Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 25

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

"ПЕПСИ РЕФОРМА" СРПСКОГ школств

« бара и сличних места за МА преваспитавање, треба се

сетити америчке изреке: „Чувајте се када вас неко зове на бесплатан ручак. Нема бесплатног учка“. Поготово ако га нуде „ПЕПСИ“ реформатори на челу са г. министром.

Секс-просветари у нашим школама

Познати сексолог, идеолог сексуалне револуције, који је покушао да споји психоанализу са марксизмом, Вилхелм Рајх (умро, сишавши с ума, после Другог светског рата у САД), сматрао је да је сексуално ослобађање предуслов сваке левичарске победе у друштву. Лењинова сарадница, мадам Колонтај, тврдила је да имати сексуални однос с неким не значи више од испијања чаше воде.

Читава европска цивилизација је пре њих говорила и учила о супротном, то јест да однос мушкарца и жене, заснован на љубави, има космички и метакосмички значај. Хришћанство је, речима Светог Павла (Еф. 5,20-33), учило да муж треба да воли жену као Христос Цркву, а да жена треба да поштује мужа као Црква Христа. Марина Цветајева је тврдила да волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили...

Али, _ рајховско-колонтајевска револуционарна идеја је победила и сада се, бар на нашем простору, а све у име заштите од СИДЕ, спроводи легендарни ЈАЗАС, који је Министарство просвете и спорта свим срцем укључило у живот наших основних и средњих школа. Недавно су југословенски Црвени крст и ЈАЗАЦ издали брошурицу „немам кондом – ништа од секса“, у којој се младима упућују и овакве поруке: „Баш је забавно стављати га – користи кондом“, „Ако не умеш да отвориш уста, немој ни ноге да шириш – тражи кондом", „Волиш своју кћерку, зар не Зашто онда не ставиш кондоме у њену ташну2" итд.

Београдски Центар за људска права, уз финансијску помоћ, између осталих, Министарства просвете и спорта и УНИЦЕФ-а, издао је у шест хиљада примерака књижицу „У праву си", о основним људским правима – за средњошколце. У поглављу о „маргинализованим групама“, поред избеглица и инвалида поменути су и хомосексуалци, за које се, без икакве научне заснованости, тврди да су за педерастију биолошки предодређени, да психотерапијом не могу да промене своје навике, да уопште нису болесни и да их има (Рипли, јави се!) ДЕСЕТ ПОСТО ОД УКУПНОГ СВЕТСКОГ СТАНОВНИШТВА.

На крају, деци је понуђена и адреса ЛАБРИСА – домаћег центра за лезбејска права. Уместо љубави – кондом; уместо рађања деце – легализација хомосексуалних „бракова“. „Врли нови свет" улази у наше школе и куће!

Удар на универзитет

Наравно, ни Универзитет не може остати нетакнут. Све ће бити у име „Европе“ и „Болоњске деКларације" о високом школству. Да се то дешавало у време Милошевићевог режима, доживело би свестране нападе „демократске јавности“ као удар на академске слободе, покушај да се Универзитет и његова аутономија угуше итд. Али, ДОС-овом Доситеју, министру Гаши Кнежевићу, и његовој помоћНици за високо школство, СрбијанКи Турајлић, као и њиховим сарадницима, све се толерише. А шта нуди нацрт новог законат

_ Законом се одузима правни субјективитет факултетима, док ће само Универзитет имати својство правног лица. Универзитет ће бити састављен од департмана као основ-

них јединица (при чему се не зна шта су то департмани, јер, очито, нису административне области у Француској, што појам изворно значи). Укида се звање асистената, а асистентуру треба да обављају постдипломци, и то ВОЛОНТЕРСКИ. Због тога ће се појавити мањак радних места за поједине предмете, и наравно, вишак универзитетских професора. Неће више постојати наставно-научна већа, али ће се формирати стручна већа која ће одређивати стандарде за избор наставника. Сва овлашћења која сад имају декани и продекани пренеће се на ректора и проректора. Биће основан Национални савет за високо образовање, као и Центар за акредитацију који треба да издаје дозволе за рад универзитетима.

Мења се и структурна Мрежа високошколских установа. Уместо факултета, постојаће „академске студије“; уместо виших школа – „примењене студије". Ко дипломира на факултету, имаће звање „БАЧЕЛОР" (велеуми који су писали предлог закона могли су, макар да би изгледали озбиљније, да врате оригинални латински назив „бакалавр“) али су они посегли за америчким „бачелором“).

Ко заврши вишу школу, имаће“

звање магистра. Систем студирања је подељен на додипломски и дипломски, с тим што први траје три године, а целокупно студирање пет. Укида се систем година студирања, а уводи систем бодова (кредита), тако да ће студенти уместо година уписивати предмете. Професор Правног факултета Универзитета у Београду, др Сима Аврамовић, одбио је да учествује у овом експерименту са српском просветом и изјавио: „Не могу да се сложим са брзином, брзоплетошћу, површношћу и одсуством слуха и увида у реалне могућности овако радикалног захвата реконструисања Универзитета, а све то без озбиљне анализе позитивних и негативних последица по његово укупно функционисање. Не могу да прихватим да се у току од само два-три месеца сачини тако далекосежан пропис као што је закон о високом образовању. Прве дискусије су јасно показале да је Радна група коју је формирало Министарство просвете и спорта таква да је у њој унапред обезбеђена апсолутна већина за предложени концепт – експеримент" („Сведок", 11. фебруар 2003).

Дакле, Универзитету који је, још од доба Велике школе у Карађорђевом Београду, често био на мети оних који су покушали да наметну нову идеолошку матрицу српском народу, тако што ће његову интелигенцију врбовати за неки нови, „научни“ поглед на свет (јуче је то био марксизам, данас „отворено друштво“), опет се лоше пише. Опет ће идеолошке комисије „грађанског друштва“ вршити „илустрацију“ и бирати подобне и неподобне. А циљ

Проф. др Сима Аврамовић каже: „То све указује на разарање државних универзитета и неконтролисано бујање приватних", „Незнање је моћ", рекао је Орвел. Зато деца нових „прола" у транзиционој Србији не могу имати квалитетно образовање и зато ће деца „транзицијске елите" ићи на приватне факултете, на којима неће бити експеримената, и на којим ће њихови родитељи, пуни пара после транспарентне пљачке Србије моћи да их школују.

Словеначка реформа школе

Озбиљне државе изводе школску реформу онако како је то урадила Словенија. Почетком деведесетих година, у „дежели"“ су вођене јавне расправе о образовању, које су трајале три године. Затим је, до

· 1995. године, група стручњака при-

премила тзв. „Белу књигу о образовању у републици Словенији“,

која је послужила као основ реформских захвата. Широка јавност је расправљала и о верској поуци у школама, о односу јавних и приватних школа и начину финансирања образовања.

Нова правна регулатива усвојена је 1996. године. Између осталог, циљеви реформе били су: образовни плурализам, идеолошки неутрално јавно образовање, поштовање људских и дечјих права, али и РАЗВИЈАЊЕ ОСЕЋАЊА НАЦИОНАЛНОСТИ И ЕТНИЧКОГ ПРИПАДАЊА. ВЛАДА _ ЈЕ ИМЕНОВАЛА НАЦИОНАЛНО ВЕЋЕ ЗА КУРИКУЛУМ; ДОНЕТА ЈЕ ОДЛУКА О ОБАВЕЗНОМ ДЕВЕТОГОДИШЊЕМ ОБРАЗОВАЊУ. О плановима и програмима се расправљало 1997. године. Формирано је пет курикуларних комисија, од предшколског образовања до образовања одраслих, као и тело од 278 стручњака за разне предмете, који су требали да усагласе садржаје тих предмета и прилагоде их узрастном нивоу коме се нуде. У реформским комисијама је учествовало више од 500 стручњака.

Када су нови предлози плана и програма урађени, послати су на разматрање петини словеначких предавача разних предмета, који су понудили своје предлоге за ради коментаре. Комисије су их прегледале, уважавале или одбијале, али свако одбијање је морало бити образложено. Затим су сви словеначки просветари добили трећу верзију нових наставних планова и програма, тако да је 70-80% људи у школама учествовало (али заиста, а не фингирано, као у Србији), у реформи образовног система.

Расправе су биле озбиљне и жестоке, чак су неколико пута уздрмале владајућу коалицију. Словенија је, наравно, опстала и тек сада примењује резултате своје мудро осмишљене школске реформе... Словенцима, очито, није било до журбе, макар и на прагу 21. века. Трудили су се да се на њима не испуни народна ругалица „напредним реформаторима": „Напред, па у кречану!"

Шта сада2

Наравно, наша школа треба и мора да се реформише. Али како Тако што ће то и даље остати класична школа у којој деца уче да мисле, закључују, користе своје способности, при чему их треба растеретити од свега сувишног. Реформу треба припремати озбиљно, темељно, са масовним (попут словеначког) ангажовањем наставника – практичара из свих области. Морају се урадити пилот-програми и извршити провера свега у пракси. Не треба дозволити да нам државне школе (које ће се финансирати од пореза грађана) буду на много нижем нивоу од приватних, у којима ће се школовати управљачка елита „врле нове Србије". Јавности се не сме наметати идеја „реформе или смрт".

За успешну реформу потребна је сагласност читавог друштва, као и јасна визија његовог развоја бар у наредној деценији, ако не и дуже. Деидеологизација наставе подразумева не само уклањање марксизма, него и поп-психолошке идеологије „едукативних радионица“ на које би ултрамодерни „пепсијевци" да сведу сав школски рад. Наше друштво треба да и даље буде друштво знања, а у том настојању мора се и даље ослањати на просветне раднике од којих је већина, упркос свом бедном материјалном положају, савесно обављала своју дужност.

Дијалог је темељ сваке реформе, па и оне просветне. Никаква реформа за две године, као што су намерили г. министар просвете и спорта и његова ПЕПСИ-ЕКИПА... Јер „ПЕПСИ" и није неко пиће; имамо ми сокове од нашег воћа.

Аналитичка служба

ЦЕНТРА ЗА ИЗУЧАВАЊЕ ОБРАЗОВНИХ АЛТЕРНАТИВА

Песникова путовања

Драган Колунџија

Ге уоуаве ез! [а топ. Га топ езп 1[е удуаре. ФСазгоп Васћејагд: Г'еаџ е( Је геуе5

Има сеоба.

Смрши нема. Милош Црњански: Сеобе

ЧОВЕК

ОВДЕ где сам одувек јесам.

Осећам да сам

од шкива живог овакав само – једном исклесан,

да будем човек

а не плесан. Момчило Ђерковић: Кратке песме о добром и злом

На последњу песничку свечаност,

На промоцију свог Родослова“,

Код „браће по несаници" у Бар

Пошао је песник Момчило Ђерквић

Са пријатељима у аутомобилу из Београда А као да није био међу њима –

На самом поласку држао се бола И држао га је бол!

На путовању на више места – одмор!

" Свраћање у Дом здравља у Ужице –

Због примања инјекције –

Држао се бола,

И држао га је бол,

Али песник и патник није показивао тугу. Држало га је и урођено господство –

Међу путницима најздравији путник!

А путовање кроз Србију и завичајну Црну Гору Доживљавао је као путовање кроз своје срце, У заустављању.

Држао се бола И држао га је бол.

У Кнежевом величанственом здању у Бару Што су га његови Ђерковићи из Родослова Пројектовали и градили

Док је песник говорио своју поезију

И о поезији,

А ми га пажљиво слушали

Као да није био у сали

И међу нама –

Држао се бола И држао га је бол –

Мисао о загонетној смрти сина Михаила!

Је ли га тада посећивао

На Новом београдском,

Родитеље на Подгоричком,

А браћу на старом Барском гробљу7

Је ли им доносио цвеће

И палио свеће последњи пут свим својим мртвима7

А уместо љубитељима своје поезије у Бару Песме говорио најмилијој у Београду И најмилијим у Риму2

Песник на одласку, На повратку –

Држао се бола

И држао га је бол.

У Београду поново болница – Ургентни центар

И из њега одлазак сину у вечност.

Има сеоба. Смрти нема.

Београд, 27. октобра 2002. “ Промоције књиге песама РОДОСЛОВ Момчила Ђерковића, у којима сам учествовао, одржане су у Кући

Ђуре Јакшића у фебруару у Београду, а у Културном центру у Бару у августу 2002. године.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 25