Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 30

нису баук Драга Илић-Јонаш

брици лепо објаснио Бата Седлар,

каже Драга Јонаш. Многи наши образовани људи говоре онако како су још од мајке чули. Да не буде увредљиво: као што телад мучу. Или – ако хоћете да се изразим поетичније – као што птице цвркућу.

За човека је то само за почетак довољно. А људи одрасту и о језику појма немају. Не знају ни шта су језичке норме, ни шта су правила, ни прописи. Ни шта нам језик уопште значи. Ни да га треба учити. Чак и нама, који смо имали срећу да се родимо у крају где се лепо говори, није довољно то што нам је по природи дато: морамо знати не само како него и зашто. ;

У једној београдској гимназији између два рата професор математике давао је слабу оцену из математике кад ученик погреши у падежу. И питао је како тај може научити математику ако на матерњем језику не зна прецизно да се изрази. Обучавам људе који су позавршавали факултете, али су језички необразовани. Не поседују ни елементарну писменост. Питам полазнике језичког семинара да ли је добро казано: „Тешко је народу кога неправедно кажњавају и којега нема ко да брани". Настаје збуњеност. Може – не може. Треба којега, кажу. А то кога и којега је исто. Само је извршено сажимање, па је кога краће. Знају да има нека зврчка око релативно-упитне заменице који. Али ни ту им није све јасно, па исправе на кога или којега, уместо на који, јер је народ граматички – нежив. А зачкољица је у акузативу заменице који за живо и неживо. Али то је требало у школи научити.

Језички темељ се стиче у основној школи. Неке ствари се морају научити солидно – заувек, за цео живот. Као таблица множења, као азбука. Онај изговор: „Иха, одавно сам ја то учио"! није прихватљив ако неко не зна да напише слово – џ или да каже колико је пет пута осам.

Акценти нису никакав сувишни украс за речи. То је суштинска ствар којој нас у школи такође нису научили. Непостојању свести о потреби неговања језика придружују се и нормалне језичке промене, што углавном резултира кварењем језика. Рецимо, градски говор губи дужине. Неко никада није ни чуо да оне постоје, ни шта значе, а њих већ нема. Ако неко каже девојка, уместо девојка, оставка уместо оставка, продавница уместо продавница – може му се прогледати кроз прсте. Али ако неко каже: „Имам још пет испита до дипломе", он разара језик. Поред погрешног акцента, он потура и погрешан облик. Правилно је: два, три, четири испита, али пет и више испита – то је множина. А језик се за слушаоце лепи и преноси даље. Мања је опасност кад је домет мали, па се необразованом појединцу кога чује мали број људи и може опростити, спикеру и новинару – не. Е

Управо сам завршила обуку групе будућих спикера. Једна девојка, иначе професор музике. рекла ми је: „У школи смо некако увек претрчавали преко акцената. Зато нисам ни слутила да ћу за само две сеансе схватити акценте". У

Акценти нису никакав баук. Ствар се мистификује. Могу се певајући научити ако се нађе безболан метод. Тврдим: за недељу дана, са паузама за кафу – чак и они тврђег слуха моћи ће да савладају акценте.

Г се учи. То је у овој вашој ру-

Из књиге Владимира Недељковића „Језички тренуфак"

30 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Господо и госпође, драги пријашељи Драге Јонаш,

Ми смо вечерас у Дому УДРУЖЕЊА књижевника Србије. То је место у коме се одабраним и мудрим речима и мислима говори о свим појавама у нашем друшлаву и саопштавају промишљени ставови о збивањима која су за свет значајна. Зао бисмо могли казати да је ово уједно и кућа мудрости и лепоше стваралашшва. Овде се обзнањују и саопшатавају најновија постигнућа у књижевносши и филозофији и другим областима. 15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Акценти |Драга Јонаш или чаролија читања

Но сва ша објављивања и саопшшавања најлепше, најпошпуније и целовиго долазе до изражаја преко шаласа Радио Београда, о чему зашим сазнају чишаоци нових дела.

Заслуга за шо, нема сумње, припада спикерима нашег националног радија. Посебно и нарочишо место у шоме припада нашој Драги Јонаш, која нас је вечерас овде окупила.

Зашо сам прилог за ову свечаност у Драгину част насловио „ДРАГА ЈОНАШ ИЛИ ЧАРОЛИЈА ЧИТАЊА".

Београд, 24. 02. 2003. године

Милутин Тијанић

Драго Ћупић

Већ неколико година, осим у изузетним

приликама, када се жели поновити нешто .

што је некада раније било свечано изречено – слушаоци Радио Београда не чују умилни, звонки и помало баршунасти глас Драге Јонаш. Пошла је у заслужену пензију, а немам података да је премного ангажују на Радију, осим у посебним приликама, када младима

5 треба показати како се. воде говорне емиси-

је, како шта треба рећи да слушаоцима буде не само јасно, него и привлачно речено, тако да се вишестрано ангажује њихова пажња. Међу ријетким сарадницима Радио Београда који су узорно водили бригу о свом говорном изразу у посљедњих тридесетак година Драга Јонаш је апсолутно доминирала, врхунила је својом језичком културом и умјетношћу. Ријеч јој је на радију увијек била јасна, артикулисана онако како захтијева-

Драга Илић-Јонаш

Узорни језик Драге Јонаш

ју најстрожи прописи књижевног језика, са изразитим акценатским варијацијама и чувањем тзв. квантитета, односно дужине слогова, која често мијења значење ријечи или синтагме. Таква је Драга и данас, али, на жалост, не чујемо је на таласима радија.

Њен акценат, њена дикција, њена артикулација, ријечју – целокупно њено говорење узор је, а то ће бити и још дуго, све док се буду чували трагови њеног звука у архивама радија, како треба његовати културу књижевног језика, како треба поштовати лексичку, синтагматску и реченичку интонацију (тзв. политонију српскога језика) – да све буде јасно и благотворно како је благотворан језик који је природа дала човјеку.

Драгини спикерски послови били су чудесна школа млађим сарадницима на радију. Њу је требало само слушати – и ето успјешног учења српског књижевног језичког израза, оног који данас, на жалост, не налазимо ни у најкултурнијим срединама, а једино се, ту и тамо, може чути од говорника у забаченим сеоским подручјима, понајприје у дијалектима и говорима који су Вуку Караџићу послужили као основа за формирање српског књижевног језика током његове упорне борбе за српски језик и правопис, почев од друге деценије 19. вијека па до краја његовог живота, а који и данас зраче љепотом милозвучног српског језика.

Рекох – Драгу је требало слушати – да би се од ње учило. То учење се није односило само на најшире слојеве слушалаца, већ и на изграђене стручњаке за језик. Сви смо ми често у прилици да заборавимо на љепоту сопственог говорног израза, без обзира на то колико смо образовани и лингвистички школовани. Драги се, међутим, није омицало оно што квари културу језика, код ње је све текло природно, као да није морала да поклања пажњу свом језику, сам је он текао онако узорно. Али је и она учила, стално је била у вези са лингвистима, са институцијама које се баве језиком и језичком културом; и може се рећи да се од ње више могло научити него што је она учила од лингвиста и лингвистике. Сачувај Боже да се њој могло десити да направи какву граматичку погрешку или језичку нелогичност. Увијек се могло уочити када би она у говорној емисији поправљала нечији ауторски текст незадовољна његовом формом, исправљала га је тако да аутор то не би ни примијетио, а ако би примијетио – захваљивао би јој. И сви су на Радију питали шта ће за одређену припремљену емисију рећи Драга Јонаш, хоће ли она дати примједбе, хоће ли језички и стилски интервенисати, хоће ли поучити, никада не прекорити. Ово што сада кажем нијесам

измислио, то сам чуо од њених сарадника, ма колико били успјешни у послу, од неуспјешнијих, на жалост – ређе и мање. Неуспјешнији немају потребу за учењем.

Данас средства информисања не поклањају такорећи никакву пажњу говорном језику, нема више добрих говорника, ријетки су добри спикери, као да су се сви заклели да не поштују никакве језичке законитости – ни у стилу, ни у језику, посебно не у прозодији. То се особито уочава на програмима већине телевизијских студија. Још некако Први програм Радио Београда (који каткад неукусно називају Београд 1) води већу бригу о језику и поклања му извјесну пажњу. Па и то што је добро изгледа да је позитивни резултат из прошлости, када је Радио Београд имао сараднике типа Драге Јонаш или Бранислава Сурутке, и ријетке њима сличне. Данас младе водитељке програма говоре у некаквој журби, нејасно, неартикулисано, већина њихових саговорника више од њих брине о језику, њихов говор се не разумије; многе од њих ни један самогласник не изговарају како захтијева књижевни језик, а о акцентима да се и не говори (често чујемо реченице типа: Од многих предузећа добијамо..., Солвентност наших банака није добра и сл., гдје се умјесто генитива множине употребљава генитив једнине, односно генитив множине али без његових прозодијских обележја и тиме мијења смисао онога шта се хтјело рећи: многих предузећа, наших банака и сл.). Изгледа ми да је језик најлакше кварити...

Одбор за стандардизацију српскога језика (у којему су представници свих академија наука и универзитета на простору српскога језика, затим Института за српски језик СА-

НУ, Матице српске и Српске књижевне за-.

друге уз ангажовање великог броја лингвиста у неколико комисија Одбора – све у свему преко 70 стручњака) и Задужбина Илије Коларца договарају се да организују тромјесечне семинаре за новинаре, лекторе, коректоре, редакторе итд. у средствима информисања и издавачким кућама. Према плану, први такав семинар треба да се одржи у периоду октобар-децембар ове године, други у периоду април-јун 2004. На семинару ће се одржавати теоријска предавања из језика, као и говорне и писане вјежбе. Уколико се такви програми отпочну реализовати, бићу слободан да, и у име Одбора и у име програмског савета језичке трибине Коларчевог универзитета – замолим и Драгу Јонаш да помогне у овом послу, нарочито у оном дијелу који се буде односио на говорну културу.

(Удружење књижевника Србије, 24. фебр. 2003)

Ноттаое

па БИ ДЕ Владета

Изи

Током прошекле 2002. године догодила су се у историји уметности два значајна јубилеја – петсто педесеф година од рођења Леонарда да Винчија, и двадесет година од ошкрића да је Мона Лиза аушопоршреш њеног шворца, што је доказао наш сликар и песник Предраг Бајо Луковић сликом „ПОРТРЕТ ЈЕДНЕ ТАЈНЕ" која је пошврђена пеш година касније компјушерски у Њујорку. Тим поводом објављујемо есеј академика Владете Јерошића који је посвећен овом значајном ошкрићу.

Слика „ПОРТРЕТ ЈЕДНЕ ТАЈНЕ" је излагана у Народном музеју у Београду и у два свешска културна центра а ове године у новембру биће изложена у Ишалијанском културном ценшру у Београду.

о прави представник ренесансног геК““ Леонардо да Винчи, оним дубљим изданком свога корена остао је у паганском и грчком свету, док је оним слабијим постао хришћанин, везан за хришћанство и хришћанску римску цркву свога доба. Док би код неке слабије личности, па и слабије креативне личности, овакав несклад у психи изазвао неурозу, амбиваленцију и муку, генијални Леонардо остварио је, и за нас данас, несхватљиву синтезу „Атине“ и „Јерусалима“, захваљујући у првом реду својим божанским потенцијалима, мада и повољном времену за овакве синтезе у ренесансној Италији ХУ и ХМ! века.

" Нас ће у овом, релативно кратком есеју, посвећеном, иначе, стваралачкој интуицији једног нашег ликовног уметника, Предрага Луковића Баје, једино занимати пенхолошки лик Леонарда да Винчија, и то у првом реду у односу на његов чувени портрет Мона Лизе. Наравно да и не помишљамо да ћемо бити у стању да до краја разумемо и схватимо личност Леонарда да Винчија, човека који је вековима био и остао тајанствен и недокучив и за најбрижљивије истраживаче његовог лика и дела. као генијалног и уметника и научника у исто време.

У жељи да покажем оправданост или неоправданост, заиста сензационалног открића, најпре Предрага Луковића, а онда и америчких историчара уметности, које је изведено уз помоћ компјутера (у првом реду Шварц, која се бави цртањем и уметношћу на компјутерима), што је обелоданило да је чувени Леонардов портрет Мона Лизе, у ствари, аутопортрет, неће бити ништа необично ако, с обзиром на моју професију, пођем и останем на изванредној студији Сигмунда Фројда, са почетка нашег века, под насловом „Једна успомена из детињства Леонарда да Винчија".

Из овог Фројдовог есеја нас ће привући само неколико његових оштроумних опаСКИ, донекле, и његов закључак у поменутом есеју (преведеном, иначе, и код наси објављеном у 5. књизи Одабраних дела Сигмунда Фројда у издању Матице српске – Нови Сад).

Познато је да је Леонардо био висок ч0век, необичне телесне снаге, „савршено лепог лица", мајстор речи, ведар и љубазан, очаравао је људе са којима је општио, носио се богато и раскошно, љубећи сваку лепоту и ценећи сваку префињеност у стварима и људима. Кажу да је био благ и добар према свима, одбијао је, наводно, меснату храну, јер је сматрао неправедним да се животињама одузима живот, осуђивао је рати проливање крви. Леонардо се није женио, нити показивао било какву наклоност према женама. Пошто је био стално окружаван лепим младићима, природно су ницале претпоставке о његовој наклоности према мушком полу, претпоставке које су остале актуелне све до Фројдовог и нашег времена, и за нове изучаваоце необичног и чудног Леонарда.

Са ово мало речи о Леонардовој личноСти, чини нам се, да смо се довољно приближили централној теми нашег есеја, Леонардовој Мона Лизи. Да ли је претпоставка, чак и тврдња, која је временски изгледа. заиста, најранија у свету (1983) и то од стране нашег човека, сликара Предрага