Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 29
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.
одине 1995. у Београду се, у [= Центра за антиратну
акцију и Комесаријата за избеглице Уједињених нација, појавила књига с мотом: „Свашта знам, свашта умем / ал' то хоћу да разумем“, под насловом Игром до спознаје ! Приручник за радионице за децу од 7 до 14 година"... Аутори: Слободанка Јанковић, Милена Јеротијевић, Татјана Кецман, Светлана Кијевчанин, Марија Кривачић и Сњежана Мрше; најважније име је, међутим, Тинде Ковач-Церовић, која је, у тренутку док ово пишемо, помоћница министра просвете и спорта Републике Србије и главни идеолошки мотор школских реформи.
Оно што ће се, у разним видовима, радити са свом децом Србије прво је примењивано на избегличкој деци. У уводу за књигу се вели: „Овде изложен материјал резултат је правог тимског рада – те је и редослед којим су наведени аутори случајан. Он је у овом облику настао током 1993, у раду са децом избеглицама, која су смештена у одмаралишту 'Звездани гај' у Београду, у оквиру пројекта Центра за антиратну акцију, који је финансирао Високи комесаријат за избеглице Уједињених нација. Један део радионица потиче из пројекта Института за психологију Филозофског факултета у Београду ("Метакогниција у школи"), који је реализован с београдском децом 1991. године".
Шта су циљеви радионица7 Ружица Росандић, професор развојне психологије, у предговору наводи, између осталог, следеће: познавање сопственог тела, препознавање својих емоција, умеће из-
| ДРУШТВО МАТЕМАТИЧАРА СРБИЈЕ
| Кнеза Михаила 3517 | 11000 Београд тел/факс 011-638 263 Бр. 5 од 17. 2. 2003.
ИПЕПСИ РЕ Ф ОРМА" СР пског
а + ње
ШКОЛСТВА
Ре» „о
Од Пруја до Прдка
(Како ваше дете да спозна стварност кроз радионице)
лажења на крај с непријатним осећањима, изоштравање сопственог тока размишљања, познавање стратегија које помажу у решавању проблема, освешћивање процеса моралног расуђивања, флексибилност у навођењу разлога за и против, умеће коришћења претходног искуства, изоштрено чуло за себе и саговорника, умеће читања невербалног комуницирања, итд. Ружица Росандић мисли да ово дело није привремено, него може да се примењује „далеко шире" (у то време, нико није слутио да ће Тинде Ковач-Церовић постати идеолог школске реформе у Србији.) Иначе, књига „игром до спознаје" добила је награду „Жижа Васић" коју Друштво психолога Србије додељује за популаризацију психологије. Ружица Росандић, на почетку свог хвалоспева популаризаторкама психологије, наводи и могућност једног гностичарско-елитистичког читања броја седам (колико има ауторки приручника); наравно, у игровном и шаљивом кључу: „Седам женских имена уписаних у стабло дрвета на корицама ове књиге, иза којих се крије седам ауторки 27 радионица и 97 уводних, прелазних и завршних игара лако призову у сећање песмицу Душка Радовића о седам
веселих дечака који ПРОЛАЗЕ кроз седам пролећних бара, ПРОШЕТАЈУ кроз седам пекара, УЂУ код седам посластичара, ПРОТУМАРАЈУ по седам тавана – да би их потом УМИЛО седам стрпљивих бака. Осим тајновитог броја 7 у тој аоцијацији извесно постоје још неке симболичке везе. И приручник „игром до спознаје" омогућује деци да прођу кроз нека узбудљива и важна искуства и изоштре нека само наизглед обична, а у ствари пресудна људска чула и умећа, без којих живот – то и те како добро видимо ових година – постаје права мора".
Саме радионичарке себе су доживеле као коваче младих „људи новог кова", као и својеврсне „инжењере људских душа". У свом уводу, оне веле: „Као код сваке вештине, И У РАДИОНИЧАРСКОМ ЗАНАТУ (подвлачење наше, нап. аут.) знање прелази из руке у руку, прерађује се, уклапа и надограђује оно што је вредно, одбацује се неупотребљиво, оставља се сопствени траг, ствара се нова целина која се даље предаје другима на употребу и прераду." (Обратимо пажњу: наше даме – занатлије не употребљавају и не прерађују тканину или гвожђе;
МАТНЕМАТСАГ, ЗОСЈЕТУ ОР ЗЕКВТА
Кпеха Мћа а 35ЛУ
11000 Веогтад, УЈЏООЗГАМТА ке у ах ++381 11 638263 ћирулумлу гпа Бо.ас.уша та
Закључци округлог стола
Републичког семинара о настави математике и рачунарства
тематике и рачунарства, који су организовали Друштво математичара Србије и Министарство просвете и спорта, одржан је у Нишу 14. 2. 2003. године Округли сто под називом „Да ли је 9+3=8 + 42", Било је присутно око 1200 професора и наставника математике и рачунарства свих нивоа из целе Србије. После исцрпне дискусије, акламацијом су, без иједног гласа против, усвојени следећи закључци, који су након тога ферификовани (такође једногласно) на редовној Скупштини Друштва математичара Србије.
1. Начин вођења акција око реформе образовања искључиво из Министарства просвете и спорта, без учешћа стручне јавности, посебно стручних друштава, недопустив је и не може довести до добрих решења. Читав посао скоро искључиво воде „општи едукатори“ који не познају конкретне проблеме наставе појединих предмета и прописују као циљеве наставе углавном празне садржаје. Осим неколико стручних појединаца одређених од стране Министарства, у комисијама нема ниједног представника нити стручних друштава, нити одговарајућих факултета. Никакав добар резултат се не може очекивати без праве размене идеја општих едукатора и стручњака за поједине области. Зато је неопходно укључити озбиљније у реформу наставничке факултете и стручна друштва.
2. У досадашњим активностима нису изнети баш никакви докази да би предложене промене довеле до остварења прокламованих циљева. Истовремено, те промене ће довести до великих, и добрим делом непотребних, поремећаја у садашњој организацији тако сложе-
|
|
|
|
| оквиру редовног Републич| ког семинара о настави ма| |
|
одржаног у Нишу 14. 2. 2003.
ног система као што је образовни. Продужавање основног заједнич-
ког школовања на 9 разреда, сва- |
како највећа предложена промена, неодољиво подсећа на, не толико давни, експеримент заједничких основа усмереног образовања, за који знамо да је имао (и још има) катастрофалне последице. Није, при том, спорно да је добро да се покуша са повећањем општег нивоа образованости становништва, већ никако не ваља идеја да до скоро 16 година сва деца похађају заједно исту школу. То не може бити од користи ни онима који се припремају за наставак школовања на факултетима, а још мање онима којима школа тешко иде и који би ранијим усмеравањем према конкретним занимањима могли лакше да се приближе свом будућем позиву. Предложена идеја да школе (саме или на општинском нивоу) саме одређују 30% наставних садржаја ће само довести до хаоса, а неће понудити конкретним ђацима конкретне садржаје за које би могли бити заинтересовани. При том, позивање на податак да пракса заједничког деветогодишњег школовања постоји у неким земљама превиђа (намерно или случајно) чињеницу да се тамо у школу полази са 6 или чак 5 година, као и да се ради само о неколико земаља.
3. С обзиром на претходно, захтевамо да се:
– или образовни систем задржи на садашњем „8 + 4";
– или, ако се ипак инсистира на систему „9 + 3", онда да он буде обавезно систем „6 +3 + 3", ТЈ. да се ђаци после шестог разреда заједничког школовања обавезно усмеравају на неколико врста школа (бар три) према својим способностима и интересовањима.
4. Како је математика, без икакве сумње, један од основних сту-
бова образовања, што потврђују анализе и документи у свим земљама и њиховим асоцијацијама, апсолутно је недопустиво да се смањује предвиђени фонд математичких знања, као и фонд часова из математике.
5. Пошто претпостављамо да су за спровођење реформе предвиђена одређена финансијска средства, сматрамо да је њих много корисније усмерити на остварење следећих промена:
– смањење броја ученика у одељењу; — смањење фонда часова наставницима и/или обавезно укљу-
"чивање часова додатне наставе у
тај фонд;
– увођење једносменске наставе, где је то могуће.
6. Округли сто у потпуности подржава предлог Друштва математичара Србије да, уколико заиста дође до продужења основне школе на 9 година, Математичка _ гимназија и одељења која раде по њеном програму почињу од садашњег седмог разреда, тј. да школовање у таквим одељењима траје шест година.
7. Захтевамо да, и при садашњој организацији, а поготово у случају преласка на трогодишње циклусе, наставу математике у четвртом разреду основне школе изводе искључиво професори математике. Само на тај начин се може обезбедити адекватна и довољно стручна настава.
8. О овим закључцима обавестити Министарство просвете Србије, тимове који се баве реформом образовања, као и средства информисања:
Председник Друштва математичара Србије проф. др Раде Дорословачки
оне „употребљавају“ и „прерађују" нечију децу – 1993. то су била деца избеглице, а сада, кроз сличне радионице, могу бити деца из целе Србије.) Циљ овог експериментисања је изазивање, то јест наметање, нових искустава, пожељних за оно што желе да постигну ствараоци „човека новог кова". У уводу се вели: „У овим радионицама игровни контекст ствара могућност за нова искуства, око тих нових искустава се организују нова сазнања која пре свега делују подстицајно на развој... Изазвано искуство треба да буде аутентично – због тога је игровни контекст за сваку радионицу биран тако да својом структуром и групном динамиком коју подразумева, изазове одређено искуство и учини га смисленим у тој ситуацији и релевантним са становишта деце. Ауторке нам не објашњавају како је могуће да ИЗАЗВАНО ИСКУСТВО буде АУТЕНТИЧНО. Чак и природне науке, попут физике, још од Шредингера знају да експеримент у највећој могућој мери зависи од изазивача и посматрача. Ако неком намећеш искуство (а радионице су управо то — под видом игре, наметање одређеног става и искуства), како можеш тврдити да је оно што деца доживљавају нешто аутентично њихово, то јест да проистиче из њихових жеља, мишљења, осећања
Да вођење радионица само ЛИЧИ на нешто спонтано, најбоље нам казује упутство за извођење истих. Са групом треба да раде два водитеља, а ако се организује мрежа радионица, исти водитељи треба да раде са истом децом. Дечја колебања у извођењу радионице они каткад треба да артикулишу као своја. С друге стране, забрањено је да радионицама присуствују посматрачи („од свих присутних се очекује да учествују“), што значи да не сме бити никог ко може да у процесу уочи нешто чудно, необично, или пак саму чињеницу да се ту НАМЕЋУ СТАВОВИ И ИСКУСТВА која деца, сама по себи, никад не би имала. Иако у радионици влада „пермисивна атмосфера", „ОНА ЈЕ ЈЕДНА ВИСОКО СТРУКТУРИРАНА ВОЂЕНА АКТИВНОСТ". Значи, игра се не може развијати у правцу којим би деца желела да се развија. Нема правг спонтанитета. Са малишанима се одмах треба договорити кад ће доћи, кад ће ући и изаћи, како ће седети, да не смеју да галаме. Не треба дозволити ни то да игра крене у непожељном правцу, јер деци неке могућности „треба затворити", а друге (које водитељ има на уму) „отворити“.
Веома је битно да се деца лише такмичарског духа и одговарајуће атмосфере везане за исти. јер, како веле мајсторице психо-заната, „решења свих задатака су подједнако важна и потребна за грађење заједничке, јединствене приче".
У игри „Како расте цвеће" даје се препорука за коришћење „вођене фантазије". Ова техника је „широко распрострањена“ (ауторке не кажу где и зашто), а користи се „у едукативном и психотерапијском раду са децом и одраслима" (дакле, отвара се могућност да образовање у исти мах буде и психотерапија). На шта се ослања ова техника „Ослања се", веле ауторке, „на машту", покреће се и ПОДСТИЧЕ РАЗЛИЧИ-
ТИМ САДРЖАЈИМА КОЈИ СЕ БИРАЈУ У ОДНОСУ НА ИСКУСТВО КРОЗ КОЈЕ ЖЕЛИМО ДА ДЕЦА ПРОЂУ" (опет „идејно усмеравање": ја водим децу кроз, по мени, ПОЖЕЉНО ИСКУСТВО). Вођену фантазију неопходно је примењивати у усло- _ вима крајње опуштености, у седећем или лежећем положају, а деца треба да затворе очи... Затим учесници себе треба да доживе као биљке које расту, да дишу и осећају „како пролеће долази".
Циљ уводне игре „Лепе – страшне речи" је да деца створе „две бесмислене речи од којих ће једној припасти значење лепог а другој значење страшног". А циљ радионице је да „ДЕЦА СТВОРЕ ПОЈАМ СТРАШНОГУ, који ће бити конкретизован у следећој игри, „вођеној фантазији". Деца се онда наводе да замисле нешто ужасно чему дају име које хоће, а затим се постепено уводе у то да са тим страшним ступе у општење: „Када буде најниже, односно најближе вама погледајте га, можда није више толико страшан... Можда можемо да му кажемо здраво, можда сада можемо да му кажемо како се зовемо. (...) Можда је он јако усамљен јер га се сви плаше... Можда жели да се дружи а не зна како се то ради. Можда можемо да му пружимо прстић да се рукујемо. Можда можемо да му понудимо бомбону..."
У радионицама се игра једна од најопаснијих игара америчке поп-психологије, која се, кад се
"примењује у тоталитарним секта-
ма, назива „бомбардовање љубављу". Деци се стално аплаудира, хвале се због учињеног, нико ни у чему не греши, итд. Јасно је да иза овога не стоји истинска љубав, него глуматање љубави и разумевања, са једним јединим циљем – да деца усвоје вредносни систем који им се намеће.
Један од начина представљања деце је прављење беџева уочи сваке радионице. Деца беџеве „цртају, боје и исецају по жељи, исписују на њих своје име или надимак. Каче их на себе и носе током радионице, а на крају их лепе на заједнички пано који ће после низа радионица представљати подсетник на заједничке доживљаје". Али, ни ту нема слободе без навођења. Јер, „садржај беџева сугерише водитељ, он је сваки пут различит и увек на известан начин повезан са темом радионице".
Пре него што се крене на озбиљније задатке, раде се игре загревања. Ево неких: „Предлажем да мало размрдамо наша лица. Идемо опет укруг. Свако од нас ће да направи једну смешну, блесаву гримасу. Искривите и искеребечите лица како год хоћете. Остали ће да пажљиво гледају и да понове ту исту гримасу. Када онај који показује гримасу заврши пљеснуће рукама и то ће бити знак за нас, остале да је заједно поновимо“. У играма типа „Додирни", деци се пушта музика, а деца треба да додирну „плаво“, „топло“, „вунено“, „метално“, „тврдо“, итд. у
А ево игрице која је веома слична вежбама које користи секта сајентолога. Даме – занатлије зову је „вежба супротстављања": „Поделићемо се у парове и стати једни наспрам других. Сваки пар ће разговарати само са две речи: ДА и НЕ. Свако у пару ће говорити само једну реч. Један ће упорно говорити само ДА а други НЕ. Свако треба да се труди да убеди оног другог у своје мишљење и да његов пар на крају попусти. Иако можете користити само једну реч можете користити сва друга средства убеђивања: _ интонацију,
(Наставак на стр. 38)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 29