Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 27

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

- уопште нису новине осим у њиховој негативној димензији на коју је већ указано. Наиме, активна настава, као принцип, била је једна од преокупација и претходних реформи, али тако схваћена да наставник (а не ученик) буде водећи фактор у активирању ученика у наставном процесу. Преокупација бар претходне реформе било је и критичко (не догматско) мишљење наставника и ученика, али саобразно провереним цивилизацијским вредностима, као на пример: демократија, природна људска права и слободе, позитивна (и негативна) личност, морал, култура и сл., а не релативизација свега тога у име ученикове „слободе личности" која се обично лансира из институција са вишим социјално-педагошким _ ауторитетом, као што је код нас центар у Петници, а онда се као модни талас шири по школама5 А, као што је познато, претходној реформи није ни толеранција различитости била страна. Иако није било довољно идеолошке толеранције, у Србији се баш отворено инсистирало на толеранцији верских, националних, полних, расних и других разлика о чијој припадности се човек и не пита приликом рођења, већ му је од природе дата. Али не и толеранција ученичке спонтаности и безобразлука, наставникове некомпетентности и неодговорности, непримерених и штетних изјава носилаца просветне властиб и сл. Укратко речено, из корита са прљавом водом не.треба избацити и дете.

"ПЕПСИ РЕФОРМА“ С

Питање материјалног положаја школства је скоро сувишно и спомињати, јер је довољно познато, а и услов је свих услова. Заправо од материјалне деградације школства су, директно или индиректно, настали сви познати проблеми у њему, па је логично да се

његова санација почиње управо ре-.

шавањем овога питања. Стратешки правац је одвајање дела државног буџета у образовање, по угледу на државе које о овом питању воде много више рачуна и имају много успешније школство. Истина, српска влада отворено истиче образовање као свој текући приоритет, али је чињеница да се и даље суочава са штрајковима или претњама штрајком, иако много нижег интензитета него раније.

Европска докуменша и смернице о образовању треба следити без дилеме, јер су тако широко и коректно постављени да пружају могућност не само интеграције у шире европске и светске оквире, већи очување националних тековина и вредности.

Документ Европска димензија образовања, на пример, између осталог истиче и следеће циљеве:

Образовање треба да помогне младима да прихвате европски идентитет, да се при томе не лише светске припадности, нити националних, регионалних и локалних корена, и, циљеви тог широког

европског образовања (уз специфичне националне циљеве) су: образовање за живот, за сарадњу у Европи, промоција свих талената, креативност, критичко мишљење, поштовање високих вредности као што су демократија, људска права,

хришћанске и хуманистичке вредности, итд.

Када је реч о националним особеностима српскога школства, свакако би то требало да буде, уколико већ није – његов светосавски дух. Јер, светосавље не одражава само високе вредности православља, већ у духу православља уздиже све универзалне хришћанске и цивилизацијске вредности. Свети Сава је међу ретким историјским личностима које су током векова својим ликом и делом постале актуелне више него за живота. Својим учењем народа да разликује светло од таме, добро од зла, корисно од штетног, мудро од лудог и глупог, правде од неправде, богоугодно од богохулног, учењем милосрђу, посту, посебно слози и миру – Свети Сава је задужио не само српску Цркву и државу, него и просвету и културу, па није ни случајно 27. јануар (дан његове смрти) узет као школски празник. Заправо читаво Српство слави Светога Саву као свога заштитника, окупљајући се тога дана у слози, вери и нади у бољу будућност, а школа је прво и

право (мада не и једино) место за ширење таквогг духа. Поново уведени наставни предмет веронаука у том смислу охрабрује да и школске власти истрајавају на том путу.

Оцењивање — у школи има вишеструки значај – за самог ученика, саму школу, родитеље и ширу заједницу.

Године 1993. је у Финској одржан европски скуп посвећен оцењивању и завршном испиту, где су се стручњаци сложили да оцењивање треба проучавати, истраживати и мењати. Сложили су се и да је за успешно оцењивање потребно обезбедити услове, да оно буде саставни део нормалног рада наставника, а да не доприноси њиховом оптерећењу. Услови оцењивања треба да буду оптимални и зато да наставници не би избегавали или злоупотребили ову врсту радних задатака. У услове оптималног оцењивања, у нашим приликама треба свакаго уврстити мотивацију наставника, могућност периодичног тестирања ученика, примереност програмских захтева, као и мање-више стабилне друштвене прилике. У овом тренутку немамо скоро ниједан од наведених услова, па отуда 'и висока напетост и конфликти или сукоби између наставника и ученика, чак и угроженост наставника од стра-

не психички лабилних ученика ИЛИ ЊИХОВИХ родитеља.8

Машурски и завршни исиши у неким земљама је један те исти испит, док је у другим – њихова комбинација, као код нас. Већина европских земаља је сачувала матурски испит и поред трагања за бољим решењима. Структура матурског испита у европским земљама (број предмета. обим и начин полагања) различита је и практично нема потпуно идентичних решења. Углавном се своде на општеобразовне – за проходност на студије и стручне – за рад. Већина европских земаља, као и наша, опредељена је за институцију ТЗВ. националне матуре — · општеобразовног типа, са обавезним и изборним предметима.

Али, матурски испит, како се код нас полаже једва да има некога смисла, са изузетком математике коју полаже веома мали број матураната. Зато бар има смисла што не улази у општи успех матуранта. А, када би се темељније организовао и полагао – свакако би морао ући и у општи успех и узети као један од услова за упис на студије.

У времену брзих комуникација и микронских јединица мере,9 разумљиве су и брзе промене у свим областима, па и у образовању. Зато се ни „најбољи“ модел образовања не сме зацементирати, већ га треба чинити отвореним за нове, боље могућности и алтернативе.

(Наставак на стр. 28)

АКЉУЧЦИ

1, Сматрамо да је модернизовање наставе језика и књижевности у основној и средњој школи и усклађивање наставних планова и програма са плановима и програмима у другим европским земљама веома користан и изузетно значајан подухват, и спремни смо да у пуној мери учествујемо у томе. (У то су се лично могли уверити заменик министра просвете и спорта Вигор Мајић и помоћник министра др Тинде Ковач-Церовић, који су узели учешће на трибинама о реформи школе одржаним на Филолошком факултету у Београду у априлу и мају 2002. год.).

2. Међутим, не можемо се сложити са начином на који се приступило овој реформи и на који се она спроводи. Наиме:

е Министарство не сарађује са катедрама за српски језик и за српску књижевност, иако на њима раде водећи стручњаци за ове области, а уз то ове катедре треба да школују наставнике за реформисану школу. Конкретно, ове катедре (а ни други наставнички факултети сем учитељског) нису биле укључене у акцију Разговори о реформи (РОР), ка ни у израду документа Стратегија развоја курикулума у обавезном и средњем образовању, нити су консултоване приликом састављања Обласне комисије за језик и комуникацију.

• У Обласној комисији за језик и комуникацију није укључен ниједан наставник методике наставе српског језика и књижевности; а по изласку проф. Љубомира Поповића из Комисије науку о језику репрезентује само један асистент-приправник, пошто се нико у Министарству није нашао побуђеним да се обрати катедрама за српски језик са захтевом да се састав комисије допуни.

ФУ предлозима реформисаних планова настава српског језика и књижевности је сведена на недопустиво мали обим а ове области, (супротно називу предмета) дате су при крају планова, док је тежиште пребачено на комуниКацију. Треба додати да назив предмета гласи (или је бар пре интервенције појединих чланова Обласне комисије гласио); Језик и комуникација – дакле без помињања књижевности.

Први састанак

КАТЕДАРА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ЗА СРПСКУ КЊИЖЕВНОСТ Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Нишу, Филозофског факултета у Косовској Митровици и

Филолошког факултета у Крагујевц ~

• Није извршена критичка анализа досадашње наставе језика и књижевности у основним и средњим школама, досадашњих планова и програма ни досадашњих методичких приступа настави језика и књижевности, да би се видело шта је добро, а шта треба мењати. Напротив, све је одбачено у блоку. А с друге стране се без довољне критичности преузимају делови страних курикулума, и то и таквих који више одговарају учењу нематерњег језика.

Модернизација _ методичког дела наставе је поверена искључиво једном тиму психолога, који се ни у једном тренутку није консултовао са универзитетским стручњацима за језик и књижевност и методичарима. Отуда такви на стручном плану потпуно неприхватљиви и контрапродук-

Катедре за српски језик и књижевност универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Косовској Митровици и Крагујевцу, осећајући се одговорнима за успешно реформисање наставе српског језика и књижевности у основној и средњој школи, обавештавају јавност да нису укључене у рад на променама наставних планова и програма за предмет Српски језик, књижевност и комуникација који је организовало Министарство просвете и спорта, већ да ту делатност обављају арбитрарно изабрани професор и психолози. Досадашњи планови за обликовање овог предмета одликују се великим бројем стручних пропуста, а на делу је пренаглашавање комуникацијских аспеката језика (по угледу на наставу страних језика), као и недопустиво потискивање

Београд, 28. 2. 2003.

тивни модели за наставу књи-

жевних дела какав је онај који се

препоручује за баладу Хасанагиница. (в. Акшивно учење, П изд. стр. 128-130), који немају никакве везе са тумачењем уметничких вредности текста.

• Потпуно је занемарена васпитна улога књижевности.

Зато сматрамо да најхишније треба проширити састав Обласне комисије за језик (књижевност) и комуникацију _ универзитетским стручњацима за језик, књижевносш и мешодику, а исшо шако обавезно укључити ове стручњаке у Предмешну комисију. Кашедре за српски језик и за књижевност спремне су да у пуној мери допринесу састављању планова и ирограма који ће биши уађени по евроиским сшандардима, али не на основу еклекшичког преузимања

Саопштење за јавност

КАТЕДАРА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ Филолошког факултета у Београду, Филозофског факултета у Новом Саду, Филозофског факултета у Нишу, Филозофског факултета у Косовској Митровици

и Филолошког факултета у Крагујевцу

књижевности. А све се то чини уз априорно одбацивање целокупног досадашњег приступа настави језика и књижевности у основним и средњим школама. Тиме се циљеви укупне реформе наставе српског језика и књижевности доводе у сукоб са општесазнајним, културним и националним вредностима и занемарује се васпитни значај књижевности.

То уопште не мора да буде тако, нити проистиче из захтева да се изврши реформа, већ је то резултат оног схватања реформе наставе српског језика и књижевности које намеће Министарство просвете. И не само да се то схватање намеће као једино него Министарство свесно игнорише управо најстручније институције за проучавање српског језика и књижевности у овој земљи, а посебно

разних страних узора, него водећи рачуна о нашим специфичностима и о постојећем наставном кадру у основним и средњим школама.

3. Увођење наставе комуникације и медија не сме ићи на уштрб наставе језика и књижевности, него за нове садржаје треба обезбедити додатни број часова.

4. Предмет треба да се зове Српски језик, књижевност и комуникација. 5. У документу Страшегија развоја курикулума у обавезном и средњем образовању у одељку 3.541. Опшши циљ образовања стоји и следеће:

„Образовање може да доприноси добробити и развоју сваког ученика тако што ће да:

• омогући развој свих аспеката личности ученика у складу с ње-

професоре методике наставе српског језика и књижевности.

Катедре за српски језик и за књижевност спремне су да у пуној мери допринесу састављању планова и програма који ће бити урађени по европским стандардима, али не на основу еклектичког преузимања разних страних узора, него водећи рачуна о нашим специфичностима и о постојећем наставном кадру у основним и средњим школама.

Београд, 10. 3. 2003. год. Организатори интеркатедарског састанка

Проф. др Љубомир Поповић, управник катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду

Проф. др Томислав Јовановић, управник Катедре

за српску књижевност Филолошког факултета у Београду

говим развојним потребама, потенцијалима и интересовањима;

• Омогући ученицима да упознају себе и да самостално, промишљено и одговорно доносе одлуке које се тичу њиховог развоја и будућег живота:

• оспособи ученике за усвајање и изградњу вредносних ставова.“

А у одељку 3.5.5 Предлог листе исхода образовања стоје и следећи „исходи“, тј. резултати:

„Након завршетка обавезног и општег образовања ученик ће:

• познавати своје способности и особине, поштовати себе и бити способан да управља сопственим животом и развојем;

• поседовати личну аутономију и интегритет;

• поседовати осећање социјалне припадности и привржености сопственој породици, нацији и култури, познавати традицију и учествовати у њеном очувању;

— бити способан да језиком уметности изрази сопствена осећања, вредности и поглед на свет."

Да ли су они који су дашу област најаре назвали само Језик и комуникација и они који су – на нивоу обласне комисије – у радним верзијама насшавних планова стшавили књижевносш на крај и предвидели редуковање обима наставе књижевности — прочишали овај докуменш на коме се заснива цела реформе и да ли су свесни: • васпишно-образовног

књижевносши;

• значаја књижевног наслеђа за неговање и очување кулшурне шрадиције; • значаја књижевносши за развијање језичких способности ученика, погошову кад ученик шреба да буде способан да „језиком умешности изрази сопсшвена осећања, вредности и поглед на свеш“ !

6. Треба образовати стручно тело (какво је био некадашњи Просветни савет) које ће, независно од Министарства просвете, водити бригу о стручној страни реформе.

7. Са овим закључцима упознати: • министра просвете и спорта

проф. др Гашу Кнежевића

• помоћника министра просвете и спорта доц. др Тинде Ковач-Церовић • Обласну комисију за језик, књижевност и комуникацију

• штампу, радио и телевизију.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 27

значаја