако искорачује у разуђене лепоте и радости животне. А сваком на вољу да од њих заграби колико хоће и колико може, већ по природи свог духовног бића и свог сензибилитета. Десанка Максимовић је спонтано закорачила у светле просторе стваралаштва, али некако смерно, меко, помало стидљиво, па ипак младалачки решено. На широка врата ушла у саме врхове литературе, па очас и у антологијске изборе разне. И то управо својим раним песмама у којима се сучелила, без имало извештачености, са лепотом младости и живота.

Широка срца, какво је било и њено, дочекали су је они којима је та поезија и била намењена. И зналци поезије, такође.

Најпре, Сима Пандуровић, песник, иначе песникињин професор у ваљевској гимназији, који ју је, пошто је завршила матуру, препоручио пажњи Велимира Живојиновића Маззике, у то време уредника часописа Мисао. А кад је Маззика у даху прочитао две-три свеске руком исписаних песама и схватио какво благо има у рукама, стао их је објављивати из броја у број, ипак на опрези да се тог блага не дочепа каква друга редакција. А кад је угледни београдски издавач Светислав Цвијановић издао, 1924, Десанкине Песме, појавиле су се у низу најповољније оцене и одобравања.

Сима Пандуровић, управо у Мисли: „Г-ђица Десанка Максимовић је у тишини, без реклама и врло ревносно, радила на својој поезији. Резултат тога рада су песме... несумњиве вредности у нашој послератној лирици."

Милан Богдановић, СКГ, октобар 1924: „Има песника који вам помуте душу, који вам разбију сан... који вам урежу прву бору на челу. То су велики песници. Г-ђица Д. Максимовић није ни мало злочина у томе смислу. После њених песама остајете као да сте се росом умили." Итд.

Много касније, 1968, кад је о седамдесетогодишњици песникињина рођења прослављано у Ваљеву и Бранковини Десанкино пролеће, Меша Селимовић је надахнуто говорио како је имао срећу да рано упозна и заволи песме Десанке Максимовић.

„Знали смо их напамет, те дивне пјесме, које су биле и више него то: дуго жељени сусрет, откровење, сублимирана љепота, пуна уста и пуно срце“. И даље: „Моја генерација је поносна што је, као цар, имала свога пјесника. А и наш драги пјесник је сигурно срећан што је, као цар, имао своје вјерне поданике." Песникињин пријатељ и друг по перу Драган Лукић написао је песму, посвећену Десанки, За један рођендан, у којој ће рећи:

Белег века, Дес

Велизар Бошковић

„Ко је сретне, осети радост. Ко се са њом рукује, осети три пута радост. Ко са њом разговара, вечито је радостан."

По овој Лукићевој песничкој формули, ја сам срећан човек.

Сусрети са песникињом били су за мене праве свечаности.

Један издвајам с разлогом: сусрет у Игалу, 1984. За песникињом су били месеци немира и бола; претрпљена операција после прелома ноге; стешњеност болничких простора; брига хоће ли опет стати на ноге.

Сусрет колико радостан толико тужан: песникиња коју смо навикли да гледамо насмејану у сусретима с људима док им чита своје животом и лепотом натопљене стихове; која је стизала у најзабитије кутке земље, у школе и касарне, у дечје домове и болнице; пешице ишла по јаругама и врлетима, у сусрет сунцу или олуји, како кад; доспела скоро на све континенте нашег земаљског шара; професор Десанка Максимовић која је трећину свог живота престајала пред ђачким скамијама исказујући младима љубав и поштовање – хода, ево, с напором, уз помоћ штака!

У то време, усред тих њених недаћа, један уистину радостан тренутак: додељивање јој Његошева награде за књижевност, септембра 1984. године.

Десанка је и пре и после ове награде добијала разна признања, државна, наша и инострана, али су јој увек најдража била она која у свом називу носе имена песника. Тако и овај пут. Јер Његошева награда шта је до дар од песника песнику! А она је, као ретко кад, приближила једно другом два велика песничка имена.

Вест о награди многе људе је обрадовала, али и изненадила, па и зачудила: „Како, зар тек сад2! Зар већ давно није у Биљарди записано име највеће српске песникиње2!" – зачудио се Мирослав Антић. Или Бранислав Петровић: „И с наградом и без награде, Десанка Максимовић је Десанка Максимовић... његошевског соја, говор васељене, дослух с безграничјем." У људском и творачком бићу Десанке Максимовић, у тренутку кад је стала, око у око, уз свог ве-

Моја ноћ, на балкону Дубравка Срећковић

Ноћ – моја: чврста, додирна; ја – на чврстом тлу – лебдим! Овде је ваздух тако миран; из димњака се вије дим.

Док с васионом мрзнем ледном само су звезде страшно вреле, али далеке. Повремено

хукнем у прсте помодреле.

Плодно је овде моје бдење

над црним прозорима; моћно стојим, као привиђење,

са несаницом – фином госпођом.

Ноћ моју овде не скрнави ни ноћни трамвај, ни неони: само море кровова, и балкони. Балкони. Балкони.

анка

ликог сабрата Његоша, јавила се недоумица, нелагода, скромна запитаност – је ли по заслузи и може ли пред Владику, али, истога часа, умирујућа мисао о песничкој сродности, уза све разлике које се подразумевају кад је у питању чисто мушка и чисто женска поезија. Писала је о неким темама које су и Његоша заокупљале и мучиле: о смрти, о пролазности, о животу и љубави, о части и добру, о злу и непријатељству, о чојству и надмоћи људског добра. И још једна мисао, утешна: Његоша није изневерила ни у, за њега, тако светој ствари – у оданости народу и отаџбини.

Аутентична је Десанкина прича (забележио сам је и унео у своју књигу Песни«иња изблиза, Тихи немири Десанке Максимовић, 1992) о давнашњем успону њеном и њених вршњака, предалеке 1925, уз которске стране ка Његушима и Ловћену, на поклоњење владици Раду. Ни припека ни врлети планине нису их могли зауставити. Симболика је очита: још као девојка започела је свој успон ка Његошу. У младости, видесмо, походила му је гроб, да би, потом, целим својим стваралачким бићем, наставила свој духовни успон ка великом брату свих песника, како би о Његошу рекао савремени маг поетске речи, и сам славодобитник Његошева имена, Стеван Раичковић.

Десанка Максимовић је часно прошла и најзамршеније стазе животне. И искорачила из овоземаљског живота, из овог суморног света и времена, тихо, како одлазе праведници. Ипак, с тешким немиром, забринута за судбину свога наропа.

Засвагда сам упамтио песники-

__Њин вапај, пред сам крај њена жи-

вота: „Боже, хоће ли се Срби спасти2! Хоће ли овај напаћени народ изаћи из јада који га је сколио са свих страна2! Богу се молим да се Срби сложе, сад или никад!"

Разумео сам песникињин очај, материнску и сестринску брижност због неизвесне, или, још теже, сасвим извесне трагичне судбине наших сународника, косовских страдалника. А докле је могла да сеже песникињина патња, показала је, кондензовано, у песми од једва десетак стихова Под земљом вас је више, у којој ће рећи да је Срба, тамо, више мршвих него живих.

Својом бригом за људе и народ оплодила је, оплеменила, своју поезију, сваки свој стих, тако рећи. Но, овакав песникињин хгуманитет и љубав неки су, истина занемарљиво мали број, рђаво разумевали, као знак гекаквог њеног национализма, с негативним предзнаком, дабоме. Таквима, Десанка је узвраћала без злобе, смирено, уверено, мудро, како би свака мајка, сестра или кћи из саме сржи народа, а дословце: „Ако се под национализмом подразумева љубав према сопственом народу, са свим његовим врлинама и манама, а при том та љубав не угрожава нити повређује било кога другог, онда сам ја националиста од главе до пете, и врло поносна због тога!"

Мудрост која би данас, и увек, могла да буде веома драгоцена.

У таквом промишљању, чији су корени колико у домаћем васпитању толико и у дубоком разумевању суштине народног бића којем је припадала потпуно, морална је утемељеност хуманистичког става њеног: чинити све да људско добро покаже надмоћ, свакад и свугде. Својим човекољубљем, ма колико самосвојним и препознатљивим, Десанка Максимовић је била у духовном сагласју

Десанка Максимовић

и блиска идеји Толстоја и Достојевског о апсолушном хуманизму.

Песникиња која је била дубоко свесна трагике свога народа и његовог чак геноцидног истребљивања, која је не написала већ целог свог живота боловала и не одболовала своју Крваву бајку и На гробљу стрељаних ђака; не скривала да јој је жао човека; певала о Србији, великој шајни, молила се, у свом Патшриошском разговору са Србима да се мисао о освети потисне:

Не говорим овако као песник или жена, као Србин с вама разговарам. Ми били смо увек књига отворена. ни за кога нисмо имали мисли скрите. Као пушку неверну после боја ви злопамћење преко колена пребите, ви мржњу у срца не закопавајте...

Ко зна колико је оваквих и сличних немира носила у свом срцу наша песникиња, тај вечно радознали и у саму срж живота загледани Путник Треће Класе! И копала по својој души, трагајући за њеним дном, ма знала да ће погинути, као онај њен Копач бунара који је страдао дубећи земљу до неке жице преко које му Земља није дала!

А кад је у Бранковини, у сусрету с Песником Народа Српског, велики румунски песник Ђео Богза застао задивљен, своја осећања одмах је сместио у стихове:

Зашто у Србији јабланови расту тако високо Зато да би се тако дубоко. и најдубље, поклонили Десанки. (Срумунског. Адам Пуслојић)

Бранковина. Гробови Ненадовића. Вајат Љубомиров. Десанкина школа. Од пре десет година, и Десанкина хумка. Достојанствени склад великана. Сред шуме витких стабала узнетих к небу, између бранковинске цркве и школе. И крај маленог сеоског потока, врела живота, и трајања.

Пути ка новом српском светилишту биће вавек отворени, како је и песникињино срце, за њена дуга живота, било отворено за сва људска добра!

_ КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 23