Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 24

акле, реформа школе је у току. Од предшколских установа до универзитета. Деца ће прво ићи у обданишта, па у обавезну деветолетку (од шесте године живота), па у трогодишњу средњу школу (која није обавезна), па на трогодишњи факултет (плус две последипломске године). Нико није доказао да је досадашњи систем школства (осам основне, четири средње, четири године факултета) нешто апсолутно штетно. Нико није доказао да основна школа мора да буде три + три + три (три године деци предаје само учитељ, три године и учитељ и наставници, три године само професори). Нико није доказао да средње школе морају трајати свега три године, чак и гимназије (мада у Словенији, која такође има деветолетку, гимназија и даље траје четири године). Нико није доказао да се факултетима мора одузети правни субјективитет, или да треба укинути звање асистента, а његову улогу препустити постдипломцима-волонтерима... Од свега тога пошло се као од нечег самог по себи разумљивог, и тзв. РОР-ови („разговори о реформи"), које су по школама изводили педагози и психолози на платном списку Министарства просвете, имали су за циљ да људе само заварају о томе како их неко, ипак, пита за мишљење... (А биће како Велики Брат из ММФ-а каже, или како грађанин Гашо, ДОС-ов Доситеј, глас Великог Брата протумачи). Они који дају паре, траже да се свира и њихова музика. Тако Финци, који су донели новац за реформу учитељских школа, преко свог представника Арта Вахтокарија („Политика", 4. децембра 2000. године) веле да је „тренд у Европи да један наставник предаје све предмете у свих девет разреда обавезног образовања", (замислите тај ниво наставниковог, скоро давинчијевског универзализма, и ниво знања деце којима ће један човек, стручњак за све, предавати математику, физику, хемију, биологију, матерњи језик, музичко, ликовно, итд.). Но, да видимо шта нас чека када се засвира по мелодијама страних донатора.

Послератне реформе

После Другог светског рата, наше школство је претрпело низ значајних реформи. Од 1945. до 1958. године вршено је идејно преусмеравање, а од 1970. (после Резолуције савезне скупштине о развоју васпитања на социјалистичкој самоуправној основи) кренуло се у тзв. „усмерено образовање", које је коначно уведено 1974. године. Циљеви реформи увек су били државни, проглашавани за друштвене; односили су се на идеолошке, а не истинске потребе и интересе; њихови носиоци су били политички и партијски органи, а не стручњаци; реформом су руководили идеолози СКЈ (сетимо се Стипе Шувара).

Ово је већ четврта реформа нашег школства у последњих двадесет година. И поново се дешава исто: група људи, идеолошки сродних душа (Грађански савез Србије и њему блиске „невладине организације"), решила је да потпуно измени школство без икаквих увида у чињеницу да се то не сме радити преко ноћи, и да нико нема права да се игра будућношћу народа и деце, а поготово ако нема друштвеног консензуса.

Потреба реформисања и стање у школама

Пре него што се крене у реформу школе, треба имати јасну визију о томе какво друштво желимо да изградимо и каква нам је привреда потребна. Наравно да нам је доста чиновника и непроизводних занимања; наравно да нам недостају занатлије и школовани пољо-

24 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

привредници... Али, хоћемо ли ми занатлијско-пољопривредно _ друштво и такву економију, или ћемо, како је својевремено маштао републички премијер, господин Ђинђић, да се спремимо да будемо водећа сила компјутеристике на Балкануг Шта ћемо, између осталог, са чињеницом да смо, после Јапанаца, најстарија нација на свету и да ускоро неће ни бити деце која ће ићи у школу2 Срба, по најновијем попису, упркос огромном приливу

избеглица, има чак 173.500 мање него по попису из 1991. године (толико о чињеници да нас је Милошевић „фаворизовао“ и спроводио политику „великосрпског национализма"). Дакле, реформисати школу, а не знати за какву привредну, друштвену и демографску будућност се то чини – у најмању руку је неозбиљно, поготово кад се у то креће са жељом да се све измени – ИЗ КОРЕНА.

У виду треба да се има и чињеница да је и ова и оваква наша школа (коју ДОС-ов Доситеј и његова екипа куде као „застарелу" и неспособну да се суочи са изазовима 21. века) ипак била једина релативно очувана институција у апокалиптичном кошмару Србије деведесетих. Рушила се економија, култура, правни поредак – али школа је опстајала, упркос свему, и њен учитељско-професорски _ кадар још увек је способан да изнесе све озбиљне реформске захвате, без „октроисаних реформи" какве нуде из Министарства просвете и спорта. Није истина, како тврде заговорници „нове школе", да је досадашња школа била само некреативна памтионица података. Зар је Запад узео пола милиона наших младих стручњака, у невиђеном до сада „одливу мозгова" зато што су они били тупави памтиоци, а не зато што су били добро школовани и веома 06дарени2 Већина њих су сада водећи стручњаци у својим областима, управо у земљама развијеног Запада и управо са оним знањем које су понели из школе и са факултета Србије које сада треба сасвим „реформисати" (растурити2).

Министарство просвете је, као-и некад, кренуло да гради од крова ка темељу. Прво желе да измене наставне планове и програме (чак се више и неће звати тако, него КУРИКУЛУМ), па тек онда остало. А требало је почети од инфраструктуре. Јер, већина школа у Србији има проблема са рушевним зградама, уништеним школским инвентаром, лошим санитарним условима, техничком и технолошком неопремљеношћу. Одељења су, насупрот свим педагошким нормативима, превелика (по 30 и више ђака). Ученици се „утерују" у професије које не желе, а немају никакву перспективу у запошљавању; код њих постоји презир према школи, јер живе у доба слома вредности... А што се просветних радника тиче, њихов положај је деградиран, напорно раде у неодговарајућим условима. Немају поверења ни у свог министра, који се поново (баш као министри Слободана Милошевића) са њиховим захтевом да живе нормално обрачунава тако што тврди

АДИ ЕУ КОВ о МУ АИ УМ Јо Е

тинационална компанија „Ргосјег % Сатћје"

и НИ У ЕТ У НИЦИ 0 школама и дели бесплатне улошке девојчицама дозволом МиниМЕТИ ИМИЗАЕ

Шта нас чека у реформи школе Постоји званична верзија (Минисшарсшво просвете) и незванична верзија (гласови ошпора стручне јавности). Ценшар за проучавање образовних алшернатшива је, специјално за „Књижевне новине" приредио блок посвећен реформи школсшва

да би то било одузимање комада хлеба од уста пензионера.

Социјални аспект

Међународни монетарни фонд, Светска банка и сличне „хуманитарне" институције које нам дају паре за измену привреде и друштва (па ћемо и ми, кад их у свему послушамо, заиграти „танго аргентино") инсистирају, од самог почетка своје помоћи, на смањењу броја запослених у јавном сектору, то јест, људи из здравства и просвете треба први да „лете“ да би победила транзиција. И зато нова школа подразумева спремање наставника који ће предавати и по три предмета (рецимо, биологију, физику, хемију). За њих ће бити посла, а остали „куд који мили моји" (не заборавимо да се наша Влада понаша по правилима плесне школе „танго аргентино“. Нема везе што ће то смањити стручни ниво наставе (имаћемо „свезналице" које ће се са децом играти математике, физике и хемије) – битно је да се троши што мање средстава из буџета; (наравно, не треба нам ни војска, ни Српска академија наука и уметности, ни културне установе попут библиотека; само полиција и судови морају да опстану, јер ко ће бранити нашу „демократску власт"). Формирањем области природних наука (група предмета физика, хемија, биологија) велики део професора тих струка остаје без посла. То ће се десити и многим наставницима историје и географије.

Преласком на деветолетку, велики број градских основних школа наћи ће се пред нерешивим проблемима, јер ни сада немају довољно учионица за двосменски рад, а материјално и техничко стање школа је очајно. Све се то не узима у обзир. Када ММФ засвира, није битно колико ће концерт коштати и ко ће да плаћа срчу заосталу после оваквог лумповања. Реформатори ће, бар они највиђенији, бити негде далеко, где ће наставити да доносе „аргентинску срећу" земљама Трећег света.

„Пепси" реформа

Реформа коју нам нуде већ је, међу _ просветарима, — названа „ПЕПСИ реформом" (ПЕдагози + ПСИхолози = ПЕПСИ). Наиме, људи су уочили чињеницу да су главни „извођачи реформаторских радова“ педагози и психолози са факултета из Београда и Новог Сада, који су за своје сараднике узели педагоге и психологе из школа. Довољно је погледати имена челних: Тинде Ковач-Церовић, др Дијана Плут, Ненад Хавелка, Александар Бауцал, Нада Игњатовић-Савић итд. Изумитељи тзв. „активне наставе“ кроз играонице и радионице су опет психолози –

Рпског ШКОЛСТВА

Реформа школе је у току

15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

проф. др Иван Ивић и Ана Пешикан. Треба видети дипломе људи из Тима за школско развојно планирање: координатор је психолог Борислава Максимовић, а чланови два педагога из Сомбора, психолог и педагог из Зрењанина, психолог и педагог из Ногог Сада, један психолог и три педагога из Београда, два психолога из Ваљева, два психолога из Крагујевца, психолог из Краљева, два психолога из Ниша, два психолога из Лесковца. Само из Пожаревца, Зајечара и Ужица, поред психолога, има и просветних радника. Дакле, од 27 чланова тима који треба да одлучује о тако битном елементу образовног система какав је развојно планирање, само три човека су из наставе, из конкретног школског живота.

Не треба занемарити чињеницу да су наше педагошко-психолошке службе настајале после Другог светског рата (педагошке – по Совјетском моделу) и да је педагог у СФРЈ био нека врста идеолога школског рада. Сада су педагози и психолози идеолози „школигрица" и радионица за искивање новог „човека новог кова". Наравно, нису сви педагози и психолози укључени у причу о играоничкој реформи; највећи број тих људи часно обавља своје дужности, помажући колегама у настави у раду са децом. Али, педагози и психолози су, пре свега и изнад свега, људи који ретко држе дневник у рукама и који о реалним наставним процесима имају много мање знања од оних који су присутни у учионицама, за катедром.

Све ово је допринело чињеници да „ПЕПСИ" реформа ставља на-

гласак управо на разне психомани-

пулативне технике којима се деци не омогућава да у школи нешто науче, него им се намећу модели за либерал-капитализам пожељног понашања, као и разни облици „толерантног погледа на свет", то јест резултати америчких психолабораторија из доба хипи комуне и буђења тзв. „хуманистичке психологије".

У „каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању“ за 2002/2003. школску годину налази се 148 (и словима: сто четрдесет осам!) програма ЕДУКАТИВНИХ _ РАДИОНИЦА (од укупно 284 почуђена програма). Ево неких назива: „Дечја права на делу", „Ни црно ни бело", „Буквар толеранције", „Школа за чаробњаке", „Речи су прозори или зидови“, „Здрави да сте / Хај нејбор", „Чувари осмеха“, „Зелене школе", „УЧИоница добре воље“. Понуђен је САМО ЈЕДАН курс усавршавања из српског језика и књижевности, један из наставе историје, два из хемије, два из физике, три из математике. Дакле, ето нам нове школе: уместо негда свеобавезног дијалектичког _ материјализма _ Карла Маркса и Фридриха Енгелса, садржаји свих предмета морају бити проткани радионичарском идеологијом „ненасиља, толеранције, људских права", којом треба излечити дивље крвождерне Србе од њихове склоности ка насиљу и нетолеранцији. Кампови за преваспитавање

Године 2002. цела Србија је одјекивала од скандала које је, својим камповима за одмор и едукацију, изазвало Министарство просвете и спорта (нарочито у Сремској Митровици, где су деца, вођена ЈАЗАС-овим едукатором са конспиративним именом Маслачак, играла игру „Донеси-донеси“, па је било и стриптиза). Бука која се дигла и која би у свакој нормалној и демократској земљи довела до смене или оставке министра (да не поми-

њемо шта би било у Јапану) само је учврстила лидера школигрице у његовој намери да донесе просветљење заосталој Србији, земљи „међу шљивама“, како је о њој певао ујак једног нашег познатог социјалдемократе и борца за права хомосексуалаца.

А људи су, згранути стриптизом. заборавили да су се младим кампе: рима дешавале много опасније ствари, ствари које личе на методе врбовања у тоталитарне и деструктивне верске секте. Ево шта каже једна ученица Медицинске школе на Звездари, у школском листу „Оксиморон“ (бр. 17/2002): „Едукација ми се није допала у потпуности. На првом 'часу' требало је да себе опишемо неким предметом или животињом (нека врста поистовећивања), што за мене НИЈЕ БИЛО НОРМАЛНО.

Посебно је била чудна игра која се звала "Склониште'. У тој игри речено нам је да је Београд задесила нуклеарна катастрофа и да би требало да од 12 особа, шест сместимо у склоништа. а да других шест оставимо напољу, јер у склоништу нема више места. У игри је тачно назначено чиме се тих 12 особа бави: биохемичар, глумица, 16-годишња трудница, не баш много паметна, 15-годишњи шегрт са једногодишњим искуством, агресивни робијаш, католички свештеник, физичар, бабица... Већина из моје групе, ДА БИ ПОКАЗАЛА КАКО ЈЕ ТОЛЕРАНТНА, оставила је у животу католичког свештеника, као, да шири религиј) Ја сам се само запитала зашто није понуђен и православни свештеник2" Друга ученица истиче да је заиста било игара са ролном тоалет папира (међу ногама девојчица) и дршком метле (међу ногама дечака), али да те игре нису биле обавезне.

ЈАЗАС је овој деци на Дивчибарима понудио и химну, уз коју су се сви тресли и бацакали, а која гласи: „И срце Абрахам/ и сепентиној/ и сепентино/ и сви су сели/ и ништа јели/ и запевали сви углас". Наравно, деци се свидело дружење и одмор, а биле су им симпатичне и ЈАЗАС-ове игрице (ипак реч је о пубертетлијама). А шта на све кажу професори 7 Професор Кристијан Карин вели: „Не подржавам ову врсту кампова јер нису смислени. Потребно је ослобађање од вишка енергије, а не од којечега другог. У организацији су учествовале невладине организације (невладине овдашње, али нечије владине), што није законски регулисано. Радионице су се бавиле осетљивим питањима. нарочито у том узрасту (неке ствари треба препустити природи, а не насилном ослобађању). Присутне су и неке карактеристике секташког понашања у радионицама (мантра, седење у кругу, максимална слобода) што је још једно питање које се мора озбиљно размотрити. Радионице нису довољно осмишљене, едукатори су сувише млади (17 година) да би се бавили овим питањима."

Стојан Алексов, шеф школског лабораторијског одсека, вели: „Имам примедбу на организацију кампа. Све је урађено тако да не буду јасне информације о кампу и његовој сврси. Није било довољно времена за постављање питања јер је организација почела након последњег школског звона." (Оснивач познате тантристичке секте, Шри Раџниш, осуђен на преко 100 година робије у САД, никад није дозвољавао да се постављају питања после његових предавања; увек би испричао неки виц и следбеници су одлазили слуђени, али срећни.)

Наши извори тврде да ће ове школске године кампови бити организовани за 80 хиљада ђака. Родитељи, пазите где шаљете децу! Цене одмора за 2002. годину биле су врло повољне, а за сиромашне ученике било је бесплатно. Али, после Сремске Митровице, Дивчи-

= Пра. =>