Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 31
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15. април 2003.
БИЛЕ НОВИНЕ 1брдарнубонирнинаове 5... ганви МИЊЕ М Предрагу Луковићу-Баји
Јерошић
Предраг Бајо Луковић, Портрет једне тајне, уље на платну
Луковића-Баје, а онда тек, неколико ГОДИна касније (1986) и америчких историчара уметности, да је славни Леонардов портрет, у ствари, аутопортрет – оправдана и мотућа7 На ово питање покушаћу да одговорим само на психолошко-психоаналитички начин, уз помоћ поменуте Фројдове студије о Леонарду да Винчију и савремених психоаналитичких радова о суштини човековог нарцизма. Ово значи, да уважавајући све друге разлоге и доказе које су навели, како Предраг Луковић, тако и амерички
граживачи, са којима као лаик у погледу технике рашчлањавања ликовних портрета, као и рада на компјутерима, нисам довољно близак, изнећу само оне разлоге иза којих могу да стојим као психијатар, психоаналитичар и психотерапеут.
У већ спомињаној студији о Леонарду, када је реч о портрету Мона Лизе, Фројд пише следеће: „На портрету Мона Лизе, супруге Фирентинца Франческа дел Ђоконда, према Вазаријевим подацима, Леонардо је радио четири године, а ипак га није довео до крајњег савршенства, чему је могла допринети и околност што слика није била испоручена, већ је остала код Леонарда, који ју је понео са собом у Француску. Откупљена од краља Франсоа |, она данас представља једну од највећих вредности Лувра."
Из овог извода можемо уочити два детаља: Фројд није сумњао да портрет Мона Лизе представља жену (зна се и коју жену), и друго, портрет је рађен неколико година (четири), а да није достигао савршенство коме је Леонардо тежио. Вратићемо се на крају нашег излагања на оба детаља из Фројдовог есеја.
Већ смо раније наговестили да је Леонардо био мало наклоњен женама; изгледа, штавише, да је осећао неку одвратност према њима, нарочито онда када их је доводио у везу са полним односима, о којима је, према Е. Солмиу (1908) изрекао следећи суд: „Полни сношај и све што је с њим повезано тако је нешто гнусно да би људи бр30 изумрли кад то не би представљало стари обичај и кад не би постојала лепушкаста лица и чулне настројености."
Један Леонардов цртеж, који представља полни акт у анатомском пресеку, према Р. Рајтнеру (1916-17) показује уметниково небрижљиво обрађивање женских гениталија и женских груди; такво је исто и представљање необичног положаја у коме се одвија коитус (стојећи положај), замеЊивање ногу мушкарца и жене, као и таласасти увојци на предњем делу главе мушкарца, који „одлучно карактеришу главу више као женску, него као мушку“ (Рајтнер). Ових неколико карактеристика из Леонардовог живота и његове сликарске делатности, иако нису довољни да бисмо извели неки ваљан закључак о еротично-сексуалној делатној сфери Леонарда да Винчија (мада других показатеља има прилично У истом преводу), ипак и ове, могу доста одређено да укажу бар на његову необичну полну неиздиференцираност (психолошку, Не и биолошку) која је, најпре, у њему са-
мом, у његовом несвесном, а онда и у неким сликама, учинила да је Леонардо, ненаМерно, можда некад и намерно, полове представљао на бисексуалан начин. Без о6зира што је то могло представљати и манир ренесансних сликара уопште, или, философски посматрано, могло упућивати на Леонардово познавање најстаријих митологема света у којима се првобитни Човек често представљао као андрогино биће, сматрамо да је у оваквом портретисању Леонардовом било највише црта његове личне психологије и психопатологије.
Осим психолошке форме бисексуалности, коју претпостављамо код Леонарда да Винчија, а која му је помогла, без обзира на одвратност коју је Леонардо гајио према самом полном акту, да подједнако разуме и осети и женско и мушко људско биће, друга црта коју бисмо хтели да истакнемо код Леонарда био је његов нарцизам.
Није битно да ли ћемо се сложити с Фројдом да је претерано снажан сексуални нагон у детињству Леонардовом, развијен под утицајем нежног завођења мајке, са којом треба да је, без оца, провео првих пет година живота, сексуални нагон који је у зрелијим годинама упадљиво закржљао, сублимирајући сексуалну нагонску снагу у снажну професионалну активност, остаје оправдана претпоставка да је Леонардо да Винчи, обдарен од природе и Бога, свим оним што краси једног универзалног генија, а при томе и свешћу и пуним сазнањем о својој генијалности, био човек који је преко мере волео себе. А и како и зашто не би! Нас ће, међутим, његов нарцизам занимати највише због портрета Мона Лизе.
Подсећамо да појам нарцизам има више различитих значења: он означава перверзију, нормалан стадијум у развоју либида, регресију, он карактерише и избор објекта, као и начин одношења према објекту, али и осећање сопствене вредности.
Према Кохуту, већ је на крају прве године живота детета, његово еуфорично осећање нарцистичког савршенства помућено неизбежним затајивањем мајке, при чему се дете брани стварањем грандиозне слике о себи и идеализирањем имага родитеља.
Можда ће бити довољно ових неколико реченица о нарцизму, као достигнућу савремених психоаналитичких испитивања, да бисмо боље разумели Леонардов нарцизам. Натло лишен мајке, Катарине, лепе сељанке која је била ванбрачно зачела Леонарда са сер Пиером да Винчијем, потом даље растао у кући свог оца и маћехе, Леонардо је могао задржати сећање на лепу и нежну мајку која му је помогла да развије такав ја-идеал који је могао бити управљен само у два правца: или у правцу непрекидног и узалудног, увек болног тражења и разочарења услед неналажења, идеализоване мајке у свету жена које су га окружавале, или у правцу развоја ја-идеала који постаје митолошко-нарцистички, тј. управљен према самом себи, избегавајући тако, оба позната, најчешћа типа избора љубавног објекта: „тип наслањања", који у партнеру тражи свога родитеља, и „нарцистички тип", који партнера бира према себи, у коју групу долазе, према психоаналитичком учењу, они који су по својој конституцији перверзни, они који су хомосексуални и лепе жене.
Не изгледа да је Леонардо да Винчи био по својој конституцији перверзан, у једном периоду младости могао је бити леп као нека лепа млада жена (Ђоконда7), а што се хомосексуалности тиче, иако је био, све до смрти, окружен лепим младићима, најчешће сликарима које је обучавао, Фројд, чини нам се, с правом, мисли да нежни односи Леонардови према млађим људима нису попримали форму сексуалних односа, већ да су се испољавали само као платонска љубав према дечацима. Какав је то онда нарцизам био у Леонарда7 Рекли смо, онај митолошки, према оном миту о Нарцису (позната су углавном два главна мита) у коме се каже да су се у Нарциса заљубљивале
Њен тачан идентитет је једна од највећих мистерија у историји уметности. Скоро 500 година након што је Леонардо да Винчи насликао Мона Лизу, Лилиан Шварц која се бави цртањем и уметношћу на компјутерима иначе консултант у АТ и Т Ве! лабораторијама, унела је незнатне трзаје у свету уметности, потврђујући да је модел за Да Винчијево ремек-дело био лично Леонардо. У јануарском издању „Уметност и Антика" Шварц објашњава да је користила нови компјутерски модел програма да би упоредила чувену слику са једино познатим Леонардовим
аутопортретом.
Шварц каже: “Локација носа, уста, образа, очију и чела на једној слици прецизно и у
потпуности одговара другој!"
ТАЈМС, 29. децембар 1986.
Компјутерски доказ слике „ПОРТРЕТ ЈЕДНЕ ТАЈНЕ", који је четри године после настанка Бајове слике урадила ШТап Зећуапг, консултант у АТ и Т Ве! (абогаћогу у Њујорку.
~
Психоаналитичким истраживањем нарцизма сматра се да човек не жели да се лиши нарцистичког савршенства свога детињства, и када он ово савршенство не може да одржи због непрестаних опомињања реалности у доба развоја (као и касније), он тражи да опет достигне савршенство у новој форми ја-идеала. Оно што човек као свој идеал пред себе поставља, „ерзац" је за изгубљени нарцизам детињства у коме је он био сам себи идеал. Оно што људи траже као срећу, јесте да опет буду сами себи идеал, чак и у сексуалним тежњама, као што је то био случај у детињству. Стварање идеала повећава захтеве ја и због тога највише потпомаже потискивање; с друге стране, сублимирање показује излаз како да захтеви буду испуњени, а да се при томе потискивање избегне. Према Нунбергу ја-идеал ствара се раније, и то идентификацијом са мајком, из љубави према њој, док се над-ја образује касније, из страха пред оцем.
особе и једног и другог пола, али да он, поносан на своју лепоту, уопште није одговарао на те љубави. Пророк Тирезија је предвидео да ће лепи Нарцис доживети зрело доба, али да никад себе неће упознати. Леонардо да Винчи, иако у прзом реду захваљујући своме генијалном таленту, скоро би се рекло, подједнако израженом у уметности као и у науци, не може да се подведе под нама уобичајена мерила о току живота и коначној судбини тзв. нарцистичке личности (и то не у њеном патолошком издању), иако је његова еротично-сексуална снага била максимално сублимирана кроз његова уметничка дела и научна открића, нешто од трагичне судбине митолошког Нарциса морало је остати и бити до краја делатно у Леонарду да Винчију. Није ли, на пример, смело претпоставити да је лепа Фирентинка Ђоконда, која је могла послужити као модел Леонардовог аутопортрета, била потајно и несрећно заљубљена у сликара (као нимфа Ехо из Мита о
Нарцису), а није ли и неки његов ученик (Ђовани Болтрафио, на примерг) био доведен до ивице очајања и самоубиства због одбијене љубави од стране Леонарда (као лепи младић Аминије из спомињаног Мита); Оно што је, међутим, сигурније претпоставити, јесте да је и Леонардо да Винчи, сличан другим генијалним људима, нарочито оним који нису били у стању да воле због натпросечно развијеног ја-идеала са натпросечном снагом примарног нарцизма, који је, као енергија, послужио стваралачком раду „примарног процеса" у несвесном, а били су од своје околине, и то од људи оба пола јако вољени, морао доживљавати снажну унутарњу патњу због оваквог несклада у љубави. .
Да се вратимо последњи пут на портрет Мона Лизе. Зашто је он тако силно привлачио и још увек привлачи посматраче, уметнике и обичне људе, високо образоване и мање образоване, који су у њему откривали тако супротна расположења и осећања, од самилосног до окрутног, од краљевски мирног и доброг до варљиво заводничког и опаког7 Зар не зато што у томе портрету препознајемо исконског Себе, андрогино биће кабалистичког Адама Кадмона или Бемеовог „кристалинског Адама" У овом портрету, који можемо сатима да посматрамо без досаде и замора, откривамо наизменично мушкарца и жену, а онда опет, идеалан спој мушкарца-жену. Зар то није свако људско биће у својој ембрионалној, али сигурно и у психолошкој и у духовној равни (анимус-анима Карла Густава Јунга и неокаљано тело и дух Богочовека Христа), а пре свега, није ли то сам генијални Леонардо да Винчи који кроз своје, физичко, душевно и духовно биће, најбоље отелотворује овај лик пра-Адама и будућег, новог Адама!
Још је 1906. године М. Херцфелд написао да је Леонардо у Мона Лизи сусрео самог себе и да је због тога и могао толико да унесе део свога бића и лик „чије су црте, обвијене тајанственом симпатијом, и раније почивале у Леонардовој души“.
Нарцис (па и нарцистичко) сада добија за нас, управо упознајући све боље Леонардов портрет – аутопортрет, Мона Лизу, праву духовну димензију којој су одувек тежили генијални ствараоци. Колико је само портрета Нарциса насликано од времена Ђованија Болтрафија у ХУ-ХУТ веку (два портрета Нарциса, један је у Лондону, други у Фиренци), па до Салвадора Далија у ХХ веку (Нарцисов преображај, у Лувру)! Само га Леонардо, међу великим сликарима свог и познијих времена, није насликао! А и зашто би, када је насликао за сва времена пра-Нарциса, загонетног и недокучивог, иако га, као што Фројд с правом пише, „није довео до крајњег савршенства“, пошто се Нарцис у човеку, као ни сам човек, и не могу никад довести „до крајњег савршенства"! Као што се из наслова овог краћег есеја види, он је написан у почаст нашем човеку, сликару Предрагу Луковићу-Баји, који је годинама морао да се мучи загонетком Леонарда да Винчија и његових слика (међу њима нарочито портретом Мона Лизе), као што су се, на сличан начин, вековима мучили Леонардом и други поштени и вредни ствараоци из разних области културе и науке. Чак и када бисмо претпоставили да је Луковић само у једном тренутку био обасјан интуитивном светлошћу која му је осветлила позадину Леонардовог рада на Мона Лизи, морали бисмо знати да и тзв. генијална открића у науци или уметности, „падају на памет" само оним људима који су се већ довољно дуго, искрено и предано паштили неким проблемом који их је заокупљао потпуно.
Наш проналазач и уметник, Предраг Луковић, нема потребе да буде. ни суревњив, па ни оправдано незадовољан, ако је у свету мање познат као-откривач Леонардове тајне од гласнијих и свакако у распростирању вести вештијих и спремнијих америчких његових колега. Откриће само за себе доноси радост и награду ономе ко открива. Свако откровење је за човека само подстицај за истраживање увек новог. Надамо се да се ни Предраг Луковић-Бајо неће задржати на овом значајном открићу, већ ће тражити у себи и око себе нове теме и нове подстицаје који омогућавају да човек-уметник остане оно што је Леонардо целог живота био – радознали, неуморни трагач за Тајном.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 31